Slučaj uzbunjivača iz „Krušika“: Šta je bilo i kako dalje

A suđenje još nije ni počelo.

Pritom, čak i njegov novoimenovani advokat javno kaže kako se na Obradovića Zakon o zaštiti uzbunjivača, na snazi u Srbiji od 2015. godine, ne može primeniti.

I zaista, na pravi pogled, tako je – član 20 zakona na koji se mnogi u ovoj sad već javnoj raspravi pozivaju – propisuje strogu proceduru u slučaju uzbunjivanja tajnim dokumentima.

Iako detalje slučaja ne znamo, uzmimo za pretpostavku da je Obradović zaista koristio dokumente zaštićene kao poslovna tajna. Zakon propisuje da je prvo trebalo da se obrati poslodavcu, pa u slučaju da tu ne nađe sreću, trebalo je da se obrati tužilaštvu ili policiji. Zakon je nedvosmislen u jednom: ako barata tajnim podacima javnost ne može da uzbuni!

No, da li je baš tako? Đavo je u detaljima, kažu u američkim filmovima.

Zakon o zaštiti uzbunjivača u stavu šest člana 20 zaista navodi da se uzbunjivač ne može obratiti javnosti sa tajnim podacima, no posle zareza dodaje – ako zakonom nije drugačije određeno. Zakon ovde ostavlja odškrinuta vrata u koja branioci Obradovića moraju da ubace stopalo i tako spreče da se vrata pravde „Krušikovom“ uzbunjivaču ne zatvore pred nosom.

Dakle, koji bi zakon mogao da uređuje drugačije ako Zakon o zaštiti uzbunjivača kao leks specijalis ovakvo uzbunjivanje ne dozvoljava. Pa tužioci ne treba daleko da traže. U članu 20 (koincidencija brojeva) Krivičnog zakonika koji svakodnevno u svom poslu primenjuju definisana je krajnja nužda: „Nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u krajnjoj nuždi“.

Ako neko pričini krivično delo da bi otklonio opasnost koja se drugačije nije mogla otkloniti, a da pritom učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo, postoji krajnja nužda. Ko nije čitao Pištaljku, ni Birn, verovatno ne zna u kako lošoj situaciji je valjevski „Krušik“ i koga je sve uzbunjivač okrivljavao. No ko jeste, shvatiće zašto je uzbunjivač postupao u krajnjoj nuždi. Šta je drugo trebalo da uradi, da ćuti i gleda? Da ispunjava radne obaveze iako je svestan da se nešto loše dešava?

Argumenti koji se mogu čuti u javnosti da je Obradović trebalo da obavesti poslodavce i tužilaštvo padaju u vodu ukoliko se zna na primer koliko dugo traje i kako se odvija postupak za rušenje u Hercegovačkoj ulici u Beogradu. Zašto bi se uzbunjivač obraćao policiji ili tužilaštvu kad vidi kako je postupalo u tom slučaju. Takođe, uzbunjivač je putem medija ukazao da je otac ministra policije povezan sa učešćem u trgvinu oružjem što povlači pitanje sukoba interesa i svrsishodnosti obraćanja policiji ili tužilaštvu.

Na strani rezonovanja da obraćanje poslodavcu ili tužilaštvu može biti bespredmetno je i praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. U predmetu Guža protiv Moldavije po prijavi br. 14277/04  u kojem je jedan službenik državnog tužilaštva u javnost izneo poverljiva dokumenta zato što je verovao da je to u interesu demokratskog društva navodi se između ostalog da se uzbunjivanje ima izvršiti pre svega „uzbunjivačevom nadređenom ili nadležnom organu, a da se samo tamo gde je to očigledno nepraktično takva informacija, kao poslednje sredstvo, može otkriti javnosti“. Sud je u nastavku zaključio da je uzbunjivačevo obraćanje novinarima bilo opravdano u demokratskom društvu. Jer, u suprotnom, ako je ovlašćeni organ – policija ili tužilaštvo potencijalno umešan, kako bismo saznali za najteža kršenja zakona?

Pa nikako.

Naravno, tajnost sama po sebi ima svrhu i ne treba je a priori ukidati. No ne sme da bude ni granitna i bezuslovna, jer onda omogućava zloupotrebe. Moć korumpira ako je bez kontrole.

Šta je Obradović mogao da misli kada su njegove informacije već godinu dana u javnosti, a niko od državnih organa gonjenja nije reagovao. Zašto bi im se uopšte i obraćao?

Interesantno je da je na jednom nedavnom javnom skupu, pre hapšenja Obradovića, srpska ministarka pravde izjavila da „nije prijava samo kad se uzbunjivač pojavi u tužilaštvu“. „Treba raditi na proaktivnosti – jer prijava može da bude i objavljeni članak i objavljena fotografija“ – izjavila je Nela Kuburivić na skupu „Zaštita uzbunjivača na centralnom i lokalnom nivou“ održanom 9. septembra u Beogradu.

Ovakva izjava sigurno ne bi išla u prilog državi kada bi morala da se brani pred sudom u Strazburu zbog progona uzbunjivača Obradovića i njegovog navodnog kršenja procedure uzbunjivanja zato što nije kontaktirao tužilaštvo. Jer, ako se tumači izjava ministarke Kuburović, ispada da je Obradović već obavestio tužilaštvo koje je moralo da prati medijsko pisanje.

Imajući u vidu da je Evropska konvencija o ljudskim pravima koju je Srbija ratifikovala još 2004. godine, kao i praksa Evropskog suda za ljudska prava u našem pravnom sistemu jača od zakona, pa i takvog sistemskog kakav je Krivični zakonik, jasno je da tužilaštvo u ovom slučaju treba dobro da prouči praksu pre ulaska u dalji postupak.

Konačno, ukoliko se sva pravna argumentacija stavi na stranu, zaista bi teško bilo objasniti običnom prolazniku na ulici zašto se na uzbunjivaču trenira strogoća, a njegovi navodi ignorišu… osim da je zakon nekom majka, a nekom maćeha.

Sva izneta argumentacija nije naša izmišljotina, već deo logičkog razmatranja koje je za Pištaljku još pre dve godine napisao profesor Krivičnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu Igor Vuković. Ljudi iz Pištaljke su odabrali ovu temu, znajući da će se ona u budućnosti verovatno pojaviti. I pojavila se, a na vama je da pročitate taj rad profesora Vukovića.