Smiljana Milinkov: Napadom na medije u Parlamentu vlast skreće pažnju sa sopstvene odgovornosti za podgrevanje nasilnog narativa u društvu

„Zabrinjavajuće je, pa neko duže vreme i zastrašujuće, koliko predstavnici vlasti nemaju potrebu ni da glume da razumeju suštinu medija i da vode računa o medijskim slobodama“, ocenila je u razgovoru za Cenzolovku vanredna profesorka dr Smiljana Milinkov, šefica Odseka za medijske studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

U duboko polarizovanom okruženju posle masovnih ubistava i serije uličnih protesta, srpski parlament još jednom se pretvorio u arenu za promociju mržnje i nasilja (naravno, sve upravo pod firmom borbe protiv nasilja).

Razumem koliko je teško izdržati u takvoj skupštinskoj i generalno javnoj atmosferi, kojom dominiraju uvrede, vulgarnost i prostakluk, ali spuštanje na taj nivo ne doprinosi boljitku i promenama.

Prema podacima Otvorenog parlamenta, za samo deset dana skupštinskog zasedanja reč „lešinar“ izgovorena je 57 puta.

Sezona napada na nezavisne medije, po svemu sudeći, ponovo je otvorena.

Poslanici Srpske napredne stranke (SNS) optužili su medije u vlasništvu Junajted grupe da „žele građanski rat“ (Milenko Jovanov) i da su „stvorili bolesnu atmosferu koja je dovela do masovnih ubistava“ (Nebojša Bakarec).

Smiljana MIlinkov analizira pojave koje vidi kao „poslednji stadijum osionosti i bezobrazluka“ u Parlamentu, kao i o potrebi da „postoji svest da svi moramo da se menjamo“.

Sagovornica Cenzolovke govori i o tome kakva je odgovornost vlasti, a kakva opozicije. Čime se zapravo bavi Parlament u postavci u kojoj se, kako kaže, „sve rešava u jednoj glavi“?

Problem u niskom nivou medijske i funkcionalne pismenosti

Cenzolovka: Kada predstavnici najveće, vladajuće, stranke povezuju medije i novinare s potencijalnim građanskim ratom i vrlo stvarnim tragedijama, možemo li uopšte zamisliti koje su posledice tih napada i pritisaka? I to u Parlementu, u prenosu na Javnom servisu?

Smiljana Milinkov: Ne bih mogla da to sagledam kao ijedan konstruktivan cilj sem kao pokušaj skretanja pažnje sa sopstvene odgovornosti za pojavu i poduže podgrevanje izrazito nasilnog narativa u društvu, gde se targetiraju svi koji se usude da iznesu iole kritičkije mišljenje.

To je već uvežbana, krajnje populistička, predstava, koja je izuzetno opasna, što smo nažalost nedavno iskusili na najtragičniji način.

Ne može se medijima nametati o čemu će izveštavati i koliko čega će biti prisutno, u smislu predloga „pola vlast, pola opozicija“, to je mešanje u uređivačku politiku, što je nedopustivo.

Mislim da smo je predugo ignorisali u smislu „od njih se ne očekuje ništa bolje“, što je nedopustivo. Niko ne sme da se ponaša na taj način u jednom civilizovanom društvu. Naravno, ako tome težimo.

Cenzolovka: Iz poslaničkih klupa može se čuti: „antisrpski i antidržavni mediji“, „Kurtijevi propagandisti“, „Belivukovi branioci“… U prošlom sazivu, mediji su bili „pirati“, „diletanti“, „snajper-novinari“, „mafija“, „saradnici terorista“. Postoji, dakle, izvestan kontinuitet, ako se to može tako nazvati?

Smiljana Milinkov: Problem u našem društvu je nizak nivo medijske i uopšte funkcionalne pismenosti. Takva situacija nažalost nije slučajna, vrlo je tendenciozno osmišljena i sprovedena, potpunim devastiranjem prosvete, zarobljavanjem medija, klijentelizmom, korupcijom na svim nivoima i, da ne zaboravimo, zastrašivanjem i ucenjivanjem.

Takođe je potrebno i da budemo spremni da počnemo s revitalizacijom. Nisam sigurna koliko postoji svest da svi moramo da se menjamo jer očito smo nešto jako zabrljali – nije se ovaj režim eto tako pojavio sam od sebe, ničim izazvan.

Cenzolovka: Kako to utiče na nas na duge staze? Čini nas kivnim na medije, želimo da pobegnemo što dalje od njih, konačno prihvatamo i normalizujemo kvalifikacije iz Parlamenta… Nešto sasvim drugo?

Smiljana Milinkov: Građanima i građankama koji su osvešćeni takav diskurs ne može da diriguje koje medije ili izvore da prate i u koga mogu da imaju poverenja, kao i koji je stepen tog poverenja.

S druge strane su oni, čini se brojniji, kojima je jednostavno manipulisati, što je očito i cilj. Vrlo je jednostavno to konstatovati, no teže je konstruktivno delati.

