Suđenje za ubistvo Ćuruvije: „Misliš li da ja ubijam za džabe“

Nekadašnji doušnik pančevačkog Resora državne bezbednosti, a sada zaštićeni haški svedok Dejan Slišković rekao je na suđenju za ubistvo Slavka Ćuruvije da je poznavao okrivljenog Miroslava Kuraka, koji mu je bio instruktor u obuci iz pucanja u trening-centru na Surčinskom aerodromu.

Slišković je naglašavao kako je sa Kurakom bio u bliskim odnosima, kako je Kurak njemu i „klincima“ (u vreme poznanstva sa Kurakom, Dejan Slišković je imao 20 godina) bio idol i da mu je danas „teško što mora da svedoči protiv njega“.

On je naveo da mu je izvesna Aleksandra Kovačević, njegova poznanica i prijateljica Kurakove žene Ane Vignjević, rekla da joj se Vignjevićeva poverila da joj je Kurak rekao da ima džak pun para (300.000 kiparskih funti), i da je – kad ga je žena pitala odakle toliki novac – rekao: „Misliš li da ja ubijam za džabe“.

Kada mu je kasnije predočeno da je u ranijem iskazu – pri kojem je ostao – rekao da je Kurak navodno ženi rekao: „Misliš da sam ja Ćuruviju ubio za džabe“, Slišković nije mogao da se jasno odredi koju je od ove dve verzije čuo.

[povezaneprice]

U opširnom i često konfuznom svedočenju, on je izneo i jedno neposredno saznanje – da je 9. aprila 1999. godine, dva dana pre ubistva Ćuruvije („na Veliki petak“) Kuraka sreo u Pančevu, u belom golfu.

„Kurak je bio u svetlom sakou, košulji, sa zlatnom kravatom i cvećem u ruci. Srdačno smo se pozdravili, on me je pitao: ‘Gde si, zemo?’ i tada je vozio beli golf“, kaže Slišković.

Da li je to isti onaj beli golf 3 koji je, prema optužnici, Ratko Romić preuzeo, a kasnije sa Kurakom otišao na mesto zločina, ni ovaj svedok nije mogao da potvrdi. Štaviše, naglašavao je da se kasnije setio kako mu je Kurakova žena Ana govorila kako to nije običan beli golf 3, već WR 6, kojim „Miroslav od Karaburme do Pančeva stigne za šest minuta“.

On je još ispričao kako je od Draška Šuvare, pripadnika DB-a, čuo da je Ćuruviju zapravo ubio Zoran Ristović Prika, a da je Priku ubio Miroslav Kurak i odsekao mu obe šake.

Slišković je takođe rekao da, koliko se seća, Kuraka posle 1999. godine više nije sreo.

Na saslušanje je došao iz inostranstva, sa nepoznate lokacije, gde se nalazi pod zaštitnim merama Haškog tribunala gde svedoči protiv Frenkija Simatovića, osnivača JSO i nekadašnjeg zamenika načelnika Resora državne bezbednosti.

„Ne znam ni sam po kom osnovu me je angažovao DB“

Slišković je u neometanom delu izlaganja rekao da sada živi u inostranstvu, gde je morao da se skloni „zbog događaja koji su se desili u januaru“. Iz iskaza se moglo zaključiti da je u januaru bio napadnut, da mu je u tom trenutku otet dnevnik sa podacima koje je vodio, i da je po preporuci tužilaštva Haškog tribunala napustio Srbiju.

Na pitanje advokata odbrane da kaže nešto o svojoj karijeri i vezama sa pančevačkim DB-om, on je rekao da je najpre radio u Vojsci Jugoslavije, da se bavio sportom i da je na konkursu u maju 1994. godine primljen u Jedinicu za antiterorističke dejstva.

Posle toga se zaposlio u 75. specijalnoj brigadi, da bi odatle prešao u Srpsku dobrovoljačku gardu, a odatle, na poziv Branka Simića, otišao u Banjaluku.

