Srđan Škoro: proces

Bio sam uveren da Ivica, koji je u zrelim godinama evoluirao u bestidnog dvorskog paža, nije čovek sasvim bez pameti. Ne bih o tome da sudim na ovom mestu jer mi dolaze razne slutnje i saznanja o misaonim atrofijama pod opijatom vlasti. Ulizištvo je pogubnije od gluposti, a nešto poznato već čvtstim stegama drži Dačića tako dugo podno delikatne regije svakom vladaru.

On je odmah posle jadanja poglavice nad sobom, proglasio Škora zločincem. Zločinci su i oni koji ne misle da je Škoro počinio zlodelo, tako je presudio Dačić, žureći da pokaže onu vrstu odvratne lojalnosti koja nastaje da bi izazvala strah i zaustavila javni govor. Niko bolje od pastorčadi Miloševića i Šešelja ne zna šta je zlo i kako se čini.

Ne bih ponavljao šta je Srđan Škoro rekao, kakva je simbolika svega toga i koje su hipoteze označene ličnim primerima u nadrealnim scenama. Niko osim egzekutorske posluge u tome ne može da nađe krivično delo. Zato što u mišljenju dela nema. Okolnost da krivičnog dela nema, ne znači da tužilaštvo po zadatku glave neprekidno ugrožene porodice i popucale države, neće smisliti formulacije koje bi omogućile torturu nad čovekom koji je navikao da je trpi. A to je već upotreba tupe sile protiv mišljenja o njoj. Zbog toga se i „formira predmet“, što je izmišljena tabula rasa koja sa samog vrha preti praznom fasciklom.

Na strani sam prava ljudi da slobodno govore. Nije posao policije da se bavi tom slobodom, nego zločinima onih koji su je pretvorili u nasilničku ličnu falangu. Na strani sam Srđana Škora da se bori protiv cenzora u svojoj glavi kao što je i činio. Teško svima koje šef policije čuva od reči ili ih uči kako da misle.

Misao nije oblast koja se može uhapsiti. Taj fenomen naprosto određuje način postojanja, a sloboda je neizbežna trauma apsolutnih vladara. Kontrola misli je posao žbirova, a njima je ta delatnost nedostupna. U sukobu sa mišljenjem apsolutna vlast je nemoćna da je razume. U tumačenju misli koje su postale javni stav, sila brani tiranina od njegove paranoje, da bi se pokazalo da je takva manija neotklonjiva.

U pokušaju da se svita dodvori bizarnom gospodaru, ona ga oformljuje kao plačevnog klipana, nedoraslog da izađe na kraj sa svojim osećanjima, gubeći meru u socijalnom opštenju koje postaje neprijatni monolog i svakodnevno plačipičkarenje o ugroženosti.

Ali, takva infantilnost koja se teško podnosi u javnim dnevnim prizorima, ima svoje razrešenje na granici agitpropa i totalnog gašenja slobodnih medija. Agresija na njih nije više ezopovski ublažena, već postaje otvoreni napad sa svih strana kako bi ućutkivanje značilo i mir za kreaturu kojoj svaka istina narušava sklad sa sobom i mučnom istorijom koju ispisuje.

To je začetak opšte tragedije i sloma svega što ima civilizacijskog smisla. Jedina poželjna informacija o diktatoru je ona o njegovoj mudrosti i izuzetnosti, o zlatnom dobu koje ne prestaje, o jednoj volji koja je nad nama i ne može da bude osporena. Ministar za informisanje, sav prilagođen uklizavanju, svoju je servilnost pokušao da dokaže apologijom za optužnicu novinaru u otvorenom inkcizicijskom naumu.

Učinila se nadrealnom okolnost da su ambasadori Velike Britanije i Nemačke otvoreno na strani koja se zalaže za prekopavanje Srbije. Ako im ovdašnji vladar u tome pomogne, a već pomaže svim silama umesto da ih protera, on postaje nesmenjivi vođa velike jame koja nastaje na mestu gde je bila Srbija, i ključna utvara u velikoj drami koja neizbežno sledi.

Tu je negde i poreklo velike konsternacije koju je izazvao Škoro: jasna priča o tome šta nas čeka, kakve su pogodnosti rada u rudniku litijuma. Mogao bi svako da pokuša, dobro se plaća, nezavisno od kaste ibermenša kojoj pripada. Čovek koji se predstavlja kao predsednik Srbije, dovodi okupatore u centar zemlje i to ga čini prvim rodoljubom. Njega ugrožavaju teške reči o nepodnošljivim prizorima, pa ga od napada koji se nije dogodio brane svim sredstvima porodične države.

Nije Škoro mogao da pozove bilo koga na bilo čiju smrt, pa nije ni pozivao. Nema takvih podataka u rodoslovu, niti mu narav i moć dosežu do zla. Čovek je već pod progonom. Nema posla za njega i godinama je na birou. Sve je to bilo dovoljno da postane zločinac i meta. Zločinac nije, kako po udvoričkoj inerciji promptno presuđuje Dačić, ali meta jeste.

Feudalci sa strašnim biografijama, oni koji su oteli i preprodali celi jednu zemlju, uništavaju ljude koji su bez ičega. Od svega što imaju ostale su im samo reči.

Zbog toga im se po nalogu sa najvišeg mesta mora oduzeti govor. Pa i po cenu glava koje ne ćute dok su žive.