Šta je prethodilo ubistvu Ćuruvije – da li je ovo zadnja godišnjica bez presude

U haustoru zgrade u kojoj je stanovao, 11. aprila 1999. godine ubijen je Slavko Ćuruvija. Novinar i vlasnik Dnevnog telegrafa i Evropljanina. Odgovor na pitanje šta se tačno dogodilo čeka se već 24 godine, a dok neke nove generacije novinara koje stasavaju Slavka ne pamte, oni stariji upozoravaju da pritisci i zastrašivanje, ali i čitava atmosefra u kojoj novinari rade, može ponovo dovesti do nečega tako strašnog.

NATO sirene odjekivale su Beogradom koji je pokušavao da i taj Uskrs dočeka kao i svaki u prethodnih devet godina – u prividu normalnosti. Rat je već razorio državu, a kako je režim Slobodana Miloševića gubio jednu po jednu teritoriju, tako je sužavao obruč oko neistomišljenika i kritičara.

Dok je javni servis služio kao propagadni alat Miloševićeve vlasti, pojedinci koji su dizali glas protiv besmisla u koji je država gurana strahovali su za svoju bezbednost, ne znajući hoće li dočekati novo jutro. Za njih bombe nisu bile najveći problem, već nišan koji je režim u Beogradu držao na njihovim glavama. Jedan tekst u Evropljaninu, koji je potpisao sa Aleksandrom Tijanićem, odredio je sudbinu Ćuruvije.

“Gospodine predsedniče, vaša zemlja, vaš narod i vaši sugrađani deset godina žive u psihozi vanrednog stanja, okruženi mrtvima, bedom, beznađem i strahom. Srbiji se otimaju teritorija i bogatstva kao da je već mrtva. Srbija sve manje rađa svoju decu, a onu koju je rodila, sve ređe viđa. Gladni i poniženi nemaju više snage ni za verbalnu pobunu, primajući ovakav život kao usud… Ako dakle, narod ćuti i trpi vlast kakva ne bi opstala ni u jednoj državi civilizovanog sveta, čemu on da suspenzija Ustava i zakona, vladanje uredbama, zabrane medija, podele na izdajnike i patriote, pretnje hapšenjima i raspirivanje atmosfere stalnog ratnog ili vanrednog stanja?“, naveli su Ćuruvija i Tijanić u tekstu „Miloševiću, šta je sledeće?“ iz 1998.

Nakon tog teksta, magazin Evropljanin je, na osnovu ozloglašenog Zakona o informisanju, koji je tadašnja Vlada donela, a koji je potpisao ministar informisanja Aleksandar Vučić, kažnjen sa 260 hiljada dolara. To je bila najveća izrečena kazna bilo kom mediju u Srbiji do danas. Zbog visine kazne, usledila je zaplena imovine Evropljanina i lista Dnevni telegrad, koji su bili u vlasništvu Ćuruvije.

„Tada je Miloševićev režim pokrenuo kompletnu državu da se obračuna sa Slavkom Ćuruvijom i njegovim novinama. Mislim da je i pre bilo važnih tekstova, ali je taj bio neka vrsta političkog manifesta koji je za to vreme bio veoma važan jer je bolje i od opozicije formulisao ono što je MIloševićev režim predstavljao. Pokazao je koliko je taj zločinački režim bio katastrofalan za Srbiju i građane Srbije“, ocenjuje Perica Gunjić iz Fondacije „Slavko Ćuruvija“.

„Ćuruvija dočekao bombe“

Ćuruvija je nakon tog teksta bio proglašen za unutrašnjeg neprijatelja režima. Sve je kulminiralo objavljivanjem teksta “Ćuruvija dočekao bombe” u novinama Politika ekspres, u kom se targetira kao izdajnik i kao čovek koji podržava NATO bombardovanje.

“Kao što je, na primer, meni pre neki dan kada mi je u JUL-u vlasnik jednog beogradskog dnevnog lista rekao da podržava Sjedinjene Američke Države u njihovoj želji da bombarduju Srbiju i da će to bombarodvanje Srbe naučiti pameti. Reč je, dabome, o Slavku Ćuruviji…”, navodi se u tekstu „Ćuruvija dočekao bombe“ iz 1999.

Tekst je objavljen nekoliko dana pred Ćuruvijino ubistvo, a pročitan je u Drugom dnevniku RTS-a, najgledanijoj informativnoj emisiji u zemlji. Mnogi ovu medijsku hajku smatraju uvodom u Ćuruvijno ubistvo.

„To je najbesraminiji tekst u istoriji srpskog novinarstva. To je bio završetak jedne kampanje koja je počela pola godine-godinu ranije, a koju je najavila Mirjana Marković na jednoj konferenciji 1998. godine, kada je optužila Slavka Ćuruiju da je izdao zemlju i da priziva bombardovanje. To je kasnije i napisano u tom tekstu, a to je besramna laž“, kaže Gunjić.

Tog 11. aprila Ćuruvija je izašao da centrom grada prošeta sa svojom tadašnjom partnerkom Brankom Prpom. Oni su se iz restorana “Kolarac” u Knez Mihailovoj ulici uputili ka Svetogorskoj i zgradi u kojoj su živeli. Prema navodima iz optužnice, duž te rute bilo je raspoređeno 27 agenata Državne bezbednosti koji su pratili svaki korak Ćuruvije.

U 16.25 Milan Radonjić, tadašnji načelnik beogradskog odseka DB-a, naredio je da se praćenje prekine. Kako se navodi u optužnici, Ratko Romić krenuo je ipak za Prpom i Ćuruvijom, dok ih je ispred ulaza u Svetogorskoj čekao Miroslav Kurak. U Ćuruviju je ispaljeno 17 hitaca.

