Srećna nam nova 1998: Autorski tekst akademika Vladice Cvetkovića o napadima na Dinka Gruhonjića

Naravno da nije, pogotovu ne nama koji dobro znamo na kojem je nivou svest o značaju lične slobode danas na našim univerzitetima.

Ovo je tek još jedan slučaj šikaniranja univerzitetskog profesora samo zbog izgovorene reči, opet će samo neki profesori pokazati da ne pristaju na ovo, da su hrabri i solidarni i opet će većina njih ostati ravnodušna.

Gledano izvan akademske perspektive, najnoviji napadi na novinara i profesora Dinka Gruhonjića nisu ni po čemu posebni i originalni, naprotiv, reč je o paradigmi stanja (ne)slobode javnog izražavanja u Srbiji.

Jednim svojim istupom od samo nekoliko rečenica koje možda možemo nazvati nesmotrenim ili nepotrebnim, ali nikako i ni pod kakvim uslovima antisrpskim, Dinko Gruhonjić je izazvao lavinu nezadovoljstva i verbalne agresije koja mu je upućena sa dna i sa vrha (kace) vlasti.

Još jedared se pokazalo da je u Srbiji teško biti patriota ako misliš svojom glavom i želiš da govoriš slobodno.

Sve je išlo po nepisanom(?) naprednjačkom uputstvu o proizvodnji laži kojima treba najbrže i najefektnije diskreditovati određenu osobu; ovo obično podrazumeva tri uvežbana koraka: 1) najpre se ključna laž izgovara u Narodnoj skupštini, za šta je potreban najmanje jedan poslanik koji ima dobar stomak, ali nema stida; 2) potom se u tabloidima i TV programima, koji su za linč uvek spremni i radi toga postoje, ova početna neistina umnožava u desetine novih kleveta, za to je neophodno više osoba bez osećaja stida, pri čemu stomak nije bitan i 3) na kraju se tako nagomilane laži pretvaraju u serije napada na raznim društvenim mrežama – e za to poslednje treba baš mnogo ljudi, s tim da kod njih nije bitno ni kakav im je stomak, ni da li osećaju stid, čak im ni mozak ne treba – najvažnije je da njihov rad obezbedi ona teška isparenja omraze, koja u javnom prostoru sublimiraju u vidu konkretnih fizičkih pretnji, zastrašivanja putem telefona, ispisivanja grafita agresivnog sadržaja i koječega drugog, da se ovde zadržim samo na najmanje opasnim pojavnim oblicima ovog organizovanog zla.

Zaključak glasi: pripisujući mržnju Gruhonjićevim rečima, njegovi napadači svojim sopstvenim jezikom i postupcima direktno pokazuju i šta je prava mržnja i zašto Dinkove reči to nisu bile.

E sad nešto o akademskom kontekstu koji ovaj progon Dinka Gruhonjića čini bitno originalnijim. Ne samo zbog toga što je javno napadnut jedan univerzitetski nastavnik, nije nam to prvina, već zato što su se ovoga puta u agresiju prema profesoru uključili i studenti, preciznije neki njihovi predstavnici.

Najpre su izrazili zahtev Upravi Filozofskog fakulteta Univerziteta Srpske Atine da otpusti „antisrpskog profesora”, a kada su ovi odbili da to učine, jedan broj mladih ljudi među kojima sigurno ima i studenata, odlučio je da blokira ovaj fakultet.

U vreme pisanja ovog teksta (nedelja, 30. mart 2024, pre podne) još uvek nemamo epilog aktuealnog događaja, studenti se i dalje nalaze u zgradi fakulteta.

Ova iznenadna aktivacija, odnosno instrumentalizacija studenata – zavisi s koje strane gledate – pokazuje da naprednjaci ubrzano dopunjuju i dorađuju svoj priručnik marifetluka kojim će nastaviti s podšišivanjem autonomije univerziteta.

Menjanjem Zakona o visokom obrazovanju i Zakona o studentskom organizovanju, a zatim i preuzimanjem kontrole nad studentskim organizacijama i ubacivanjem svojih ljudi od poverenja u savete visokoškolskih ustanova, SNS operativci su napravili idejni koncept projekta za buduću kontrolu univerzitetâ, a onda su sproveli i nekoliko pilot proba, tek da vide kako sve funkcioniše u praksi: tu, recimo, mislim na onemogućavanje drugog mandata rektorki Univerziteta u Beogradu Ivanki Popović i na neizabiranje akademika Teodorovića za profesora emeritusa.

