Strani plaćenici

„Spiskove sam pravio ja po zakonu i po savesti, i žalim što im se nisam više posvetio, jer vidim koliko ološa je nepravedno zaboravljeno“, izjavio je ministar za destabilizaciju Aleksandar Vulin.

Kako beše ono Marksovo? Istorija se ponavlja, prvi put kao tragedija, a drugi put kao farsa? Devedesetih je državna bezbednost doslovno ubijala „strane plaćenike“, a zapravo protivnike režima, poput Vuka Draškovića, Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića, pa i Zorana Đinđića.

A danas na državnoj granici zadržava i narajcano maltretira – Severinu Vučković. S druge strane, Vladimiru Putinu isporučujemo njegove opozicionare na robiju, gulag i klanje.

Da li se isto sprema i ovdašnjim aktivistima za demokratiju i ljudska prava? A javnost u Srbiji priprema za zloglasni Putinov zakon o „stranim agentima“? Zbog istog, i protivu proruskog režima, mnogi građani mesecima protestuju u Gruziji.

Da li ćemo i mi prošetati tabane ili nas je skuvalo kao poslovičnu žabu?

U našoj Republici, ponovo se pritvaraju aktivisti i studenti, uz prateću propagandno-udbašku obradu o, pogađamo, stranim plaćenicima.

Nezvanični šef javne sfere Srbije, Dragan J. Vučićević, zato je 20. avgusta uživo „raskrinkavao“ donacije nevladinog sektora kao „novac Zapada za izazivanje haosa u Srbiji“. Objavio je i detaljne transakcije, iako su mahom u pitanju javno dostupni podaci. Istim uplatama i „specijalnim ratovima“ bavila se i guvernerka Narodne banke Jorgovanka Tabaković.

Uzgred, najveći deo donacija iz mrskog i zapadnog inostranstva (čak 85,7 odsto) primaju vladine institucije države Srbije, a ne nevladine organizacije. Ali, kome se još fućka za činjenice kada valja praviti atmosferu linča?

Uz Severinu, na granici je zadržavana i direktorka Inicijative mladih za ljudska prava Sofija Todorović, a navodno nije na „spisku“. Vulin je tada smatrao „koliko izdajnika i ološa nije obuhvaćeno merama državnih organa“ i da „takav domaći ološ treba hapsiti i suditi im za rušenje ustavnog poretka i izdaju“.

Dakle, po oprobanom ruskom receptu, strane fondacije se ovako iznova pretvaraju u babarogu, a organizacije civilnog društva u veštice koje valja javno spaliti ili gulagovati.

U Rusiji još od 2012. godine postoji spomenuti Zakon o stranim agentima, i gde se svaka osoba koja dobije novac izvan Rusije ima registrovati i označiti kao „inostranjij agent“ u duhu narativa o špijunima iz Hladnog rata.

Od 2017, ovaj zakon se odnosi i na medije, a od 2021. i na najobičnije objave građana na društvenim mrežama, koji se zatim hapse šakom, kapom i ruskom dušom. Ubrzo se pojavljuje još oštriji Zakon o kontroli aktivosti osoba pod stranim uticajem (2022). A, stotinu mu Soroša, ko od nas nije pod nekim „stranim“ uticajem?

Ne zaboravimo da je poslanica SNS i advokatica iz firme „Vučević“ Biljana Pantić Pilja u Skupštini Srbije 2020. obznanila sledeće: „Ove nezavisne medije, N1 i Nova S, antisrpske medije, njih može opisati samo jedna rečenica – domaći izdajnik, strani plaćenik. Hvala“.

Ali ne zaboravimo nikada ni Momu Kapora koji je još 1992. poručio da je „Beograd, u ovom trenutku, pravi petokolonaški grad pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor“, dok je Dobrica Ćosić drobio o „srpskom antisrpstvu“, a Matija Bećković o „otpadu“ i „Srbima koji nisu ni Srbi“, sve povodom protivljenja ratu Druge ili drugačije Srbije.

Dakle, ništa novo pod kapom nebesko-srpskom ili u srpskom svetu.

Ipak, tada smo to umeli da prozremo. Na protestima protiv krađe izbora 1996/97. godine, građani su ponosno nosili bedževe „Ja sam strani plaćenik“. A ljudima je tada bilo prećeno smrću i nebrojeni su izgubili posao, zdravlje i život.

U aprilu 1999, SR Jugoslavija je jednostrano i kvislinški pristupila Savezu Rusije i Belorusije.

A u maju 2000, Jugoslovenska levica (JUL) je podnela predlog zakona o „borbi protiv terorizma“, gde su targetirali „antidržavne“ pojedince i organizacije (npr. „Otpor“).

