Svetlana Lukić: Peščanik je ugrožen, idemo u Strazbur!

vetlana Lukić govorio tome zašto će se obratiti Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, da li odbijaju neke tekstove koji im se nude, šta je njihova uređivačka „crvena linija“, kakav dosije će objaviti na 22. godišnjicu genocida u Srebrenici, koje strane autore će dovesti u Beograd i da li će među njima biti ruski intelektualci koji su opozicija Putinovom režimu.

Intervju je snimljen u petak, neposredno pošto je stigla vest o smrti novinarke nedeljnika „Vreme“, Tatjane Tagirov.

Lukić: To je šok za sve nas koji smo poznavali Tanju, ali i za ljude koji prate program Radija Slobodna Evropa, koji nisu bili lično ili profesionalno vezani za nju. Tanja je bila izvrsna novinarka. Mi smo izgubili, ne samo poznanicu ili prijateljicu, nego u ovom vremenu, kada se mnogi predstavljaju kao novinari, nekoga ko je celi život posvetio ovoj profesiji na tako častan način.

Ona je pisala fantastične tekstove za „Vreme“, jako dobro je poznavala probleme u pravosuđu, što je „rak rana“ srpskog društva. I mi smo u Peščaniku molili Tanju povremeno da sarađuje sa nama, upravo da prati teme koje se odnose na stanje u srpskom pravosuđu.

To nije lični gubitak samo njene porodice, nas njenih kolega, poznanika ili prijatelja. U vremenu, kada ima jako malo dobrih novinara, to je veliki gubitak za celo srpsko društvo.

RSE: Nastavljamo razgovor o sajtu Peščanik. Stigla vam je ovih dana opet jedna tužba.

Lukić: Pristajem na ovakve razgovore koji se odnose na Peščanik, samo u momentu kada Svetlana (Vuković) i ja, koje radimo u Peščaniku kao maltene jedine zaposlene, kada smatramo da je ugrožena naša profesija i proizvod koji imamo. To se tiče naših čitalaca. Svakoga dana imamo publiku od 14.000 do 20.000 ljudi. Nismo se žalili kada su nas vređali i kada dobijemo preteće mejlove. Sada smatramo da je ugrožen Peščanik serijom tužbi koje se protiv nas podnose u poslednje vreme. Ono što je dodatno zabrinjavajuće jeste da to čine najviši državni organi.

U poslednjih nekoliko meseci tužio nas je ministar policije, doktor (Nebojša) Stefanović, nas i Vesnu Pešić, našu autorku. Pre neki dan je Peščanik i Vesnu Pešić tužio i bivši direktor Elektromreža Srbije, kum predsednika Vučića, Nikola Petrović.

Nije isto kada vas tuže fotoreporteri, neki autori koji se žale na uređivačku politiku Peščanika. Zaista je posebna situacija kada vas tuži ministar policije ili jedan od najbližih saradnika čoveka koji vlada ovom zemljom.

RSE: Šta je bio problem za Petrovića?

Lukić: Za Petrovića je problem pominjanje afere vetroparkova. Za Nebojšu Stefanovića je problem čuvena Savamala. To su dve teme na koju su oni jako osetljivi. Napominjem da ministar policije nije imao vremena da se pojavi na suđenju, bojimo se da će to da se produži. Apelacioni sud je poništio presudu koja je oslobađajuća za Peščanik i vratio proces na ponovno suđenje. Sročio je tu odluku tako da mi se čini kao uputstvo nižem sudu kako da nas kazni. Mislim da nam slede meseci sudskih procesa i kazni, koje mogu da nas potope jer za nas je 3- 4.000 evra, koji oni traže, novac koji mi ne možemo da nađemo. Naši donatori to neće da plaćaju i nisu dužni da plaćaju.

RSE: Nije to jedini način napada na vas. Često obaraju vaš sajt.

Lukić: Kada govorimo o odnosima ove vlasti u najširem smislu te reči, koje čine formalne i neformalne grupe, imamo dve vrste ponašanja. Tuže nas najviši državni funkcioneri za duševne bolove i povredu časti i ugleda. Paralelno, taj isti ministar policije ništa ne radi po pitanju naših tužbi. Mi smo podnosili pet krivičnih prijava protiv masovnog obaranja sajta, protiv brisanja tekstova. Brisali su nam tekstove koji se odnose na doktorat doktora Stefanovića. Nikada nismo dobili neku informaciju iz policije.

Imamo samo dva logična zaključka. Jedan je da nam to radi država, u nekom svom obliku ili njene para-grupe. S druge strane, oni svojim nepreduzimanjem šalju poruku svakome da može da nas obara, da može da nas hakuje, da može da uništava naš medij potpuno nekažnjeno.

RSE: Zvuči cinično da je pored tolike političke pornografije u većini medija, i pisanih i na televizijama, trn u oku Peščanik, koji je mala enklava alternative u odnosu na ove medije.

Lukić: Oni imaju načina da finansijski kontrolišu sve. Koriste i druge načine, u koje ne ulazim jer ne mogu da ulazim u službe državne bezbednosti i ko šta tu kome drži u fioci. Vidim po projektnom sufinansiranju koji mediji se podržavaju, kojim medijima se praštaju dugovi, koji mediji dobijaju kredite, iako nisu platili porez ovoj državi. Oni su zaposeli te medije. Mislim da je politika ove vlasti da stvara paralelne sisteme, pa između ostalog i paralelni javni servis, a to je Pink.

