Boriću se dok sam živ – bila je poruka Slavka Ćuruvije, novinara i izdavača nezavisnih novina, režimu kada se obrušio na njega svim snagama, drakonskim kaznama, plenidbom imovine, medijskom satanizacijom, da bi ga na kraju i streljao u ulazu u zgradu, na Uskrs aprila 1999. godine.
Kad za dva dana u Specijalnom sudu bude ponovo izricana presuda za njegovo ubistvo, znaćemo koliko je ovo hrabro Ćuruvijino zaveštanje živo ili, možda je tačnije reći, znaćemo koliko je sud nezavisan i snažan, a novinari uporni da ne dopuste da Slavkova smrt „umre“ nekažnjeno.
U četvrtak, 2. decembra, u Specijalnom sudu za organizovani kriminal, u 14.30 sati zakazano je izricanje presude četvorici okrivljenih za ubistvo koje se dogodilo pre bezmalo 23 godine.
Istorijska presuda broj 2
Na optuženičkoj klupi su već šest i po godina rukovodioci i operativci tadašnje Službe državne bezbednosti: Radomir Marković, načelnik RDB-a, Milan Radonjić, načelnik Centra RDB Beograd, Ratko Romić, glavni inspektor u Drugoj upravi RDB-a, i Miroslav Kurak, pripadnik rezervnog sastava Jedinice za specijalne operacije, borbene formacije DB-a koja je učestvovala u nizu ubistava političkih protivnika režima Slobodana Miloševića. Njihova međusobna povezanost i zajedničko učešće u ubistvu potkrepljeni su brojnim dokazima i svedočenjima.
Tročlano sudsko veće sa sudijom Snežanom Jovanović kao predsednicom (članovi su sudije Dragan Milošević i Vladimir Mesarović) donelo je prvostepenu presudu 5. aprila 2019. godine, preglasavanjem. Tada su sva četvorica bivših pripadnika zloglasne Službe osuđeni na ukupno 100 godina zatvora. Marković i Radonjić na po 30, a Kurak i Romić na po 20 godina.
Presuda je izuzetno važna, ne samo da bi se prekinuo ciklus nekažnjivosti ubistava novinara. Reč je o suočavanju sa lošom prošlošću policije i DB-a, političara na vlasti u vreme ubistva Ćuruvije, novinara koji su saučestvovali u tom zločinu (Veran Matić)
U domaćoj i međunarodnoj zajednici presuda je ocenjena kao istorijski važna, iako je jednim delom bila i razočaravajuća jer nije otkrivena politička pozadina ubistva, odnosno nalogodavac je u presudi ostao nepoznat, kao i direktni izvršilac.
U tome je odstupila od optužnice, odnosno „sud je izrekom presude povredio subjektivni i objektivni identitet optužnice“, a Apelacioni sud ju je s tim obrazloženjem ukinuo u julu prošle godine.
Tokom ponovljenog suđenja, koje je počelo u oktobru 2020, nijedan novi dokaz ili svedok nije upotpunio saznanja koja su izneta u prvostepenom sudskom postupku. Zato sagovornici Cenzolovke ne očekuju odstupanja i iznenađenja kada je u pitanju nova presuda.
„Pošto sudi isto sudsko veće i pošto nije bilo novih dokaza ni tužilaštva ni odbrane, očekujem da presuda bude slična onoj koja je prvi put dosuđena – ukupno 100 godina zatvora za četvoricu optuženih“, kaže za Cenzolovku Veran Matić, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara.
Iste argumente i očekivanja ima i Ivana Stevanović, izvršna direktorka Slavko Ćuruvija fondacije:
„Na ponovljenom suđenju ništa novo nismo čuli. Ne mogu da zamislim da jedno isto veće, na osnovu istog dokaznog materijala donese potpuno suprotnu odluku nego pre dve i po godine.“
UBISTVO NOVINARA KAO DRŽAVNI PROJEKAT
U Slavka Ćuruviju ispaljeno je ukupno 14 projektila iz škorpiona, 12 ga je pogodilo. Dva dana uoči ubistva 27 pripadnika Državne bezbednosti bilo je angažovano da ga prati iz minuta u minut i javlja njegovo kretanje na svakih 50 metara. Neposredno pred ubistvo pratnja je povučena da bi ubice bez svedoka i bez ometanja mogle da izvrše naređenje.
Svakome ko je i površno upućen u funkcionisanje tadašnjeg Resora državne bezbednosti i način na koji su bili izvršeni atentati na Vuka Draškovića i Ivana Stambolića jasno je da je Ćuruvijino ubistvo bilo „državni projekat“.
