Šta osim pretnji muči novinare i medije u lokalnim sredinama?

Sa druge strane vrlo često ne prepoznaju suptilne pretnje i pritiske, a i kada ih prepoznaju, ne prijavljuju ih državnih organima jer ih shvataju olako.

To su neki od ključnih zaključaka sa tribine o statusu lokalnih medija i građenju odnosa poverenja sa građanima koje je u Kragujevcu organizovao Šumadijski centar za građanski aktivizam Res publica.

– Kada govorimo o raspodeli novca uvek se misli na medijske konkurse. Međutim, gro novca koji se sliva u medije često prođe ispod radara, preliva se iz budžeta lokalnih samouprava kroz razne netransparentne ugovore. Imamo primere da su se lokalne sredine hvalile transparentnom raspodelom novca na konkursima, ali kada zagrebete ispod površine oni su mnogo više para dali samo jednom mediju kroz razne vidove subvencija, istakla je Marija Obrenović, novinarka i predsednica Upravnog odbora udruženja Lokal pres.

Po njenom iskustvu, lokalne redakcije upravo usmeravanje novca samo ka pogodnim medijima vide kao najveći pritisak na svoj rad, jer im to ugrožava opstanak.

Sa druge strane, kaže, ono što je posebno karakteristično ne samo za Kragujevac, već i za druge lokalne sredine je da novinari na preteće poruke u inbox-u ili na društvenim mrežama najčešće ne reaguje, shvataju ih olako i ne prijavljuju ih.

Zbog toga je neophodno da novinarska i medijska udruženja rade na podizanju svesti novinara kada su u pitanju pretnje i ugrožavanje bezbednosti, naročito kada su u pitanju oni u lokalnim sredinama.

I pored velikog broja neprijavljenih slučajeva u NUNS-ovoj bazi, koja već više od decenije prati bezbednost novinara, u poslednjih četiri godine beleži se trocifren broj prijavljenih napada i pritisaka.

Tako je u 2022. godini, zaključno sa novembrom, zabeleženo 116 prijava, od toga devet napada, tri napada na imovinu, šest pretnji, 68 pritisaka i 35 verbalnih pretnji.

Po rečima Tamare Filipović Stevanovi, generalne sekretarke NUNS-a, u našoj zemlji postoji mnoštvo mehanizama koji se tiču bezbednosti novinara, ali ih oni slabo koriste. Novinari, a naročito oni na lokalu, ne prijavljuju nasilje jer nemaju poverenja u državne institucije.

– Brine nas što veliki broj prijava bude u startu odbačeno. Ili se donese rešenje o odbacivanju prijave ili službena beleška da nema mesta pokretanju krivičnog postupka. U 2021. je u tužilaštvu formirano 87 predmeta od kojih je 31 odbačen. U sedam slučajeva je doneta presuđujuća, a u jednom oslobađajuća presuda, kaže Filipović Stevanović.

Ipak, objašnjava da postoji napredak, jer je u prvoj polovini 2022. godine odbačeno samo osam prijava, a on je nastao kao rezultat Radne grupe za bezbednost novinara koja je uspela da ubedi tužioce da prijave posmatraju u širem konteksu.

– Pritisci i pretnje imaju odvraćajući efekat. Ako neko preti novinaru ili ga vređa, on možda neće imati dovoljno samopouzdanja da radi svoj posao onako kako treba. Povlači se, što dovodi do autocenzure i to utiče na čitav medijski ekosistem. Zbog toga je potrebno da imamo osuđujuće presude jer to šalje jasnu poruku da se pretnje i napadi na novinare ne tolerišu u našem društvu, kaže generalna sekretarka NUNS-a.

Situacija na medijskoj sceni se, po rečima Tanje Maksić, projekt koordinarke BIRN-a, ipak, bitno promenila u odnosu na pre nekoliko godina kada su mediji i novinari bili izloženi brutalnim kampanjama orkestriranim iz državnog vrha, a koji su zatim preuzimali tabloidni mediji.

– U jednom trenutnu te kampanje su bile tako intezivne da smo pola radnog vremena morali samo njima da se bavimo. Međutim, u poslednje dve godine čini se da je direkcija iz državnog vrha drugačija, a to je da se novinari ignorišu, bar je takva situacija sa nama. Na društvenim mrežama se ne raspravlja o navodima naših priča, a sa nama se ne razgovara, ne daju nam se izjave i zvanične informacije, kaže Maksić.

Zbog toga su im glavni izvor informacija ljudi koji rade u državnim institucijam, koji primećuju neke koruptivne radnje i obraćaju se medijima, jer nemaju drugi način da reše te probleme.

Slična situacija po pitanju diskriminacije medija javlja se i u lokalnim sredinama, pa je, po rečima Marije Obrenović, u periodu pandemije direktor Univerzitetskog centra u Kragujevcu imao diskreciono pravo kojim novinarima je želeo da prosledi informacije, a kojima ne.

– Lokalni mediji su suočeni sa zatvrorenošću institucija, ne mogu da dobiju ni sagovornike, ni informacije i to je zaista veliki problem. Ne mogu institucije i ustanove da biraju medije i novinare sa kojima žele da sarađuju. Ako ste na javnoj funkciji, nije vaše da određujete ko je kakav novinar, već da svim medijima ravnomerno dajete informacije, šta god vi mislili o njima, kaže Obrenović.

Pandemija je, po rečima učesnica tribine, pokazala da se ljudi u vandrednim situacijama ipak okreću kredibilnim medijima.

Tako su se prvi put tokom pandemije korona virusa na listama najposećenjih sajtova našli N1, Danas, Južne vesti.

Da bi se to poverenje dodatno povećalo potrebno je da građani više budu uključeni u medijske procese i da kroz formiranje tema učestvuju u procesu raspodele novca na državnim i konkursima lokalnih sredina.