Si-En-En znao, a nije objavio da će NATO bombardovati RTS, bio bi napadnut i da je izmešten

Iz filma Svetlane Janićijević, koji će večeras u 22 sati biti emitovan na RTS-u, od tadašnjeg izveštača Si-En-Ena Brenta Sadlera saznajemo da je američki kanal vesti Si-En-En znao da će zgrada RTS-a biti bombardovana u aprilu 1999. godine, ali da nije izvestio o tom saznanju, iako je to moglo da spase živote 16 kolega.

Sadler kaže da je za odluku američkih vlasti da bombarduju RTS saznao 8. aprila od Toma Džonsona, tadašnjeg izvršnog direktora Si-En-Ena.

„U internom imejlu Džonson mi piše: ‘Verovatno smo ove sedmice spasli srpsku televiziju. Objasnio sam ljudima na najvišim funkcijama da bi u slučaju udara NATO-a poginuli mnogi nedužni ljudi‘“, rekao je u filmu Sadler.

Dodao je da je RTS trebalo da bude gađan dva dana pre te prepiske, 6. aprila, ali da je Si-En-En američkoj vladi skrenuo pažnju da bi u tom slučaju nastradali mnogi civili. Rekao je i da je Džonson završio imejl rečima da još nema jasnu predstavu šta će biti sa RTS-om.

„Dvadesetog aprila dobijam novi interni imejl Si-En-Ena. Ovog puta ga šalje Ison Džordan, tadašnji šef međunarodnog ogranka naše kuće. U imejlu je pisalo: ‘Dobili smo jasnu i nedvosmislenu poruku da se držimo podalje od zgrade televizije. Niko do koga nam je stalo večeras ne bi trebalo da bude tamo’“, kazao je Sadler.

Istakao je da je imejl poslat tri dana pre napada na zgradu RTS-a, što „menja sliku o ozbiljnosti situacije“.

„Si-En-En više nije smeo da izveštava iz zgrade RTS-a, a nedelju dana pre toga, od 10. do 17. aprila, svake noći smo do ranih jutarnjih časova ekskluzivno izveštavali sa terase te televizije. A onda je 20. aprila stiglo poslednje upozorenje“, rekao je on.

Sadler kaže da su se on i drugi izveštač Si-En-Ena iz Beograda Alesio Vinči 21. aprila sastali sa generalnim direktorom RTS-a Dragoljubom Milanovićem i da su mu rekli da se sprema napad. Ni oni ni rukovodioci Si-En-Ena o planu američke vlade da gađa punu zgradu RTS-a nisu obavestili javnost.

Uslov da RTS da reemituje šest sati programa zapadnih medija 

U dokumentarnom filmu „Hronika najavljene smrti“ od pomoćnika rukovodioca Poslovne jedinice odbrane i zaštite RTS-a 1999. Zvonimira Jočića saznajemo da je NATO 1998. godine RTS proglasio legitimnim ciljem i da su postavljali uslov RTS-u da reemituje šest sati programa zapadnih medija.

„To je RTS odbio zato što to nije bilo u skladu sa ondašnjim Zakonom o informisanju. I da smo otišli na rezervna mesta rada i tamo bi bili bombardovani“, rekao je Jočić i dodao da ne želi da pravda generalnog direktora Milanovića, ali da je to njegovo mišljenje.

Izmeštanje RTS-a na rezervno mesto rada na Košutnjaku bilo je, između ostalog, u paketu mera Saveznog ministarstva odbrane koje treba da se sprovedu u ratnim uslovima.

„To praktično znači da vi prelazite iz Hilandarske i Aberdareve na unapred određena rezervna mesta rada. Mi smo sve naredbe iz paketa mera realizovali osim Naredbe br. 37, jer generalni direktor nije dozvolio da se izmeštamo iz prostora u kojem se radi“, rekao je Jočić i dodao da Milanović nije obrazložio tu odluku.

Podsetimo, Milanović je odslužio desetogodišnju zatvorsku kaznu zbog toga što zaposlene nije izmestio iz zgrade u Aberdarevoj i Hilandarskoj ulici.

Izvinjenje američkog novinara

Na prošlogodišnjoj međunarodnoj konferenciji „Kraj nekažnjivosti za zločine nad novinarima“, koju su organizovali UNS i RTS, američki istraživački novinar Džeremi Skejhil izvinio se u ime svoje države zbog toga što je, rekao je, tokom NATO bombardovanja hladnokrvno ubila 16 radnika RTS.

