Susret sa istorijom: Na koje su sve načine u Srbiji kontrolisani mediji

Neko nedavno reče da živimo u tabloidno vreme, verovatno inspirisan tabloidnom štampom i rijaliti emisijama koji su preplavili kioske i televizijske programe. Možda je zbog toga pravi trenutak da se, za časak, prisetimo na doba kad su cenzor i cenzura bili zvanične institucije, pre nego što će njihovim poslom početi da se bave urednici, pre nego što će glodure i kolegijume početi da postavljaju partijski komiteti, pa potom stranke na vlasti, i pre nego što će zavladati novinarska autocenzura. Da se prisetimo kako će ti isti urednici cenzori biti kažnjavani ako su, bar malčice, „skrenuli sa puta“.

Poslenici „sedme sile“ su ga se bojali. Ali i podvaljivali kad god su mogli. Proklinjali su ga kad bi primetio podvalu. Ratovali s njim, trpeli poraze, ali zadavali i pokoji udarac. A on, uvek je uredno dolazio na posao, navlačio satenske rukave, vadio iz fioke makaze i crvenu olovku, simbole svoje moći, oštrio ih, i olovku i makaze, i čitavog života mirisao na štamparsku boju, iako nije bio ni novinar ni tipograf. Na njegov sto su stizali otisci svih mogućih listova, još lepljivi…

Zvao se, naravno, cenzor, za razliku od državnog tužioca koji je radio u „drugoj smeni“. Taj nije ništa brisao ni sekao, on je jednostavno zabranjivao izlazak novina. Njemu je stizao primerak kompletnog lista, kad je već čitav tiraž bio odštampan i kad se ništa nije moglo menjati, jedino je hartija mogla da se uputi na preradu.

Zahvaljujući jednom starom novinaru čijeg imena se gotovo niko više ne seća, Žiki Jovanoviću, koji je, ne pitajući za cenu, kupovao novine sa tim belinama, i sve to zaveštao „novinskom muzeju“, mi danas možemo da nagađamo šta je brisano i da koliko-toliko rekonstruišemo rad cenzora.

Dogodilo se, recimo, da je 13. januara 1939. godine „Politika“ donela na prvoj strani izveštaj o poseti Čemberlena i Halifaksa italijanskoj prestonici. Događaj od prvorazrednog značaja, nastavak minhenske politike, možda ipak neće biti rata… I dogodilo se da je istog dana u Cirihu otkrivena spomen-ploča na kući u kojoj je kao student stanovao Nikola Pašić. Na nesreću, tom otkrivanju je prisustvovao i Milan Stojadinović, koji se vraćao sa odmora, pa svratio. A „Politika“ se grdno ogrešila, jer je vest iz Ciriha i predsednika vlade stavila na treću stranu, nije umela da oceni značaj događaja.

Tužilac im je diskretno skrenuo pažnju: „Stavite na prvu stranu, da ne bude posle…“ Poslušali su ga. Konferencija u Rimu dobila je prva tri stupca, a Stojadinović ostala dva. Tako je to ponovo upućeno tužiocu. A on se zainatio: „Celu prvu stranu za događaj u Cirihu, ili zabranjujem!“ Štampali su i treće izdanje, ona prva dva onako komplet bacili, i tek je onda stvar bila u redu.

Kad smo kod „Politike“, budnom oku cenzora, krajem tridesetih godina prošlog veka, promaći će jedna rečenica: „Kraljica se isprcala sa celom pratnjom u Zelenici.“ Radilo se o informaciji da je brod s kraljicom Marijom Karađorđević pristigao u ovu bokokotorsku luku.

Podvaljivali su novinari cenzoru, život mu zagorčavali, ali on je uporno trebovao nove crvene olovke iz svog ekonomata. Ipak su ga jednom doveli do očajanja…

Baš je bio otkriven spomenik Vuku Karadžiću, pa se u „Ošišanom ježu“ (a bio je ošišan upravo zahvaljujući cenzuri) odlučili da objave karikaturu s potpisom „Vuku srpski narod – za nos!“. Cenzoru su odneli crtež sa nekim bezazlenim tekstom, ispisanim olovkom. On je udario pečat, a potom je u redakciji prvobitni tekst napisan mastilom. Kad je karikatura objavljena, cenzora je tužilac proglasio izlapelim, a ovaj nije mogao čudom da se načudi kako mu je promakla ovakva antidržavna rabota.

U zagrebačkom „Obzoru“ od 7. jula 1939. godine bio je i članak o Barskoj nadbiskupiji. Iz njega je cenzor izbacio prva dva i poslednji pasus. Redakcija se našla na muci: valjalo je belinu nečim ispuniti, a ne bi bilo zgoreg i cenzora malo izvrgnuti podsmehu. Tako je na mestima belina objavljen – železnički vozni red.