Po povratku u Srbiju neko je vreme bio nezaposlen, da bi kasnije, od 1997. do 2007. godine, radio u pančevačkoj „Petrohemiji“. U to vreme ga je na prikupljanju informacija za DB angažovao Saša Pavlov, koji je, prema Sliškovićevim rečima, bio zamenik načelnika pančevačkog DB-a, a kasnije i rukovodilac u „Petrohemiji“ koji mu je dao i otkaz.

On, međutim, kaže da nije bio ni radnik ni saradnik RDB-a i da ne zna po kom osnovu ga je DB, odnosno Pavlov, angažovao da prikuplja informacije.

„Saša Pavlov bi me pozvao i rekao: ’Buši’, a to znači da prikupljam informacije. Sve informacije sam mu pisanim putem dostavljao, a za svoj angažman nisam ni tražio niti dobio novac. Verovao sam tada da sam saradnik Službe, a izgleda da nisam bio ništa“, kaže on.

Nakon rada u „Petrohemiji“ dobija zaštitne mere Haškog tribunala, pod kojima je i danas.

Primedbe odbrane: Svedok ima mentalnih problema i ne govori istinu

Odbrana je osporavala Sliškovićeve navode tvrdeći da ima mentalnih problema.

On sam nije krio da se kod neuropsihijatra lečio neko vreme – do 2009. godine od problema izazvanih, kako je rekao, trovanjem živom u „Petrohemiji“, nakon čega ima problema sa koncentracijom, ali da je sada dobro.

Prvookrivljeni Rade Marković rekao je da smatra da je Slišković svojevremeno „zloupotrebljen od strane nesavesnih policajaca kao labilna ličnost“.

„Svedok je umislio da je važan i zato nije siguran ni šta je rekao, ni šta je tačno. On se, takoreći, zavozao“, rekao je Marković.

Ratko Romić je tvrdio da je Slišković zapravo u zavadi sa Kurakom, koji ga je izbegavao jer mu je dosađivao neprestano tražeći pozajmice, a rekao je i da Aleksandra Kovačević nikad nije bila u vezi sa Sliškovićem, već da ga je i ona izbegavala i smatrala čudakom. Predložio je da sud pozove Aleksandru Kovačević da svedoči.

Dinić: Ćuruvija na dan ubistva sa sobom imao torbu

Pred Specijalnim sudom je prvi danas svedočio vlasnik lista Svedok Vladan Dinić, koji je i prvi video Ćuruvijino telo.

Dinić je uglavnom ostao dosledan onome što je govorio i u iskazu Tužilaštvu za organizovani kriminal, rekavši da je tog dana sreo Ćuruviju i Branku Prpu u Svetogorskoj, gde će nekoliko sati kasnije, pri povratku iz grada, Ćuruvija biti ubijen.

„Pitao me tada: ’Majstore, ‘oćemo na ručak?’, na šta sam ja odgovorio da ne mogu jer imam obaveza, posle čega sam se vratio u redakciju koja je u toj ulici“, kazao je Dinić.

Slavko Ćuruvija je tada sa sobom, kako tvrdi Dinić, imao neku torbu na koju mu je pokazao, rekavši da ima 415.000 dolara i da će njima da isplati zaostale plate svojim bivšim novinarima.

„On je tada bio u problemima, plenili su mu novine, štampao ih je u Crnoj Gori, dosta ljudi je otišlo iz Dnevnog telegrafa i zaposlili se ko je gde stigao, a deo njih je prešao u Svedok. Ćuruvija mi je tog dana rekao da kažem tim novinarima da večeras u 18 sati dođu kod njega da im isplati šest plata koje im duguje“, rekao je Dinić, koji je to, kako je naveo, preneo novinarima kada se vratio u redakciju.

Nekoliko sati potom dok je, kako kaže, bio u Kosovskoj ulici ispred zgrade Borbe gde mu je bila štamparija, na mobilni ga je pozvao urednik Studija B Dragan Kojadinović i rekao mu da je čuo da je Ćuruvija ubijen i da ide da to proveri.