Dakle, dok smo mi spavali, vlast je zamislila, konstruisala i isprobala prototip političke mašine za tiho potčinjavanje akademske zajednice.

Ovo što sada doživljava profesor Dinko Gruhonjić, nije ništa drugo nego još jedna pokazno-vaspitna vežba zastrašivanja neposlušnih intelektualaca u Srbiji.

Do sada su na sceni bile klasične patriotske igre domoljuba i izdajnika, ali nam na primeru profesora Gruhonjića Vučićevi manipulatori javnim mnjenjem poručuju da odskora u arsenalu poseduju i nova oružja, sada naime imaju način da makar polulegalno pokrenu i uklanjanje nepoželjnih pojedinaca s fakulteta. Srećna nam nova 1998!

Zato je podrška koja ovih dana iz akademske zajednice stiže profesoru Dinku Gruhonjiću važna, trenutno najviše za njega, dogoročno za sve nas.

Nažalost, ona se opet svela na istupe manjeg broja koleginica i kolega, čije reakcije tumulo i zlokobno odzvanjaju unutar pretežno gluvoneme akademske zajednice. Još jednom su naši univerzitetski profesori „pali” zbog oportunizma i davanja prednosti svojoj ličnoj koristi u odnosu na dobrobit univerziteta kao celine.

NJihovo ćutanje i držanje po strani dolazi ili iz konkretne lične dobiti, ili zbog prevencije štete, svejedno je, ali čudno je da pritom zaboravljaju da je, kako kaže Vib, poznato da se mečka koja igra pred tuđom kućom pred njom ne zadržava dugo, već putuje dalje.

Ne znam kako je biti univerzitetski profesor koji gleda samo svoja posla i koga nije briga to što jedan njegov kolega može da izgubi posao zbog politički diktirane pretnje i verovatno se zato pitam zašto je mnogima tako teško da sagledaju ovu širu sliku o kojoj govorim.

Za dobijanje kompletnije slike morate da se izmaknete i tako je čitavu pogledate, ali to nije dovoljno. Kada je reč o sagledavanju opšte koristi zajednice, potrebno je da se udaljite od svojih sopstvenih interesa, a takva perspektiva nije stvar inteligencije već nekih drugačijih sposobnosti.

Kvalitet jednog sistema visokog obrazovanja ne određuju samo međunarodna rangiranja najboljih visokoškolskih ustanova u državi ili uspesi studenata u besedništvu i studijama slučaja, već i time kakvi su odnosi među zaposlenima, ima li solidarnosti, koliko se uvažava pravo na drugačije mišljenje i slično.

Nažalost, ova bleda i klimava odbrana profesora Dinka Gruhonjića pokazuje da je opšti nivo akademskog integriteta kod nas još uvek veoma loš, a to ne može proći bez posledica po sve nas.

Većina nas profesora ne vidi da je našim univerzitetima već stavljena naprednjačka nanogvica. Neki će ubrzo uvideti šta to znači, evo već koliko za dva-tri meseca kada se završe izbori za nova rukovodstva univerzitetâ i fakultetâ, ali neki neće ni tada.

Zato mi nas nije nimalo žao, za sve što sledi sami smo krivi zbog svoje pasivnosti, nebitno da li je reč o koristi ili o strahu. A možda je najgore od svega što smo veoma često takvi i zbog obične nezainteresovanosti.

Pre samo dve nedelje profesor Fakulteta političkih nauka Filip Ejdus je na televiziji skoro pa bukvalno najavio slučajeve poput aktuelne blokade Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, objasnivši koliko je opasno što su i izbori za studentske organizacije postali netransparentni i zašto ne valja to što se legalni predstavnik studenata može postati na izborima uz izlaznost od svega 10-15 odsto.

Pričao je mirno, staloženo i razložno i nije privukao ničiju pažnju, sutradan su svi raspravljali o tome zašto je Cane Partibrejkers izašao iz studija još pre početka emisije. Sami odabiramo šta nam je prioritet, problem je što ćemo posledice trpeti zajedno.

A možda ni ja nisam u pravu, možda Cane bolje zna kuda vodi ovaj put.