U završnoj reči tužilac Milenko Mandić, koji je u potpunosti ostao pri optužnici iz 2015. godine i ponovio zahtev za maksimalne zatvorske kazne u ukupnom trajanju od 160 godina, istakao je da je Slavko Ćuruvija ubijen jer ga je vrh vlasti doživeo kao ličnu pretnju zbog otvorene i oštre kritike, i to ne samo u novinama koje je izdavao i uređivao već i prilikom posete američkom Kongresu, gde se zalagao da se protiv Slobodana Miloševića podigne haška optužnica, govora na političkim tribinama širom Srbije, gde je iznosio stav da je „Miloševićeva vlast odgovorna za civilizacijski slom Srbije“ i činjenice da je „Pismo Miloševiću“, koje su potpisali Ćuruvija i novinar Aleksandar Tijanić, a koje je objavljeno 19. oktobra 1998. godine u Evropljaninu, bilo prepoznato kao „biblija srpske opozicije“.
Veran Matić: Izuzetno važna presuda jer je reč o suočavanju policije, političara i novinara sa prošlošću
Ipak, strepnja postoji, jer je atmosfera netrpeljivosti prema kritičkom govoru, isključivosti i nekažnjivosti napada na novinare umnogome drugačija, lošija u odnosu na vreme kada je izricana prva presuda. Brojni i teški napadi na novinare, samo tokom prošlogodišnjih masovnih demonstracija, nisu rešeni, kao ni sve brojnije pretnje nasiljem i smrću, uglavnom preko društvenih mreža, a retke presude za pretnje ocenjuju se kao ohrabrenje predatorima.
Ali, pre svega, strepnju budi nerazumno odugovlačenje procesa i sumnje da upravo ta vremenska distanca pokazuje da su delovi režima koji stoji iza ovog zločina i dalje jaki.
Veran Matić za Cenzolovku upravo iz tog ugla ističe važnost presude:
„Ovakva presuda je izuzetno važna, ne samo zbog toga da bi se prekinuo ciklus nekažnjivosti ubistava novinara u našoj zemlji. Reč je o suočavanju sa svojom lošom prošlošću policije i Službe državne bezbednosti, političara koji su bili u vlasti u vreme ubistva Slavka Ćuruvije, novinara koji su saučestvovali u tom zločinu kroz hajku na Slavka, Dnevni telegraf i Evropljanin. Ovo je važno i za sve nas koji smo bili na istoj strani i takođe bili ugroženi. Presuda je važna kao poruka da je nedopustivo nasilje nad novinarima, da će svako nasilje biti kažnjivo, da je moguće rešavati slučajeve i posle toliko godina i opstrukcija na svim nivoima.“
On dodaje da se nada i da će presuda biti takva da će predstavljati „ohrabrenje za rešavanje slučaja ubistva novinara Milana Pantića“, još jedan zločin čije je rešavanje opstruirano i sprečavano, kako se opravdano sumnja, iz delova državne vlasti.
Ivana Stevanović. Očekujem kvalitetnu presudu koja neće biti oborena
Za izvršnu direktorku Slavko Ćuruvija fondacije presudno je da se proces, koji predugo traje, što pre pravosnažno okonča. Ona naglašava da su prošle gotovo 23 godine od nerešavanja teškog ubistva, što unosi pravnu nesigurnost za sve građane, a posebno za medijsku zajednicu, jer šalje poruku da je sve dozvoljeno.
Takođe, ugledne sudije i profesorke prava su nedavno u razgovoru za Cenzolovku upozorile da je proces obesmišljen kršenjem prava na suđenje u razumnom roku, kao i da je odložena pravda – uskraćena pravda.
„Očekujem presudu da su krivi, ozbiljne kazne i da se potvrdi prva presuda koja je pokazala da van svake sumnje iza ubistva Slavka Ćuruvije stoji država, kao i da se s tim suočimo. Očekujem da dobijemo kvalitetnu presudu koja ovog puta neće biti oborena na Apelacionom sudu. Da nam se konačno u izgled stavi okončanje ovog slučaja. Jer je okončanje prvi neophodan korak da se napadi, pritisci, sva krivična dela na štetu novinara počnu rešavati“, kaže Ivana Stevanović i upozorava da se s vremenom udaljavamo od pravde i mogućnosti da ovaj slučaj okončamo jednom zauvek.
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara
Filmovi o novinarima i za novinare
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.