Protutnjao je Drugi svetski rat, i politička, ali i ideološka karta Evrope, pretrpela je ogromne promene. Pobednici, kao svaki pobednik, uspostavljali su i odnose u novinama po svojoj partijskoj meri. Cenzura je ukinuta, ali na scenu stupaju urednici. Njihovo oko je bilo budnije od cenzorskog. Iz tih poratnih godina, za vreme Informbiroa, ostaće zabeležen jedan popriličan skandal. U listu „Mladost“, u tekstu o sukobu sa Rusima bilo je napisano „sa drugim Titom na čelu“ umesto „sa drugom Titom na čelu“.

Novo vreme donelo je i nova pravila. Sve političke krize, sukobi srpskih i jugoslovenskih rukovodilaca prelamali su se preko medija. Najdeblji kraj uvek su izvlačili čelni ljudi u redakcijama.

S kraja šezdesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji vri. Nefunkcionalni državni organi sa glomaznom administracijom, ogrezli u birokratiji, ne mogu da se dogovore koji je izlaz iz postojećeg stanja. Studentske demonstracije 1968. ogoljavaju postojeće stanje. „Student“, glasilo akademskih građana Beogradskog univerziteta, progovorio je jezikom nove obrazovane, ambiciozne generacije koja traži više slobode i demokratije. I biva rigorozno kažnjen. Uredništvo, na čelu sa Alijom Hodžićem, Rajkom Pavićevićem, urednikom političke rubrike, i Milisavom Savićem, zaduženim za kulturu, biva kompletno smenjeno.

Njihova smena će biti uvod za pogrom u medijima neku godinu kasnije. U obračunu između Josipa Broza i srpskih liberala, u postrojavanjima i prestrojavanjima u političkom vrhu Srbije, tokom 1972. zamenjeni su mnogobrojni glavni urednici beogradskih glasila: Aleksandar Nenadović – „Politika“, Frane Barbieri – NIN, Mirko Stamenković – „Večernje novosti“, Ljubomir Veljković – „Ekonomska politika“, zatim Dragoljub Era Ilić, direktor TV Beograd, Veroslava Tadić, glavna urednica TV Beograd, Života Đorđević, pomoćnik glavnog urednika NIN-a, Jovanka Brkić, predsednica UNS-a. Uz njih, trebalo bi spomenuti Zdravka Vukovića, generalnog direktora RTV Beograd, i Slobodana Glumca, glavnog urednika „Borbe“, kojima je formalno istekao mandat. Od tog udarca ne bi se oporavilo ni mnogo snažnije društvo, a kamoli Srbija kakva je tada bila.

Proteći će od tada mnogo vode Savom i Dunavom. Zakoračićemo u svet demokratije 5. oktobra 2000. I taj prvi korak biće obeležen čistkama u medijima. Smenjeno je gotovo kompletno rukovodstvo Televizije Srbije, svi glavni i odgovorni urednici u „Politici“, „Novostima“, „Borbi“, „Dnevniku“…

Pet godina kasnije proradiće cenzorski duh kod jednog dela srpskih demokratskih političara. Takozvanu demokratsku tranziciju počeli su sa obračunom sa medijima. Ako čitalac među njima prepozna Mlađana Dinkića ili Vojislava Koštunicu, biće u pravu.

Suočeni sa činjenicom da su sada mediji u privatnom vlasništvu i da su onemogućeni da smenjuju glavne urednike, pribegavaju novom metodu – ukidaju ga.

Tokom emitovanja „Telefakta“ BK televizije, 25. aprila 2006. u 23.55, policija, prvi put posle rata, onog drugog, upada u zgradu RTV BK Telekoma i prekida emitovanje programa bez valjanog pravnog dokumenta, uz potpis Nenada Cekića, prvog čoveka Saveta RRA. Posle 12 godina postojanja te televizije, signal je prestao da se emituje u Srbiji. Završni udarac zadali su vodeći kablovski operateri koji su prestali da emituju njen program.

Presuda je donesena na osnovu tvrdnji da je Bogoljub Karić 17 odsto glasova na predsedničkim izborima, koji su održani dve godine ranije, ostvario zahvaljujući zloupotrebi medija. Gde su nalogodavci ovog čina bili ranije? Valjda su se plašili rezultata Ebartovog istraživanja iz kojeg se vidi da je na BK televiziji najzastupljeniji političar na tim izborima bio Tadić sa 264 priloga (497 minuta), drugi je bio Koštunica sa 306 priloga (624 minuta), treći je Karić sa 146 priloga (373 minuta), četvrti Dinkić sa 152 priloga (344 minuta) i peti Nikolić sa 84 priloga (182 minuta).

Cenzori su zaboravili da je još za vreme Miloševića, u sukobu sa policijom, kod Brankovog mosta, BK TV jedina imala kamere na strani studenata. Isti slučaj je bio i za vreme mitinga i kontramitinga kod Terazijske česme.

Jedna od najgledanijih televizija posle privremene zabrane emitovanja programa nije ispunila kriterijume za dobijanje nacionalne frekvencije. Da paradoks bude veći, dok je glavni urednik Milomir Marić komisiji izlagao koncept programa, RRA je agencijama poslala konačan spisak televizija koje su dobile frekvenciju.