Suzana Trninić: Jedan čovek ima odgovore na sva pitanja

Naša sagovornica je svoj pečat ovoj emisiji davala u proteklih sedam godina na B92, ali u programskom konceptu TV O2, naslednici devedesetdvojke, nije bilo prostora za ovu emisiju.

* Emotivno ste se oprostili od gledalaca u poslednjem Kažiprstu. Kako ste vi doživeli odluku o ukidanju emisije?

– Nisam se time previše bavila. Imala sam informaciju o gašenju imena B92 i prelazak na televiziju sa novim, tržišnim konceptom. Sasvim mi je bilo logično da to znači gašenje emisije koja je bila jedini preostali brend onoga što je B92 predstavljao. Da, odjava emisije bila je emotivna, ali iz sasvim ličnih razloga. To je bio moj dug onima koji su pratili emisiju tih 16 godina, ali pre svega onima koji su je stvorili na Radiju B92. Morala sam da pogledam tada Antonelu (Rihu), Danijela (Bukumirovića), Tamaru (Pupovac), Dašu (Ilić), Marka (Mrkića) i da im kažem – ok, to je to, ljudi, nadam se da vas nisam osramotila. Prema reakcijama nekih od njih, posle te odjave, rekla bih da ipak nisam.

* Da li je B92, onakvu kakvu je znamo, prestala da postoji promenom imena ili se to desilo ranije? Kada? Zašto ste ostali do kraja?

– Pitate me nešto što zna svaki čitalac Danasa, a znate i vi sami. Zašto sam ostala? Zato što sam novinar, zato što volim svoj posao i zato što imam odgovornost da ga radim najbolje što mogu. Zato što se uvek borim za ono u šta verujem. Da idem i kukam kako ne mogu da radim, kako mi ne daju, kako je meni mnogo teško, a da me gleda neko od roditelja dece iz NURDOR-a, ili neko od zaposlenih u Goši, pa da me pita da se menjamo? U jednom od poslednjih Kažiprsta gost mi je bio glumac Uliks Fehmiu, jedan veliki car. Saznali su za sudbinu jedne žene koja se decenijama ne miri sa tim da joj je umrlo dete u porodilištu. Da li su tada rekli „e, vidi, baš je ona super“ i otišli dalje? Ne! Prave film po njenoj sudbini. Ako to mogu umetnici, da podsećaju time vlast da u parlamentu leži zakon o nestalim bebama, da u javnost vrate tu jako važnu temu, zašto bi neki novinar imao pravo da ga „ne zanima“? Nisam vaspitavana tako da sam samo ja bitna. Naučena sam da se borim. Da se predajem, e, taj film neće gledati.

* Zbog čega je, kako ste jednom rekli, u Srbiji najnezahvalnije biti novinar?

– Lestvica nezahvalnih profesija je visoka danas u Srbiji, ne verujem da sam novinare baš stavila na vrh. Svi smo u istom košu, sa lekarima, prosvetnim radnicima, sudijama, advokatima.. To ne govori samo o tim profesijama, to više govori o društvu u kakvom živimo. Mnogo nam je dobro i sve nam je bolje.

* Da li ste nekad pristajali na kompromise?

– Svakog dana pravim kompromise. Da li ću da unesem u kuću sav jed iz dana ili ću s osmehom da se posvetim starijem sinu u izazovu – „šta meni može tvoj pubertet, sad ćeš da vidiš“, ili mlađem da odgovorim na najvažnija pitanja univerzuma – zašto biljke umiru ako im ne pevaš i zašto se kiflice ne zovu krofne ako su već sa džemom? Moj kompromis je da idem dalje.

* Zašto na televizijama ne postoje emisije poput Utiska nedelje, Kažiprsta…? Nema političkog dijaloga, debata, suočavanja stavova?

– Znam jednog koji ima odgovore na sva ova pitanja. Ja lično ne odustajem od stava da je našem društvu, da bi išlo napred, neophodno da se razvija kultura dijaloga, suočavanje sa stavovima koje ne deliš, sa kritikama, sa Srbijom na kraju krajeva. Ušančili smo se u te neke rovove, niko ni sa kim više ne razgovara, svaka kritika stvara neprijatelje, delimo se, mrzimo se, a morali bismo da sednemo, pogledamo gde smo, ko smo i da razgovaramo. To je javno dobro, obaveza pre svega za Javni medijski servis, ali ja ću nastaviti da se zalažem za taj prostor i u svojoj kući. O tome trenutno razgovaramo, kada budem imala više informacija reći ću vam koliko sam u tome bila uspešna.

Medijska scena

* Šta prvo pomislite kada vas pitaju za medijsku scenu Srbije?

– Namrštim se.