Slobodna Subotica: Strah

U petak smo saznali da redakcija Slobodne Subotice mora da se iseli iz tek zakupljenih prostorija do kraja avgusta. Vlasnik je procenio da mu je bolje da sa nama nema ništa i to je sasvim ljudski, ali provocira jednostavno pitanje: zašto?

Jesmo li bili uredni zakupci?

Jesmo.

Posećenost sajtu naglo je skočila za tri nedelje. Za vrlo kratko vreme postali smo najčitaniji subotički sajt, potpuno čist od botova, mrvica i mrlja od kečapa sa njihovih sendviča, kao i svake druge prizemnosti.

Usko ekonomski posmatrano, perspektiva je bila više nego obećavajuća.

Šta je onda nagnalo vlasnika prostora na Radijalcu da nam izenada otkaže uredno namiren zakup?

Odgovor je kratak i poznat od drevnih vremena: strah.

U Šangaju sam svojevremeno odsedao u najstarijem zapadnjačkom hotelu u Kini, znamenitom “Astor hausu”, otvorenom 1846. godine. U istom hotelu je svojevremeno je boravio 18. američki predsednik Julijus Grant. Grant naprosto nije poznavao strah. Kao general severnjačke vojske u američkom građanskom ratu potukao je znamenitog južnjačkog generala Roberta E. Lija.

Gost “Astor hausa” bio je i Bertrand Rasel, u sobi 310, kom pripisuju izreku da je strah glavni izvor predrasuda i glavni izvor okrutnosti.

U sobi 404 boravio je Čarli Čaplin, koji nije bio naročit heroj, ali je do suza ismevao naciste. Sprdnja je bila i ostala penicilin za svaku ljudsku glupost, pa time i zlo.

U našem slučaju, koji je očigledan, moguće su dve stvari.

Prvo, da je neko za koga se misli da je vrlo moćan i opasan zvao vlasnika, što je vrlo izvesno, podsetivši ga na nekoliko stvari koje bi mogle da mu se dese. Pritom je nasilje na začelju te liste.

Postoji hiljadu načina da se neko uceni.

Drugi slučaj je mnogo gori i tiče se fenomena automatskog straha. Ako je čitajući tekstove na našem sajtu vlasnik prostora sam zaključio da mu je autocenzura jedini put, to je najgora moguća dijagnoza našeg malog varoškog društva, gora čak i od mogućnosti da ga je neko primorao da to uradi.

Obe jučerašnje mogućnosti su katastrofalne, ali se mnogo više pribojavam drugog predočenog scenarija, jer on mnogo više govori o nama, nego o njima.

Zašto se setih starog dobrog “Astor hausa”, dana i noći provedenih u njemu, Ričardovom restoranu, šetališta na Bandu i arhitekstonskih čudesa u Pudongu?

Možda zato što su u “Astor hausu” 1882. zasijale prve električne svetiljke ili što je u njemu održana prva cirkuska predstava u Kini?

I jedno i drugo u simboličkoj ravni ima veze sa našim jučerašnjim slučajem.

Ili, što reče izvesni Alber Kami, ništa nije ogavnije od poštovanja zasnovanog na strahu.