100 godina zatvora za Markovića, Radonjića, Romića i Kuraka

Predsednica tročlanog sudskog veća Snežana Jovanović (u veću su i sudije Dragan Milošević i Vladimir Mesarović) rekla je da je prvostepena presuda doneta većinom glasova. Odbrana i tužilaštvo imaju po 30 dana ukoliko žele da ulože žalbu, koju su u međuvremenu najavili advokati optuženih.

Snežana Jovanović je rekla da su Marković, Radonjić, Romić i Kurak krivi zbog toga što su 11. aprila 1999. godine svesno, sa umišljajem, organizovali i izvršili ubistvo novinara i vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina Slavka Ćuruvije.

Sud nije utvrdio ko je naložio ovo ubistvo – prema tužiocu, naredba je stigla iz vrha vlasti, od Slobodana Miloševića i Mirjane Marković – ali je Snežana Jovanović rekla da je dokazano da je Radomir Marković, u to vreme načelnik Resora državne bezbednosti, „izvršio teško krivično delo u podstrekivanju“, te je zato osuđen na 30 godina kao podstrekivač.

Ona je rekla da je utvrđeno kako je Marković od šefa Jedinice za specijalne operacije Milorada Ulemeka Legije najpre tražio da likvidira jedno lice – što je Ulemek odbio – i podsetila kako je on svedočio da je kasnije, posle ubistva Ćuruvije, Marković Ulemeku rekao „oni Radonjini, što su ubili Ćuruviju“, misleći na Romića i Kuraka.

Snežana Jovanović je rekla da je Marković plan o tome da treba ubiti Ćuruviju preneo načelniku beogradskog centra RDB-a Milanu Radonjiću, koji je takođe dobio 30 godina zatvora, kao saizvršilac.

Njemu će se, kao i Ratku Romiću, u kaznu uračunati i nešto više od pet godina provedenih u pritvoru, najpre zatvorskom, a od leta 2017. godine kućnom. Radonjić i Romić će ostati u kućnom pritvoru do izricanja pravosnažne presude.

Presuda je potvrdila navode iz optužnice, u kojima se kaže da je Radonjić angažovao Ratka Romića, u to vreme glavnog inspektora Druge uprave RDB-a, i Miroslava Kuraka, pripadnika rezervnog sastava RDB-a.

Obrazlažući presudu, sudija Jovanović je rekla da je nedvosmisleno dokazano da je Milan Radonjić naredio praćenje Slavka Ćuruvije, te da je tražio da se na neobičan način – iz minuta u minut – izveštava o svakoj promeni njegovog kretanja.

Dokazano je i da je neposredno pre ubistva usmeno naredio prekid tajnog praćenja Ćuruvije, kao i nastavak praćenja osobe koju je Slavko Ćuruvija sreo u restoranu „Kolarac“ (novinar Dušan Veličković, prim. nov.), iako je ta osoba, prema informacijama sa terena, snimljena.

Sud smatra dokazanim da je Radonjić u vreme pre i neposredno posle ubistva intenzivno komunicirao sa Romićem, da je u jednom trenutku (prema dnevniku dežurnog načelnika RDB-a) tražio vreme za konsultacije, da je posle toga ubistvo izvršeno (prema sudskom veću u 16 sati i 45 minuta), kao i da se čuo i sa Miroslavom Kurakom, iako je Radonjić tokom suđenja tvrdio da sa njim nikada nije komunicirao.

Nepobitno je, prema sudskom veću, i to da je Radonjić dao nalog da Romić može da koristi beli golf 3, i to dva dana pre izvršenja zločina, 9. aprila (a ne 8. kao što je tvrdio Romić), te da su ga Romić i Kurak u vreme zločina vozili.

Snežana Jovanović je podsetila i na to da je u dnevniku dežurnog načelnika RDB-a 11. aprila 1999. Cvijetin Milinković zabeležio da mu je Radonjić rekao da ga obavesti kada Ćuruvija iz šetnje krene nazad ka kući, pošto će „možda biti primenjene druge mere“.

Dok je u optužnici Kurak označen kao onaj ko je „škorpionom“ pucao u Ćuruviju, sudsko veće je smatralo da nema dokaza ko je od saizvršilaca to zaista i uradio u prolazu u kome je zločin izvršen.

U presudi nije precizno objašnjeno ko su dva lica koja su (prema optužnici su to Romić i Kurak) ušla u prolaz iza Ćuruvije i Prpe, ali se iz obrazloženja moglo zaključiti da sud smatra kako je dokazano da su Kurak i Romić u tom zločinu direktno učestvovali.

Kako je kasnije objasnio Slobodan Ružić, advokat Ćuruvijine dece, Radeta i Jelene, sud je, usled nedostatka dokaza o tome ko je pucao na novinara, promenio ulogu Miroslava Kuraka u ovom zločinu.

„On je označen kao jedan od saizvršilaca, ne i kao lice koje je pucalo u Ćuruviju. Pošto je Ćuruvija nesporno ubijen iz vatrenog oružja, naravno da je moralo biti uvedeno N. N. lice, što je moguće po zakonu. Neophodno je da postoji ‘identitet optužnice i presude’, pa sud uvođenjem N. N. lica to nije narušio“, rekao je Ružić. On je naglasio da treba sačekati detaljno obrazloženje presude i podsetio da je u pitanju tek prvostepena odluka.

Prema onome što piše u optužnici, Romić i Kurak su ušli u prolaz iza Ćuruvije i Prpe, Kurak je ispalio 14 metaka u telo novinara, dok je Romić Prpu udario drškom pištolja u potiljak.

Sudsko veće je reklo da smatra relevantnim svedočenje Branke Prpe, koja je bila jedni neposredni svedok zločina, te da je, prema veću, iz njenog iskaza jasno da se detaljno seća svega što se tada dogodilo.

Takav zaključak veća navodi na to da je upravo svedočenje Prpe bio jedan od razloga zašto Kurak nije optužen za izvršenje ubistva. Prpa je, naime, opisujući osobu koju je videla posle udarca drškom pištolja i pada na zemlju, iznela detalje koji ne odgovaraju izgledu Kuraka.

Iz presude je jasno da se sud vodio ključnim materijalnim dokazima – podacima sa baznih stanica mobilne telefonije u centru Beograda, koji su pokazali gde su se nalazili i sa kim su razgovarali optuženi pre, u vreme i posle zločina.

Oko tih traka se u sudu pre godinu dana vodila žestoka rasprava. Dve odluke sudskog veća iz aprila 2018. da usvoji zahtev odbrane i izdvoji iz spisa deo traka koje nose podatke sa baznih stanica izazvale su burne komentare u javnosti, pa su dovele i do toga da Veran Matić, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara, izjavi kako čudne odluke suda ukazuju na njegovu nameru da optužene oslobodi.

Apelacioni sud, i to dva njegova različita veća, ukidao je ove odluke suda i tako su se među dokaze vratile sporne trake sa podacima sa baznih stanica.