Samo izazov više i stanica na putu koji vredi

Za neupućene, ukratko – izvesni Rajići kače naslovnu stranu Kurira 18. septembra (i to 17 dana nakon izlaska iste) na kojoj je moj tekst naslovljen kao pobeda Kurira, što uistinu i jeste. Jer konačno, ministar zdravlja najavljuje da će sledeće godine u Srbiji biti registrovani, a zatim i besplatno dostpuni obolelima od dijabetesa do navršenih 18 godina (za početak), popularni senzori za kontinuirano merenje šećera FreeStyle Libre. Mnogi roditelji ih kupuju na crno, pa i ministar Husein Memić, koji mi to ponavlja i u ovom tekstu, iako o trošku zdravstvenog osiguranja deca na raspolaganju imaju senzore drugih proizvođača. To jeste bila i pobeda Kurira, jer sam januara 2023. objavila ispovest ministra Memića o kupovini senzora na crno. Mnogo sam od tada naučila o dijabetesu (o kom sam dotad samo ponekad pisala), napisala tekstova i tekstova o problemima obolelih od šećerne bolesti. Inicirala, što je i urađeno, da u škole bude uveden Protokol o postupanju sa učenicima obolelim od dijabetesa, što deci daje pravo na čuvanje i primenu terapije u školi i štošta još.

I dižu se sada izvesni Rajići – tvrde da je Kurir uzeo njihove zasluge u borbi za obolele od dijabetesa. Kreće pakao. Izdavač Kurira, u kom radim, podnosi krivičnu prijavu protiv Rajića. Ali, eto, još nema konkretnih rezultata. I nema veze što taj isti Dušan Rajić glavom i bradom pominje prolazak k’o sekirom kroz med, aludirajući na mene, i objavljuje moje fotografije, a uveliko me i proganja, zajedno sa bratom, posredstvom profila koje prati više od 30.000 ljudi. I nema veze što svi znamo ko su oni, odakle su. Sve je crno na belo i jasno, lako je doći do njih. I nikom ništa. Zakon je takav. Mora da se čeka.

Zakon ne pita kako je meni, mojoj porodici, deci, suprugu, majci… Da li se okrećem na ulici? Kako je kad se u kući trudimo da izgleda sve normalno, a živa nisam kako će deca, koja srećom još ne znaju šta se tačno dešava (blokiran im je gugl, mada su od drugara čuli da je im je mama u novinama), do škole, iz škole, napolju… Zakon ne meri stres, gušenje… Zakon ne mari što izvesne Rajiće u životu nisam čula, videla, niti pomenula. A ipak prolazim agoniju. Samo zato što radim svoj posao.

Međutim, ne pada mi na pamet da lamentiram nad svojom sudbinom. Sama sam birala ovu profesiju, sama rešila da u njoj i ostanem. I neće ovo, kao što i ništa pre nije, uticati na to kako ću i šta raditi. Ali, evo nam još jednog slučaja da saberemo gde smo i šta smo i kao ljudi, i kao novinari, i profesija, društvo…

Jedino je Udruženje novinara Srbije, od svih udruženja, reagovalo. I to odmah. I potom Veran Matić, svojim autoritetom. Ostalih nigde. Iako je svaki novinar mogao biti u istoj situaciji. Baš svaki. Ali ovde to nije važno. Kao ni to da sam samo radila svoj posao, u javnom interesu, profesionalno. Nebitno je i što sam pride žena naspram nabildovanih tipova i izvesnog Dušana Rajića, koji maše sa svojih 120 kg i bicepsima, dok uz preteći izraz lica pominje sekiru. Ništa nije važno. Druge se stvari očigledno računaju – da li si iz ovog ili onog medija, kako ga politički percipiraju… To šta i kako radiš i da li ti na sve to nad glavom visi sekira, pa i lomača od nekog trećeg, anonimnog – nema veze. Ne važi se.

Ovo me neodoljivo podseti na 2011, kada sam, takođe, samo radila svoj posao. Isto tako u javnom interesu. I kada sam dobila neposrednu optužnicu, bez istrage i zakazano tajno suđenje zato što sam „odala tzv. državnu tajnu“, koju nisam bila pozvana ni da čuvam, a pod čijem okriljem je Ministarstvo odbrane tada sakrilo krivično delo – da zaposleni u državnim institucijama, preduzećima i svim onim organizacijama od vitalnog značaja, koji treba da budu „na gotovs“ u slučaju rata i bilo kakve prirodne katastrofe, oni koje plaćamo mi – građani i građanske Srbije, neće ni da naprave raspored šta bi ko radio u slučaju istog tog rata ili prirodne katastrofe. I tada se oglasio samo UNS od novinarskih udruženja. Ali je za 24 sata više od 250 novinara potpisalo peticiju protiv tajnog suđenja. E, to je bila solidarnost. Koje danas nema ni izbliza. Koja je danas utopija. Uzgred, iako nije bilo suđenja jer, naravno, ništa nisam kriva, zvanično ništa nisam dobila o odustajanju od krivičnog gonjenja…