“Slavko je krenuo da pada i ja sam tada pokušala da se okrenem. Neko me je udario i ja sam pala pored Slavka. Tada sam ugledala čoveka koji se približava. Došao je i iz neposredne blizine pucao Slavku u glavu. Delovao je kao da se premišlja da li i mene da ubije, a onda je otišao”, rekla je Prpa u svedočenju ove godine.

U optužnici se navodi da je Kurak direktni izvršilac ubistva, ali ta tačka nije potvrđena iskazom Branke Prpe, koja je rekla da čovek koji je pucao nimalo nije ličio na Kuraka.

U istom svedočenju Prpa je rekla da sa 60 odsto sigurnosti može da kaže da je ubicu Slavka Ćuruvije identifikovala na jednoj čitulji I da se radi o Luki Pejoviću koji je ubijen 2000. godine.

Podaci sa baznih stanica pokazali su i da Romić i Kurak nisu bili zajedno u momentu ubistva, te je sud proširio optužnicu i kao direktnog izvršioca ubistva uveo NN lice.

„Sud je to uradio iz potpuno nerazumljviih razloga bilo kom pratiocu ovog suđenja, čak i za laika, a kamoli za ljude koji su profesionalci. To proširivanje optužnice je nešto što se ne radi, jer takva optužnica pred apelacijom pada“, ocenio je Gunjić.

Istraga u slučaju Ćuruvija je trajala 15 godina, a tek nakon toga je podignuta I optužnica.

„Tako da je bilo jako mnogo vremena da oni koji su počinili zločin tragove prikriju, da svedoke zastraše, što smo mogli da vidimo i na sudu“, kazao je Gunjić.

Jedan od ključnih svedoka u ovom procesu bio je Milorad Ulemek Legija koji je u direktnu vezu sa ubistvom Slavka Ćuruvije doveo bivšeg načelnika DB-a Radomira Markovića.

“U martu 1999. godine Radomir Marković mi je rekao da treba da se ukloni neko ko ugrožava bezbednost države, ali sam ja to odbio jer je jedinica u vreme bombardovanja NATO-a bila na Kosovu”, rekao je Legija 2014. godine.

Posvedočio je i da je 2000. godine razgovarao sa Radomirom Markovićem o hapšenju jedne osobe u čemu je trebalo da učestvuju i pripadnici DB-a i njegove jedinice, i da mu je nekadašnji načelnik DB-a, kada ga je upitao ko će time da rukovodi, odgovorio: „Oni Radonjini, što su ubili Ćuruviju“. Kada je sa sastanka izašao, u hodniku su bili Ratko Romić i Miroslav Kurak, koji je, prema navodima optužnice, pucao u Slavka Ćuruviju.

Vučić 2013: Država ubila Ćuruviju

Da je država ubila Ćuruviju, javnosti je saopštio 2013. godine tadašnji prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić. Ista ona država čiji je ministar informisanja bio upravo Vučić. Tada, obučen u odelo naprednjaka, nekadašnji radikal, ponovio je da se nada da će presuda biti doneta brzo.

„Ja se samo nadam da se suđenje dovede do kraja i da imamo presudu konačno“, rekao je Vučić.

Gunjić ocenjuje da je „on (Vučić) u prvim danim svoje vladavine pridobijao mnoge koji su bili na drugoj strani političkog spektra“.

„Mi sada znamo da ljudi koji su istraživali ubistvo nisu nikada imali političku podršku. Ne bih rekao da je ona postojala ni nakon te izjave zbog toga što smo svedoci toga da je dva puta planirano ubistvo inspektora Dragana Kecmana, koji je najduže istraživao taj zločin“, navodi Gunjić.

Drugostepeni postupak se vodi pred Apelacionom sudom, a nakon žalbi na drugu prvostepenu presudu koja je identična kao i prva koju je doneo Viši sud u Beogradu. Njom su na ukupno 100 godina robije osuđeni bivši načelnik Državne bezbednosti (DB) Radomir Marković, koji se već nalazi u zatvoru zbog izdržavanja kazne zbog ubistva Ivana Stambolića i atentata na Vuka Draškovića u Budvi. Pored njega, osuđeni su i nekadašnji načelnik beogradskog centra DB-a Milan Radonjić i bivši inspektor DB-a Ratko Romić. Osuđen je i bivši pripadnik rezervnog sastava DB-a Miroslav Kurak, koji je u bekstvu.

„Mislim da je važno naglasiti to da je uticaj na sud od strane struktura iz devedeseith, koje su organizovale zločine, i dalje veliki. Očigledno je da sistem nije promenjen i da ima ljudi koji i dalje misle da je moguće počiniti najteže zločine i ostati nekažnjen“, kaže Gunjić.

Nako što su krajem marta iznete završne reči, čeka se i konačna presuda, a Apelacioni sud ima dve opcije – da potvrdi prvostepenu presudu ili da je preinači.

„Presuda će značiti da će doći do neke pravde, da će zločini koji su učinjeni biti kažnjeni. Nikada nijedan zločin u kom je učestvovala država nije doveden do kraja, do pravosnažne presude. Nikad niko nije odgovarao zbog tih zločina i ja se nadam da će to ovog puta da bude promenjeno“, naveo je Gunjić.

Presuda u slučaju Ćuruvija biće prva pravosnažna presuda u Srbiji za ubistvo novinara, pošto ubistva Milana Pantića 2001. i Dade Vujasinović 1994. godine do danas nisu rasvetljena. Spomen ploča u čast Ćuruvije podseća neke starije generacija novinara na to šta su dozvolili da se dogodi, a neke nove na to šta nikada ne smeju dozvoliti da se ponovi.

Video prilog N1