Saslušanije Kulačinovo i moje

Nenad Kulačin i ja pozvani smo na saslušanje u svojstvu svedoka/oštećenih u slučaju pretnje smrću, zamolio me tužilac da ne iznosim u javnost detalje o slučaju.

Stojimo u hodniku i dok čekamo, sprdamo se sa planom evakuacije, tačnije s tim ko sa koje razdaljine može da pročita šta na njemu piše.

Nenad ni sa dva milimetra razdaljine, a ja sam nešto „bolji“. Do dežurane stiže zapisničarka, otključava, ulazi i ostavlja otvorena vrata. 12:03. Javljam joj da smo stigli, ukoliko nas nije primetila. Odgovara: „Sad će tužilac.“

Kroz nekoliko minuta eto i njega, pozdravlja nas rečima: „Konačno da se upoznamo, toliko puta smo se čuli.“ To je gospodin koji me je desetak puta zvao da dam preliminarnu izjavu povodom pretnji smrću koje su nam stizale tokom afere „Psovanje Ćorguza“. Ulazi unutra, a odmah za njim u dežuranu upada žena koja s jednim čovekom sve vreme stoji pored.

Nešto se unutra domunđavaju i ona odlazi. Tužilac se obraća čoveku: „I vi ćete unutra“ i Nenad i ja doživljavamo prosvetljenje, tačnije zatamnjenje: tih desetak minuta, dva metra pored nas, stajao je tip koji nam je pretio smrću (napomena: svi u ovoj istinitoj priči nose maske).

Eto meni kolumne za četvrtak, zaključujem s dozom radosti, pošto sam tekst za sredu morao da pišem tog jutra, pet sati pre roka, upravo zbog ovog saslušanja. Nas dvojica ulazimo, ali tužilac kaže ne može. Prvo jedan, a drugi da čeka u hodniku. Zanimljivo i relativno zastrašujuće.

Prvi ulazi Nenad, jer je on primetio i prijavio pretnju. Ekspresno završava. Na izlasku ga pitam da li se pridružio krivičnom gonjenju, pridružio se, ali ne postavlja imovinski zahtev. Okej i ja ću tako. Ode Nenad na sahranu, a ja ulazim i pitam tužioca da li je praksa da osumnjičeni za pretnju smrću dođe tu i bude tu, eto tako, kao neki normalan lik. Kaže, jeste, to je praksa, a ima pravo i da postavlja pitanja.

Velim, od ovoga će ispasti kolumna, a tužilac apeluje da ne iznosim detalje slučaja u javnost. Tada tužilaštvu crkava kompjuter, što koristim da neopaženo i neformalno popričam sa osumnjičenim. Pitam ga čime smo ga Nenad i ja konkretno izazvali, da li je bio na ratištu i da li je član SNS. Njegove odgovore ne mogu da otkrivam. Sistem se diže, kompjuter radi, dajem svoju izjavu, a najzajebaniji deo je kada pred likom koji mi je pretio izgovaram adresu prebivališta. I Nenad kaže da mu je to bilo najzajebanije.

A još zajebanije je to što smo sva trojica dobili po jedan primerak zapisnika, sa našim kućnim adresama i matičnim brojevima. Ne i adresom i matičnim brojem osumnjičenog. Od njega imamo samo ime i prezime. I tih nekoliko rečenica koje smo razmenili.