„Nikada od moje vlade niste čuli izvinjenje. Žao mi je što je moja vlada hladnokrvno ubila članove vaših porodica. Kao Amerikanac odgovoran sam za to bombardovanje“, rekao je Skejhil.

Istakao je da izvinjenje do sada niko nije izgovorio, niti je proglašen krivim za bombardovanje RTS-a.

„Sjedinjene Američke Države (SAD) mnogo pričaju o slobodi medija, ali niko nije postavio pitanje zašto je ubijeno 16 radnika koji su samo radili svoj posao“, rekao je Skejhil i dodao da razume porodice nastradalih radnika RTS-a koje traže odgovornost za taj čin.

„Ono što je SAD uradio bio je ratni zločin, a nijedan čovek nikada nije izveden pred lice pravde. Molim se i nadam da će pravda biti zadovoljena“, kazao je tada Skejhil.

Podsetimo, komandant NATO-a u vreme bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije Vesli Klark je, odgovarajući na pitanje novinaru Skejhilu 2007. godine, rekao kako je Slobodan Milošević, navodno, znao da će zgrada RTS-a biti bombardovana.

Na dodatno pitanje novinara Skejhila da li zna da je ubijeno 16 nedužnih civila, Klark je odgovorio da, koliko se seća, nije ubijeno 16 već šest radnika RTS-a i ponovio da je RTS bio legitimni cilj i da je ta odluka odobrena u američkoj administraciji.

CPJ ubijene još uvek nije stavio na spisak

Iako je Komitet za zaštitu novinara (CPJ) sa sedištem u Njujorku na prošlogodišnjoj međunarodnoj konferenciji najavio da će radnici RTS-a biti na njihovom spisku ubijenih novinara i medijskih radnika, oni se tamo još uvek ne nalaze.

Programska koordinatorka Komiteta za zaštitu novinara Gulnoza Said tada je objasnila metodologiju po kojoj su na listi CPJ-a bili samo novinari, a ne i drugi medijski radnici.

Podsetimo, sve značajne međunarodne organizacije za zaštitu ljudskih prava osudile su ubijanje civila u RTS-u.

Organizacija „Amnesti internešenel“ ocenila je da je nameran napad na zgradu RTS-a kao civilni objekat i ubijanje 16 medijskih radnika ratni zločin.

Međunarodna organizacija za ljudska prava „Hjuman rajts voč“ je 2000. godine saopštila da nije bilo nikakvog opravdanja za bombardovanje zgrade RTS-a.

Inače, NATO je odbacio odgovornost u vezi sa bombardovanjem RTS-a, ocenjujući da su te činjenice već ispitane u Haškom tribunalu koji nije pokrenuo istragu niti podigao optužnicu.

„NATO mora da odgovara“

UNS i Strukovni sindikat RTS-a povodom 21. godišnjice od ubistva 16 medijskih radnika RTS-a ponovo su istakli da odgovorni za ovaj ratni zločin ne smeju ostati van domašaja pravde.

Istakli su da je bombardovanjem RTS-a 1999. godine NATO ustanovio praksu upotrebe vojne sile protiv medija u međunarodnim sukobima, a da niko iz te vojne organizacije nije pozvan na odgovornost zbog zločina nad našim kolegama.

UNS i Strukovni sindikat RTS-a podržavaju i cene dosadašnji rad Komisije za istraživanje ubistava novinara i očekuju da će ona imati ključnu ulogu u rasvetljavanju svih okolnosti ubistva 16 medijskih radnika.

Podsetili su i da je Evropska federacija novinara na svojoj skupštini u Beogradu 2011. godine pozvala članice da se pridruže obeležavanju 23. aprila, Dana sećanja na 16 medijskih radnika ubijenih u NATO bombardovanju RTS-a.

U NATO bombardovanju zgrade RTS-a poginuli su Jelica Munitlak, šminkerka, 28 god, Ksenija Banković, video mikserka, 28 god, Darko Stoimenovski, tehničar razmene, 26 god, Nebojša Stojanović, tehničar mastera, 27 god, Dragorad Dragojević, radnik obezbeđenja, 27 god, Dragan Tasić, elektrotehničar, 31 god, Aleksandar Deletić, kamerman, 31 god, Slaviša Stevanović, realizator, 32 god, Siniša Medić, dizajner programa, 33 god, Ivan Stukalo, realizator, 34 god, Dejan Marković, radnik obezbeđenja, 40 god, Milan Joksimović, radnik obezbeđenja, 47 god, Branislav Jovanović, tehničar mastera, 50 god, Slobodan Jontić, monter, 54 god, Milovan Janković, precizni mehaničar, 59 god. i Tomislav Mitrović, režiser programa, 61 god.