„Pitao sam kako ubijen kada sam ga video nekoliko sati pre toga. Otišao sam do ulaza u zgradu, trebalo mi je nekih tri minuta da stignem, i u tom haustoru nije bilo žive duše. Ćuruvija je ležao tu, na tri koraka od ulaza, sa licem prema dole, u nekim, koliko se sećam, krim-cipelama i sivoj jakni. Krv je i dalje tekla“, prisećao se Dinić.

Pomenute torbe, koju je video kada je poslednji put sreo Ćuruviju, nije bilo pored Ćuruvijinog tela, tako da ne zna šta je bilo s njom.

Blizu mesta ubistva su, ispričao je Dinić, stajala „dva klinca od po 10 ili 12 godina“ koja su spomenula Komercijalnu banku, odnosno da je „neko otišao u Komercijalnu banku“.

Dinić je rekao da nije tačna ili da nije tačno preneta izjava Dragana Kojadinovića koji je nedavno, svedočeći pred Specijalnim sudom, rekao da mu je Dinić tada ispričao da su ti dečaci njemu rekli da su „ubice pobegle u Komercijalnu banku“, koja je, navodno, bila sedište Resora državne bezbednosti.

„Ovi klinci su stajali od ulaza desno, spomenuli su Komercijalnu banku. Tek posle nekoliko dana sam shvatio šta su rekli, i možda i sugestivno zaključio… Tu nije bio RDB, nego sedište Javne bezbednosti. To znam jer se 40 godina bavim novinarstvom“, kaže on.

Sastanak u Srpskoj kafani sa Ljiljanom Smajlović i policajcima

O ovom slučaju je, kaže, dvaput razgovarao sa policijom koju je „tada više interesovalo ubistvo Milana Pantića“. „Njega sam takođe poznavao, tako da ne znam zapravo zašto su me zvali.“

„Nekih godinu dana pre nego što sam dao iskaz Tužilaštvu pozvala me je Ljiljana Smajlović i pitala da se vidim s njom i s dvojicom policajaca, ali u kafani, jer ne bi bilo zgodno da oni dolaze u redakciju ili da me zovu u SUP. Sreli smo se u ‘Srpskoj kafani’, tu je bio i Dragan Kecman i još jedan policajac. Ona je, pretpostavljam, bila tu kao predsednik UNS-a. Nisu se pritom legitimisali kao članovi Komisije za istraživanje ubistava novinara, nisam se ni ja njima legitimisao. To je bio susret na kafi, mada ne neformalan, jer sa policijom nema neformalnih susreta. Ja sam im tada ispričao sve ovo, kao i to za 415.000 dolara, ali je moj utisak da se to za pare nije uklapalo u njihovu šemu“, kazao je Dinić.

Na pitanje o kakvoj „šemi“ govori, Dinić je odgovorio da se „stvorila šema da je Milošević kriv za sve“, za šta su pre svega odgovorne „novine koje su počele da preuzimaju funkciju tužilaštva i suda i da se bave pričama rekla-kazala“, kao i Komisija za istraživanje ubistava novinara, koja je, po njegovom mišljenju, „besmislica“.

Ćuruviju je, inače, kako kaže, dugo poznavao i radio u Nedeljnom telegrafu kao urednik, a poslednjih godina su bili konkurenti.

„Moma Đorgović je bio Ćuruvijin ’ortak’, sa kojim je zajedno pokrenuo Nedeljni telegraf. Đorgovića dugo znam jer smo obojica iz Niša. Radio sam u Večernjim novostima kad su me pozvali da budem urednik Nedeljnog telegrafa. Onda su se posvađali oko toga ko je veći gazda i ja sam otišao jer nisam hteo da učestvujem u tome. Posle toga sam osnovao Svedok pa smo bili konkurencija“, kaže on.

Suđenje se nastavlja sutra, kada bi trebalo da svedoče prvi svedoci odbrane.