Mislim da prevashodno moramo da osvestimo do koje mere su sve pore ovog društva urušene, kao i da ne postoje instant rešenja, već samo konstantan rad na obnovi. To će biti vrlo dug proces, kada jednom započne.

Zaustavite Rojters!

Cenzolovka: Premijerka Ana Brnabić je optužila čak i britanski Gardijan da je „zastranio“. Nešto nije u redu ni s Njujork tajmsom, čim kritikuje predsednika Aleksandra Vučića… Nemoguće je zamisliti da je ideja da mediji takve prepoznatljivosti, moći i budžeta podlegnu pritisku iz srpskog parlamenta. Koja je zapravo publika za ovakve ocene? 

Smiljana Milinkov: To je valjda poslednji stadijum osionosti i bezobrazluka. Često kada čujem takve izjave prolazim kroz ono što se naziva transfer blama, pogotovo pre neki dan, kada je predsednica Slovenije podsetila predsednika Srbije šta je sloboda informisanja.

Nisam sigurna koliko postoji svest da svi moramo da se menjamo jer očito smo nešto jako zabrljali – nije se ovaj režim eto tako pojavio sam od sebe, ničim izazvan.

No, očito ta retorika prolazi kod određene publike i zato se vraćam na početak razgovora i na neophodnost da zasučemo rukave i rudarski radimo na medijskom, ali i opštem opismenjavanju.

Cenzolovka: Šta u međuvremenu radi opozicija? Čini se da gledamo samo beskonačno – na momente infantilno – optuživanje „ko je prvi počeo“ s nasiljem i rijaliti programima?

Smiljana Milinkov: Nažalost, u nekim postupcima i predlozima koji stižu od opozicije vidimo da i kod njih ne postoji suštinsko razumevanje funkcije i važnosti medijskih sloboda.

Ne može se medijima nametati o čemu će izveštavati i koliko čega će biti prisutno, u smislu predloga „pola vlast, pola opozicija“, to je mešanje u uređivačku politiku, što je nedopustivo.

S druge strane, sasvim je opravdan i neophodan zahtev da mediji profesionalno rade svoj posao, da se poštuju zakoni, etički principi i novinarski kodeks, samim tim bismo došli i do nepristrasnog i pluralizovanog medijskog sadržaja, što je ključno za jedno demokratsko društvo.

Spuštanje opozicije na nivo uvreda ne doprinosi boljitku

Cenzolovka: Postoji li potencijal da se ponudi obrazac komunikacije različit od postojećeg? Ili je opozicija, po logici stvari, primorana da prihvati pravila igre koja nameće vlast?

Smiljana Milinkov: Do sada mi je delovalo da je opozicija prinuđena da prati nametnutu igru jer nije postojao kapacitet da bude obrnuto. Tužno je kada predstavnici opozicije odgovaraju na identičan način.

Nizak nivo medijske i uopšte funkcionalne pismenosti, nažalost, vrlo je tendenciozno osmišljen i sproveden, potpunim devastiranjem prosvete, zarobljavanjem medija, klijentelizmom, korupcijom na svim nivoima i – da ne zaboravimo – zastrašivanjem i ucenjivanjem.

Razumem koliko je teško izdržati u takvoj skupštinskoj i generalno javnoj atmosferi, kojom dominiraju uvrede, vulgarnost i prostakluk, ali spuštanje na taj nivo ne doprinosi boljitku i promenama.

No, čini mi se u poslednje vreme kao da se situacija menja, pojedini predstavnici opozicije uspevaju da se postave iznad i da kontrolišu situaciju.

Cenzolovka: Jesmo li usput zaboravili na stvarne nadležnosti Parlamenta kad je o medijima reč? Promene zakona, predviđene Medijskom strategijom, neće biti usvojene na vreme. Premijerka citira propise i tvrdi da „vlast ne bira REM“ i „ne deli nacionalne frekvencije“, nego da to rade – upravo poslanici?

Smiljana Milinkov: Prilično se kasni s promenama medijskih zakona, rokovi zadati Akcionim planom za sprovođenje Medijske strategije su za neke aktivnosti već odavno istekli. Očito da predstavnicima vlasti to nije ni važno.

Premijerka je u pravu, ona ne odlučuje, u ovom slučaju ne bi ni trebalo, međutim, ona ne donosi odluke ni za one segmente za koje je nadležna. Ni članovi Vlade Srbije, niti poslanici vladajuće koalicije ne odlučuju, sve se rešava u jednom centru, da ne kažem jednoj glavi, a oni samo sprovode unapred zadato.

Žalosno je što poslanici i poslanice, koji bi trebalo da budu glas građana, svoje mišljenje, integritet i kredibilitet, ako ga i imaju, ostavljaju po strani i zastupaju nešto što im je naređeno, što se i vidi po njihovim govorima u Skupštini, kao roboti koji imaju ograničen broj reč i rečenica koje treba izdeklamovati. Trenutno je to reč “lešinari”.