Smajlović: Zločin nad Ćuruvijom rešen još 2005. godine

UNS:  Jeste li očekivali presudu optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije, u kojoj nema nalogodavca i izvršioca zločina?

Smajlović: Kad je reč o „pucaču“, odnosno, u sudskom žargonu, neposrednom izvršiocu, bila sam potpuno zatečena kao i svi ostali. Znaćemo više kad pročitamo presudu.

Što se nalogodavca tiče, ko je mogao da naredi Državnoj bezbednosti da ubije Slavka Ćuruviju? Samo država, odnosno šef države. Barem se tako meni čini. Slobodan Milošević je mrtav, nije mu suđeno, postpetooktobarska vlast ga nije teretila za ubistvo Slavka Đuruvije. Pošto nije bio optužen i nije imao priliku da se brani, mislim da je sasvim ispravno što u presudi nije naveden kao nalogodavac.

UNS:  Da li ste optimista da će sada tužilaštvo imati snage da dovrši ovaj posao, odnosno da se privede pravdi Miroslav Kurak, kao i da se pronađu nalogodavci i izvršilac?

Smajlović: Mislim da je jedini mogući nalogodavac umro u Hagu 2006. godine. A ove ostale, nadam se da hoće. Država nije učinila sve što je mogla da dođe do Miroslava Kuraka, koji se krije u Tanzaniji. Možda bi on bio spreman da nam ispriča kako su tačno ubili Ćuruviju: ako je trojka došla da ga odstreli nakon što je policijska pratnja povučena, možda on može da nam kaže ko je čekao za volanom automobila marke golf kog su ubice zadužile od Resora državne bezbednosti, ko je pucao a ko čuvao odstupnicu i motrio na eventualne svedoke…

UNS: Da li ste se bojali da će presuda optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije biti oslobađajuća, zbog prošlogodišnje kampanje koju je „Ilustrovana Politika“ vodila protiv Vas i Verana Matića, kao i činjenica da je sudsko veće dva puta izbacilo ključne dokaze?

Smajlović: Plašila sam se da će biti oslobađajuća. Paradoksalno je to da nam je „Ilustrovana Politika“ tom užasnom kampanjom u stvari pomogla, barem kad je javnost u pitanju. Ljudi su se setili kako je Srbija izgledala u vreme kada su donošene odluke da se novinari ubijaju po ulici kao psi: surova, bezdušna zemlja, u kojoj je pitanje vlasti pitanje života i smrti. „Ilustrovana Politika“ nam je i nehotice dočarala to strašno vreme dok je pokušavala da pomogne optuženima da izbegnu kaznu.

UNS: Izjavili ste da je sasvim jasno ko je mogao šefu Državne bezbednosti Radomiru Markoviću da naredi ubistvo Slavka Ćuruvije. Hoće li to biti teško dokazati i pred sudom?

Smajlović: To se neće ni dokazivati pred sudom. Srbija je civilizovana zemlja u kojoj se mrtvi ljudi ne izvode pred sud na kom ne mogu da se brane.

UNS: Da li bi ikada bilo pravde za ubistvo Slavka Ćuruvije da nije bilo Komisije za istraživanje ubistava novinara? Da li je bilo nepoverenja u Komisiju kada je NUNS iz nje istupio?

Smajlović: Lično ne verujem da bi ikada bilo optužnice. Policijski inspektor Dragan Kecman je kriminalistički rešio to ubistvo još 2005, ali nije bilo političke volje da se diže optužnica. Avaj, tada je još bilo moguće optužiti i nalogodavca.

Ostavka Vukašina Obradovića bila je težak udarac kredibilitetu Komisije. Nikad nisam razumela zašto je to Vukašin uradio, ali ispostavilo se da možemo i bez njega. No bilo je veoma važno što je Komisija sve vreme imala podršku UNS-a, OEBS-a, važnih medija…Ništa nije moguće postići bez velikih institucija, čak i kad pokreneš eksperimentalnu formu kakva je Komisija za rešavanje ubistava novinara.

UNS: Da li su ovom presudom sada veće šanse da se rasvetli ubistvo Milana Pantića, kao i smrt Dade Vujasinović?

Smajlović: Verujem da jesu. Kredibilitet Komisije je veći, pa će je možda ozbiljnije shvatati. Možda će Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal konačno prihvatiti da pokrene istragu za ubistvo Milana Pantića? Mi to tražimo već dve godine, otkako smo uvereni da je radna grupa policije u osnovi rešila slučaj.

UNS: Rekli ste da je Slavko Ćuruvija bio u nemirljivom sukobu sa Slobodanom Miloševićem, istovremeno i protiv nelegitimne i nezakonite agresije i bombardovanja. Kako objašnjavate činjenicu da on u to vreme nije pripadao „krugu opozicionih novinara“?

Smajlović: Slavko nije pokretao novine da bi se borio protiv režima. Njega je u sukob sa režimom dovela unutrašnja logika novinarskog posla. Opozicione kolege su ga ogovarale da je režimski čovek, ali on je dozvolio „Evropljaninu“ da slobodno objavljuje mišljenja koja su državni vrh okrenula protiv njega. A onda se i sam uključio u tu borbu, zajedno sa Aleksandrom Tijanićem, i to žešće i eksplicitnije od ostalih. Država je to doživela kao njegovo otpadanje od vere i nije mu oprostila.

UNS: Slavko Ćuruvija je nesumnjivo bio dobar i poznat novinar, kao i urednik pred kojim je bila perspektiva. Da li među današnjim novinarima vidite takvu ličnost?

Smajlović: Vidim ih mnogo, ali ne želim da ih poredim sa ubijenim čovekom.

UNS: Na Vaše insistiranje, dok ste bili predsednica UNS-a, ulica je nazvana po Slavku Ćuruviji u Beogradu. Da li je tu ideju bilo lako ostvariti? Šta biste još voleli da medijska zajednica uradi, kako bi se sačuvalo sećanje na Slavka Ćuruviju?

Smajlović: Nije išlo lako, protivili su se i neki ljudi koji su posle stekli zasluge u borbi da se ubice izvedu pred sud. Treba sada pošteno reći da Draganu Đilasu imamo da zahvalimo što je odlučio da Slavko dobije ulicu. On je tada bio gradonačelnik, on je privoleo i NUNS za tu ideju. Meni samoj svakako to nije pošlo za rukom.

UNS: Sutra se navršava 25 godina od smrti novinarke Radislave Dade Vujasinović. Da li mislite da je Više javno tužilaštvo trebalo do sada da utvrdi da li je reč o ubistvu, samoubistvu ili nesrećnom slučaju?

Smajlović: Naravno da je to dužnost Tužilaštva, i mi u Komisiji smo pomalo ogorčeni što Tužilaštvo ćuti.