Sloboda medija u Srbiji 2021. – problemi i rešenja

Pozitivnom trendu doprinela je prvostepena osuđujuća presuda za napadače na kuću Milana Jovanovića, što je davalo nadu u postepeno prevazilaženje problema vezanih za nekažnjivost u ovoj oblasti.

Početna konstruktivna atmosfera u radu, usvajanje Akcionog plana, početak rada SOS linije za žrtve napada, kao i prioritizacijom bavljenja pretnjama i napadima pomućeno je intenzivnim napadima provladnih medija i skupštinskih poslanika vladajuće koalicije na istraživački portal KRIK i njegovog urednika Stevana Dojčinovića. I pored apela članstva iz nevladinog sektora za brzom reakcijom, neobjašnjiva pasivnost Radne grupe, odnosno predstavnika Vlade u njenom sastavu, doprineli su odluci da značajan broj medijskih i novinarskih udruženja napusti ovo telo koje od tada radi u okrnjenom sastavu.

Ovakav rasplet nije uticao na operativnost Radne grupe koja je prilikom napada na novinara Daška Milinovića u Novom Sadu reagovala izuzetno brzo. Pravovremena i odgovarajuća osuda od strane najviših predstavnika vlasti i sinhronizovani rad policije i tužilaštva doprineli su da napadači i inspiratori budu uhapšeni u roku od nekoliko sati. Ovakva reakcija predstavlja najbolji put za odvraćanje budućih potencijalnih napadača, kao i recept za vraćanje poverenja u odlučnost države da spreči nekažnjivost napada na novinare i medije. Tome bi svakako trebalo da doprinese i aplikacija Bezbedni novinari (bezbedninovinari.rs), koja je uz saglasnost Radne grupa počela sa radom i koja će pružiti sve neophodne infomacije onima koji su meta napada. Nadamo se da će postepeno doprineti i promeni klime u kojoj je proaktivnim pristrupom nužno prevenirati potencijalne napade i izbeći moguće tragične ishode, poput onog koji se samo sticajem okolnosti nije dogodio u Novom Sadu.

Ovakvi primeri najbolja su preporuka za potencijalni povratak nekadašnjih članova Radne grupe. Inkluzivan i transparentan pristup je značajan, ali je još značajnije da država na konkretnim primerima svakodnevno pokazuje rešenost i iskrenu političku volju da želi da poboljša bezbednost novinara. Nužno je prevazići koncept u kojem se to čini zato što to predviđaju strateški dokumenti, akcioni planovi ili reakcije međunarodne zajednice. Potrebno je menjati prirodu odnosa prema ovoj problematici, koju otežava i nedostatak pohvale od strane dežurnih kritičara nespremnih da sopstvenim primerom daju konkretan doprinos rešenju kompleksnog koncepta bezbednosti novinara u društvu bremenitom tragičnim iskustvima iz te oblasti.

Svakako najpoznatiji slučaj je ubistvo Slavka Ćuruvije koje 22 godine čeka na pravosnažni sudski epilog. Ukidanje prvostepene presude i ponovljeno suđenje pred Specijalnim sudom svojom dinamikom i strategijom odbrane ne daje preveliku nadu u sličan ishod kakav je bio u slučaju presude za napad na Milana Jovanovića u kojem je ključnu ulogu imao sudija Slavko Žugić. Njegov profesionalizam i rešenost da i pored opstrukcije odbrane okonča prvostepeno suđenje predstavljaju vodilju za ponašanje sudija u ovakvim senzitivnim slučajevima. U slučaju procesa za ubistvo Slavka Ćuruvije, država mora da iskaže iskrenu želju da se optuženi koji se nalazi u inostranstvu privede pravdi, što je jedini način da se pokaže iskrena želja za sprečavanje nekažnjivosti za ovo ubistvo koje svojom simbolikom nadilazi sve dosadašnje političke promene u Srbiji. Kratko i jasno – sada postoje svi uslovi da sud donese pravosnažnu presudu za ubistvo Slavka Ćuruvije.

Napori Radne grupe MUPa i Komisije za istraživanje ubistava novinara na polju otkrivanja ubica Milana Pantića okončani su pre dve godine policijskom istragom, a celokupna dokumentacija je predata nadležnom tužilaštvu. Neophodno je mnogo veće razumevanje Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal da preuzme ovu istragu i dovede do mogućeg napretka za kažnjavanje zbog ubistva dopisnika Večernjih novosti iz Jagodine koje se dogodilo pre tačno dve decenije.

Ova dva slučaja u punoj meri opravdavaju svojevremeni nastanak Komisije za istraživanja ubistava novinara, koja se od početka suočavala sa opstrukcijama i nedostatkom političke volje koja bi istinski podržala njen rad. Agenda vladinog i nevladinog sektora često je imala presudan uticaj na ocenu nespornih dometa ove Komisije, koja je sa krajnje limitranim resursima ostala profesionalna i nezavisna u svom radu. O tome svedoči i činjenica da je u slučaju tragične sudbine novinarke Dade Vujasinović ostala pri stavu da je nužno pribaviti nova svedočenja kako bi došlo do napretka u ovom tužilački otvorenom slučaju. Podsećamo da je nakon superveštačenja obavljenog u Hagu zaključeno da je moguće da se dogodilo ubistvo, samoubistvo ali i slučajno opaljenje puške.