Izazov je bio i tada, kao što je i sada, odbraniti sebe, čast, profesiju. Ali, izazov je, sada čini mi više nego pre, baviti se novinarstvom. Onim u pravom smislu te reči. Profesija je devastirana, čemu su, ruku na srce, doprineli i mnogi među nama čiji rad ne služi na čast. Novinari su uniženi, pre svega, ekonomski, a ni vetrovi nam nisu naklonjeni – društvene mreže, površnost, bez udubljivanja, copy-paste „novinarstvo“ samo zakivaju ekser u kovčeg.

Ali, nema očajavanja. Iako, priznajem, ima mračnih momenata. Kad klonem. Kao što se to dešava i sada. Dođe i dan kad te obore: „Šta sam kriva da me neki tamo prostaci ovako razvlače? Uz sve što sam uradila, moram i ovo da trpim!“ Na to odmah ide misao koja parališe: „Gde su mi sad deca?! Za 20 minuta se završavaju časovi, da li će ih neko presresti do kuće?“ Ista ona misao koja me je paralisala kada sam prvi put ugledala svoju sliku na njihovim profilima. I kada su me označili kao nekoga ko navodno ugrožava 10.000 dece i milion odraslih, koliko tvrde da je u Srbiji obolelih od dijabetesa. Bilo je sedam ujutru. Za pola sata morali su u školu. Osnovnu. Gušila sam se…

Ne možeš ustati dok ne padneš. Kad prođe taj momenat užasa i straha – shvatim da je sve samo podstrek. I ubrzo sam opet ona stara – borba! Do kraja! Da odgovaraju za sve što mi čine, ali i što čine drugima fitnes treneri s kursom, a bez dozvole za rad Dušan i Stojan Rajić – „lečeći“ po društvenim mrežama, ukidajući i uvodeći terapije, ugrožavajući živote ljudi…

I upravo to je srž mog bitisanja u novinarstvu. Ono što me gura napred u ovom rudarskom poslu, u kome sam uprkos svemu. A koji je i ljubav i strast. Naći nit koja će da te drži sve ove godine, slamku koja viri iznad površine i s kojom si ti – ti. A ona se svodi na dve reči – javni interes. To nas, uostalom, uče i na fakultetu. Ima ga na sve strane. Samo ga treba slediti. I raditi ono što najbolje možeš da izneseš. Posebno su mi važni mali-veliki ljudi kojima je potrebna naša pomoć. Oni s kojima se mnogi od nas mogu poistovetiti, oni koji i sami možemo postati jednog dana…

U suštini svega je emocija, zapravo empatija – da je osetiš, da je preneseš. I to je ključni izazov – da to uradiš sa što manje štete po sebe, jer proći bez štete je nemoguće ako osećaš, ali i bez sažaljenja i patetike. I mimo slika koje i danas gledam pred očima, a one su i smrt i nemoć, nosim ih i iz sedmodnevnog volontiranja u kovid bolnici s proleća 2021, dobitak je nemerljiv. Kad upoznaš ljude, shvatiš da je život borba na bezbroj načina, da je život ipak lep… I na koncu – kad ima efekta i pokrene koga treba na delovanje. Kad uspeš, pa čak i kad neko umire, ali znaš da je bar umro kao čovek, a ne kao N. N. beskućnik…

Posebno je zadovoljstvo kad si primer sopstvenom detetu. Kad ćerku od 10 godina povedeš sa sobom na uspon na Crni vrh, zajedno sasvim onim divnim ljudima i decom, koji su transplantirani, ali i onima koji čekaju nečije „da“ da bi dobili organ i šansu za novi život. I kad ti na kraju dana traži da potpiše (već izumrlu) donorsku karticu. Ili kada se sa mnom probija šumama Javora na Romanijskom platou. Dok radim reportažu želim i da vidi i zna gde su kosti 1.500 srpskih vojnika izginulih u Prvom svetskom ratu. Onih za koje država Srbija i ne zna…

I nema mi veće sreće do one kad uradim dobar tekst, dobru stvar. Nema tih pozicija, privilegija, takvog posla koji bi mogao zameniti to zadovoljstvo. Od njega živim danima. I zato su Rajići i njima slični, samo izazov više. Samo stanica, stepenica na putu koji još vredi.