Pa je planiran zatvor od tri do deset godina i za građane sa „propagandnim materijalom“ koji „poziva na rušenje ustavnog poretka“. Drugim rečima, sve smo to već radili i hapsili, samo smo zaboravili.

Jedino što sada izmišljamo „ekološke“ a ne (samo) „šiptarske“ teroriste.

Najnoviji povod za podgrevanje čorbe ili boršča o stranim plaćenicima u Srbiji je eksploatacija litijuma u dolini Jadra. Iako nema logike da Zapad, kojem je litijum strateški interes, istovremeno finansira aktivnosti protiv litijuma. Ali gde prestaje logika, počinje logika Informera.

„Uloženo je preko 70 miliona evra u nevladin sektor i sektor izveštavanja koji imaju antidržavne stavove“ poručio je francuski desni ekstremista na funkciji u Vladi Srbije Arno Gujon, najavivši „timove za borbu protiv dezinformacija“. A da počnemo od dezinformacija iz proruske i prorežimske kuhinje?

I da li se to najnovija crveno-crna koalicija u Srbiji zaista plaši da će je strane vlade svrgnuti sa vlasti, ili je ovo samo tehnika za obračun sa političkim protivnicima koje komotno stigmatizujemo kao „neprijatelje države“?

Jer, priče o stranim plaćenicima koji nam rade o glavi zgodno zamajavaju javnost i dežurne Čvoroviće sa uplatnica i pivom ispred dragstora.

Sve dok u svom interesu, Zapad toleriše, a Istok promoviše, urušavanje demokratije u Srbiji.

Međutim, popularna mantra o stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima – sada se okrenula protiv vlasti. Za mnoge antilitijumske aktiviste, mitološkog „izdajnika i stranog plaćenika“ simbolizuju režim i Aleksandar Vučić, jer on i njegovi sada „rasprodaju zemlju strancima“.

I, biće da zaista ne znaju kako se nose sa tim narativom, matricom ili pričom u kojoj su suvereno dominirali svojevremeno. Isto je kao sa dečakom iz one Ezopove basne. Kada tri decenije vičete „vuk“ ili „Severina Vučković“, „izdajnik“ ili „ustaša“, uzbunjujući javnost, selo vas na kraju ugrize za zadnjicu.

Kako je za Novi Magazin odlično napisao akademik Vladica Cvetković: „Protiv Vučića se danas koriste metode koje je on godinama usavršavao“ i sada „dobija milo za drago“.

Politička bajka, legenda ili mit o zlom Zapadu koji bi da kolonizuje Srbiju se ovako „vratila kući“, a „igrica se obrnula“. Jer u našem društvu, izdajnici su svi, i izdaja je svuda – opozicija, nezavisni mediji, nevladine organizacije, univerzitetski profesori, gejevi i lezbejke, Soroš i Rokfeler, Vatikan i Kominterna, globalisti i satanisti. Litijum i Rio Tinto postali su samo najnovije belosvetsko zlo i babaroge u nizu.

Antilitijumaši su vešto ukrali priču radikalskim vlastima. Dok stvarna društvena pouka glasi: čak i kada progovorite istinu – više vam niko ne veruje.

Na kraju, kako je neko „izdajnik i strani plaćenik“ ako mu plata stiže sa Zapada, a „patriota“ ako kaplje sa Istoka? Pravoslavnog, Bliskog ili Dalekog, svejedno? I kako nazvati direktora službe državne bezbednosti koji dobije orden od službe državne bezbednosti – druge države?

Kako, ako ne „stranim plaćenikom“, i to tetke iz Kremlja? Šta ako je npr. Vojislav Šešelj „hrvatski agent“ koji decenijama posvećeno radi na propasti Srbije (i uspeva u tome)? Ko je vaistinu veleizdajnik, i ko radi sproću interesa svoje države, litijaši ili litijumaši? Zoran Panović je razborito rekao: „To je sve vrlo rizično i zapaljivo za Srbiju, i od te terminologije treba bežati“. Da li je moguće da ništa nismo naučili u međuvremenu? Da je etiketa „stranog plaćenika“ samo jeftin trik koji ima da zaseni političku prostotu? U tabloidu Politika Ekspres bila je i sintagma „Podivljale horde bezumnih mandrila“.

Danas je samo „ološ“. Kako je još uvek normalizovano da političari neistomišljenike prozivaju „izdajnicima“? Autošovinistima i antisrbima?

Da je svako bavljenje korupcijom, kriminalom, kršenjem ljudskih prava i suočavanjem sa prošlošću – izdaja? Dokle više, dosadilo je i bogu i ljudima?