Sufinansiranje: Projektna manipulacija egzistencijom medija

Iako je prošlo već godinu dana otkako je Vlada Srbije usvojila dokument pod nazivom „Strategija razvoja sredstava javnog informisanja u Republici Srbiji 2020 – 2025“, koji bi trebalo da znači relaksaciju odnosa mediji – država – u stvarnosti vidimo neispunjene obaveze i zloupotrebe na račun medija koji nisu pod režimskom kontrolom.

Dokument bi trebalo da predstavlja i rešenje za probleme kao što je državni udeo u medijima, bezbednost novinara ili socioekonomski položaj zaposlenih u njima, ali to ipak ostaje na deklarativnom nivou.

Prema podacima iz oktobra prošle godine, u Srbiji je registrovano 2.357 medija. Sufinansiranje je namenjeno medijima da se održe na površini ali, iz godine u godinu, veći deo finansijskog kolača, pripadne medijima bliskim režimu.

U onlajn diskusiji „Saradnja Srbije sa Zapadom“ koordinatorka Internjuza za Srbiju, novinarka Antonela Riha i suosnivač Južnih vesti Dragan Petković zaključili su da bez pomoći međunarodnih organizacija lokalni mediji ne bi mogli da opstanu. Kako su naglasili, pomoć koju međunarodni fondovi daju lokalnim medijima često nije dovoljna za njihovo funkcionisanje.

STRATEGIJA „MEKE CENZURE“

U opštinama širom Srbije finansijska sredstva predviđena za projektno sufinansiranje dodelju se medijima bliskim vlasti. Medijska strategija je (ili bi trebalo da bude) izraz političke volje da se stvari u projektnom finansiranju medija promene na bolje, kaže za Dosije Tanja Maksić, programska koordinatorka BIRN.

„Najpre, analiza stanja pokazuje dubinu problema i daje primere brojnih zloupotreba ovog modela finansiranja u praksi, naročito, na lokalu. Ukoliko se predviđene mere ne pretoče u zakone i zakoni u praksu, onda Medijska strategija zaista ostaje na nivou deklarativnog dokumenta. Najveća odgovornost u primeni strategije je na institucijama i Vladi“, ističe naša sagovornica.

Naglašava, takođe, i to da je „projektno finansiranje i način raspodele budžetskog novca jedan od najefikasnijih mehanizama kontrole medija“.

„Posledica kritičkog izveštavanja je više nego jasna – ukoliko ne izveštavate onako kako želimo, za vas više nema novca na konkursu. Mi smo nekoliko puta pisali o tome i nazvali smo ovu praksu ‘mekom cenzurom’. Ovakva praksa ne samo da deluje obeshrabrujuće na medije i novinare, već suštinski utiče na kvalitet informisanja. Ispada da smo svojim novcem platili propagandu, a ne kvalitetnije informisanje“, konstatuje Tanja Maksić.

PODOBNI POBEĐUJU

Milorad Tadić, glavni i odgovorni urednik požarevačkog radija Boom 93, kaže za Dosije da je projektno sufinansiranje u problemu već nekoliko godina.

„Mediji koji su bliski lokalnoj vlasti i koji nisu kritični i vrlo često ne rade u javnom interesu bolje prolaze na konkursima. Mnogo veći problem je to što još postoje davanja kroz javne nabavke, gde iznosi koji se dodeljuju medijima na unapred određenim uslovima na tenderu, prevazilaze iznose koji se dodeljuju na konkursu. Tako da je tu zloupotreba mnogo veća, ako se tome doda i državno oglašavanje dobija se situacija u kojoj nije moguće stvoriti i razviti tržište, a ni uslove za samoodrživost medija“, ističe Tadić.

On predlaže model po kojem bi projektno sufinansiranje uistinu imalo funkciju.

„Neophodno je obavezujuće definisati funkciju pravilnikom po kojem bi se prednost davala medijskom sadržaju u kojem se jasno vidi javni interes, koji bliže može da određuje teme na konkursu. Neophodno je i posebnu pažnju posvetiti evaluaciji projekata, da se onemogući da opštinska veća ili gradonačelnici poništavaju konkurse. Članovi komisije za ocenu projekata ne smeju biti javni funkcioneri, ili biti u sukobu interesa, zaposleni u opštinama, što se dešavalo“, kaže Tadić.

Tanja Maksić ima utisak da se na malom broju medija koji kritički izveštavaju sprovodi “pokazna vežba”.

„Pokazuje se količina resursa koji mogu biti upotrebljeni protiv vas ako se usudite da pišete ili izveštavate mimo diktata. Posledice su već vidljive, pre svega u opadanju kvaliteta informisanja, nedostatku javne debate, brojnim zloupotrebama novca, medijskog vlasništva“, naglašava naša sagovornica.

„PARENJE OKTOPODA“

Na pitanje kako lokalni mediji uopšte mogu da opstanu, ukoliko nisu pripojeni na „državno crevo“, Tadić odgovara da je „teško govoriti o uslovima za samoodrživost medija.“

„Nemamo uređeno tržište, a imamo kontrolisano marketinško i državno oglašavanje, pristrasno projektno sufinansiranje i preveliki broj registrovanih medija sa vrlo netrasparetnim vlasništvom, uređivačkom i vlasničkom kontrolom medijskih sadržaja. Nije jasan, a ni javan, broj zaposlenih novinara i medijskih radnika koji radi u medijima, što dodatno čini situaciju još konfuznijom i težom. Zbog svega toga mediji na lokalu funkcionišu veoma teško i koriste raznorazne izvore finansiranja da bi preživeli, a dokle će tako da izdrže – videćemo“, kaže Tadić.

On takođe tvrdi da „lakše prolaze oni mediji koji radije izveštavaju o protestima u Belorusiji“ ili o „parenju oktopoda, a ne o realnom životu i problemima našeg društva, od zagađenja do načina na koji se sprovode izbori u njihovoj opštini.“

Tako se podobnim medijima omogućava budžetsko finansiranje i oglašavanje.