Jedan od otvorenih slučajeva koji zahteva dodatnu pažnju i angažman je pokušaj ubistva novinara Dejana Anastasijevića i njegove porodice, koji pukom srećom nisu stradali od bombe koja je postavljena na sims prozora njihovog stana 2007. godine. Nedavna smrt Dejana Anastasijevića, po čijem je imenu zasluženo nazvana prestižna godišnja nagrada za istraživačko novinarstvo, treba da sve dodatno motiviše da se konačno otkrije ko je stajao iza ovog za sada nekažnjenog napada.

Isto se odnosi i na ubistvo šesnaest radnika Radio-televizije Srbije u bombardovanju zgrade tokom NATO napada 1999. godine. Sama činjenica da je osuđen tadašnji direktor Dragoljub Milanović ne lišava odgovornosti i ostale institucije poput RTS-a, Vojske Srbije, Vojno-bezbednosne agencije, Bezbednosno-infomativne agencije, NATO i američkih vlasti koje bi proaktivnim pristupom i otvaranjem arhiva mogle i morale mnogo više da urade nego do sada, čime bi doprineli da se sazna puna istina o ubistvu 16 medijskih radnika iz Srbije.

Otkrivanje pomenutih starijih slučajeva sigurno bi doprinelo zalečenju otvorenih rana, ali bi poslalo i jasnu poruku da se nijedan zločin ne zaboravlja, da nema nekažnjivosti i zastarevanja slučajeva napada na novinare. Neophodni kontinuitet jedino je moguće ostvariti uz pomoć specijalizovanog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova koje bi se kontinuirano bavilo ovim napadima tako što bi po osnovu proaktivnog pristupa držalo otvorenim brojne nerešene slučajeve koji ne smeju ostati zaboravljeni.

U tom smislu je neophodno foksuirati se na preventivni rad, kome svojim stavom i konkretnim postupcima aktivan doprinos treba da pruži i Radna grupa za bezbednost i zaštitu novinara. Stvaranje atmosfere u kojoj je nedopustivo verbalno i fizički napadati novinare predstavljaće ozbiljan izazov u ovdašnjem, duboko polarizovanom društvu. Nedostatak dijaloga i odsustvo konsenzusa na ključne teme iz svakodnevnog društveno-političkog života predstavljaju ozbiljan balast za rešavanje problema govora mržnje koji je po brojnim osnovama prisutan u javnom životu. Ozbiljan izazov predstavlja nametanje nekonfliktne kulture dijaloga koja je preduslov za obeshrabrivanje pretnji i pritisaka po raznim osnovama.

Takve pretnje po više osnova predstavljaju SLAPP tužbe koje se zloupotrebljavaju protiv ovdašnjih profesionalnih medija. Iscrpljivanje medija novčanim taksama za plaćanje nerealnih odštetnih zahteva kompanija bliskih vladajućoj strukturi treba i mora odmah da prestane pošto će se u protivnom stvoriti utisak da se radi o smišljenom konceptu urušavanja kritičkih medija. Višegodišnja zloupotreba državne pomoći uz pomoć GONGO organizacija predstavlja izrugivanje dobro zamišljenog koncepta projeknog sufinansiranja, kojim bi trebao da se štiti i promoviše javni interes. Osiromašenim medijima se na taj način ukida finansijska podrška za bavljenje važnim temama uključujući tu i istraživačko novinarstvo. Ako se tome dodaju i sniženi reklamni budžeti usled pandemije Kovid-19 i još uvek nezavršena privatizaciju pojedinih medija, imamo dosta razloga za zabrinutost za ovdašnje realno stanje.

Negativnoj oceni doprinose razorene i nefunkcionalne institucije koje su deo a ne sredstvo za rešavanje naraslih problema. Pasivnim pristupom Regulatornog tela za elektronske medije i tolerancijom govora mržnje, šalje se pogrešna poruka emiterima koji zloupotrebljavaju etar. Tenzije između moćnih kablovskih operatera usled njihovih suprotstavljenih agendi dodatno opterećuju medijski prostor. Sa druge strane, svedoci smo da samoregulacija od strane Saveta za štampu i njegov proaktivni pristup pokazuje da je moguće ukazivati na nedopustive pojave koje svakodnevno zagađuju medijski prostor i utiču na bezbednost novinara.

Ohrabrujući sadržaj Medijske strategije u praktičnoj primeni pokazuje slabosti tokom primene Akcionog plana. Vidljivi problemi se ne otklanjaju u hodu usled birokratskog pristupa kojim se prevashodno zadovoljava forma umesto da se paralelno rešavaju i suštinski problemi za šta već postoji zakonski okvir. I na simboličnoj ravni šalje se loša poruka iz Ministarstva kulture i informisanja činjenicom da još uvek nije imenovan državni sekretar za medije. Sve su to obeshrabrujuće tendencije koje treba menjati ne iz formalnih razloga već radi konkretnih pomaka ka ozdravljenju ovdašnje medijske scene. Tendencije na koje treba svakodnevno ukazivati a ne samo 3. maja kada se obeležava Svetski dan slobode medija.