Kakva se poruka šalje društvu kada odgovornih za ubistvo nema a oni, koji su prvobitno bili osuđeni, a potom oslobođeni i – kako je istraga pokazala – učestvovali u praćenju Slavka Ćuruvije, sada redom podnose tužbe?
Ni 25 godina od ubistva novinara Slavka Ćuruvije, nema pravde za njega i njegovu porodicu. Oni koji su dva puta osuđeni na ukupno 100 godina zatvora, a potom pravosnažno oslobođeni – traže pravdu za sebe.
Bivši načelnik beogradskog DB-a Milan Radonjić tužio je najpre advokata Aleksandra Olenika, i to zbog objave na mreži X, u kojem nije pomenut, ali jesu veze određenih sudija sa službama bezbednosti.
Fondacija „Slavko Ćuruvija“ juče je saopštila da je na njihovu adresu stigla tužba Milana Radonjića jer su mu, kako navodi, reagovanjem Fondacije na oslobađajuću presudu povređeni i čast i ugled. To, smatra, košta pola miliona dinara.
Perica Gunjić iz Fondacije „Slavko Ćuruvija“ kaže za Insajder da ga tužbe ne iznenađuje ali da je zapanjen da se može otići tako daleko u bezobzirnosti.
„Nije u pitanju uobičajena tužba, ovo je klasičan pritisak i forma zastrašivanja pre svega upućena porodici Slavka Ćuruvije i to je ono što je najšokantnije – njegovoj ćerki i sinu koji su osnivači Fondacije. Ali i svima nama koji pokušavamo da dođemo do istine o ubistvu Slavka Ćuruvije. Kao da nije dovoljno što niko nije osuđen zbog ubistva, sada moraju članovi porodice da idu po sudovima kao tuženi i to je ono što je neverovatno“, kaže Gunjić.
Tužbu Milana Radonjića, ali i još jednog oslobođenog bivšeg pripadnika DB-a Ratka Romića, dobila je i poslanica Marinika Tepić, takođe na osnovu povrede časti i ugleda. Odštetni zahtev je opet pola miliona dinara.
Kakvu poruku šalju oslobođeni za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, a kakvu država – koja je dozvolila da zločin ostane bez kazne?
Apelacioni sud je doneo oslobađajuću presudu ali je nije objavljivao 10 meseci dok, u februaru, jednog petka u četiri sata poslepodne, nije objavio odluku na svom sajtu. U njoj je pisalo da „nema neposrednih i posrednih dokaza koji bi pouzdano potvrdili da su Radomir Marković, Milan Radonjić, Miroslav Kurak i Ratko Romić krivi za ubistvo Slavka Ćuruvije.
Jelena Ćuruvija Đurica, ćerka ubijenog novinara Slavka Ćuruvije za Cenzolovku kaže da možda društvo i može da se natera na zaborav, ali da ona koja nosi teret „prokletstva“ ćerke žrtve političkog ubistva, ne može i neće.
„Ne mogu da prihvatim da je sudska istina, koja kaže samo da istine nema, da ne može da se zna, i moja istina. Ne mogu svoj um i srce da očistim od svega što sam saznala, čula i videla u ovih predugih 25 godina i da se pravim kako nisam došla do vansudske istine. Do iste one do koje bi došlo i pravosuđe – u nekoj drugoj zemlji, u nekom drugom vremenu. Takva istina je za naše sudove neizreciva. Za našu političku stvarnost, takva istina je nepotrebna, čak štetna. Preteška je. Lakše je da se i meni zabrani da znam istinu. Da mi se zapreti ne bih li je zaboravila. Ili barem zaćutala. Od mene se valjda očekuje da pustim da mi otac počiva u miru na način koji neće uznemiravati njegove ubice“, navodi Ćuruvija Đurica.
A ko su ubice Slavka Ćuruvije – time se niko više ne bavi. Institucije Srbije dopustile su da na ceo slučaj, dokaze koje je prikupio policijski inspektor Dragan Kecman, kao i Komisija za istraživanja ubistva novinara, ali i na dosije Ćuran koji nedvosmisleno ukazuje na to da su Slavka Ćuruviju, do pred samo ubistvo, pratili operativci Državne bezbednosti – padne prašina i zavlada mrak.
Ni tri meseca nakon izricanja presude za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića presuda nije napisana
Predsednik Stenforda podnosi ostavku pošto je brucoš u studentskom listu objavio dokaze o nedostacima njegovih istraživanja
Kolega robot na novinarskom zadatku: Šta mu je dozvoljeno, a šta nije. Za sada
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.