Zašto njima Peščanik, koji je mali, smeta? Zato što tu pišu ljudi koji imaju neki moralni integritet u ovom društvu. To su profesori univerziteta, vrsni istoričari, sociolozi, slagali se vi sa njima ili ne. To nikad nije zgodno. Vlast misli da je potrebno ućutkati svakoga. Napad na Peščanik je poruka svima drugima da će im se to desiti, ukoliko se ponašaju kao Peščanik ili neki drugi slobodni medij.

RSE: Hoćete li Vi biti ućutkani?

Lukić: Ućutkaće nas kada se budemo pridružili Tanji Tagirov. To je jedini način.

RSE: Kako se branite? Da li se obraćate Sudu u Strazburu?

Lukić: Do sada se nismo obraćali. Hteli smo da radimo svoj posao koliko god možemo više i da mnogo ne galamimo. Postoji kakofonija u ovom društvu, ljudi su umorni od svega i ne vole kada se neko stalno žali. Probale smo da se borimo same, koliko smo mogle, a bojim se da to više neće ići. Čekali smo da prođe neki period da mi posle četiri godine dobijemo bilo kakvo obaveštenje, recimo, povodom obaranja sajta, koji se desio kada smo objavili tekstove u kojima su naši autori tvrdili da je ministar policije plagirao svoj doktorat, pa onda Siniša Mali ( gradonačelnik Beograda) pa g. Šapić ( Aleksandar, predsednik opštine Novi Beograd). Mislim da smo potrošili strpljenje i više nemamo izbora. Mi smo sada saterani uza zid.

Obavestićemo međunarodne novinarske organizacije, OEBS i druge relevantne institucije, koje se bave ovim delom sveta. Šta će oni da urade sa tim, ne znam, niti mi možemo da utičemo na to. Naravno da ćemo otići u Strazbur. To ćemo morati da uradimo jer smo ozbiljno ugroženi i više nemamo prostora za manevar.

Danas treba da se bavimo time kako se desilo da u Centru za socijalni rad čovek ubije ženu, iako je bio u zatvoru, šta su sistemski propusti. To je moja tema danas, a ne da moram da odlazim na sud, na kojem se ministar ne pojavljuje nikada jer ima važnija posla. Političari su obavezni da primaju kritiku, i kada je preterana, čak i kada je nekorektna, jer se bave javnim poslom. To ćete videti u svim presudama Evropskog suda za ljudska prava. Oni ne treba da se bave tužbama protiv novinara jer nemaju vremena da se pojavljuju na sudovima. Nema vremena za povlačenje po sudovima jer toliko toga ima u ovoj zemlji što mora da se uradi.

A mi ćemo morati da animiramo međunarodne institucije, koliko možemo.

RSE: Peščanik nije klasičan novinarski sajt u smislu vesti, dnevnih izveštaja… Često autori, koji se pojavljuju na tom sajtu, nisu ni novinari. Ako jesu, reč je o autorskim tekstovima, kolumnama i tako dalje. Kako određujete ti i Svetlana koji tekstovi mogu, a koji ne mogu da izađu na vašem sajtu? Da li odbijate neke tekstove?

Lukić: Veoma retko odbijamo tekstove jer se ljudi koji se ne slažu sa osnovnim parametrima ili postulatima na kojima počiva Peščanik, nama ne javljaju. Zna se kakav je odnos naših autora i nas kao urednica prema Kosovu, prema ratnim zločinima, prema Srebrenici, prema ženskim pravima, prema LGBT pravima. Ovi drugi imaju druge medije. Zašto bi se oni oglašavali na Peščaniku?!

RSE: Vama zameraju da se ponašate kao sekta, da imate svoje autore, da nema pristupa drugačijem mišljenju.

Lukić: Mi na samom sajtu imamo polemiku koja se vodi između dva naša važna autora, recimo, o opoziciji. Mijat Lakićević zagovara liberalnu ekonomiju i svađa se sa njim polovina naših autora jer se ne slažu. Naravno da postoji mogućnost. Hvali Vučića, ali kaži i zašto.

RSE: Kada je u pitanju Srebrenica i ratni zločini, šta ne može da se pojavi na vašem sajtu?

Lukić: Ne može mnogo toga. Ne može da se pojavi neko ko zločin u Srebrenici ne tretira kao genocid. Ne može neko ko relativizuje zločine. Ne može niko da se pojavi na Peščaniku ko će da govori o homoseksualnosti kao bolesti, ko će da osporava pravo LGBT populacije, niko ko vređa žene.

Mi smo imali problema sa nekim našim autorima, muškarcima, kada smo im menjali naslove. To smo radili jer imamo publiku koja je senzibilisana. To su naši divni autori, ali vole da upotrebljavaju takve termine i narodne poslovice u kojima su žene „udavače“, „babe“ ili slično. Takve poslovice se u ovom vremenu drugačije iščitavaju. Kada postoje mediji u kojima su žene tretirane kao potrošna roba, kao telo, kao meso, kao žrtva, nemoj onda u tekst da stavljaš narodne poslovice. Mi sa svojim autorima pokušavamo da se senzibilišemo na te stvari. Nas dve uređujemo taj sajt i imamo svoje kriterijume.

RSE: Ovih dana, kao i svake godine u ovo vreme, kreću priče o Srebrenici. Jeste genocid, nije genocid-i dalje je tema. Knjiga Ljiljane Bulatović o Srebrenici, odnosno Ratku Mladiću koja je trebalo da ima promociju ovih dana, je otkazana. Usred takve priče imate jedan tekst, koji mi je privukao pažnju – „Srebrenica u prošlosti“. Kako vi o Srebrenici govorite danas?

Lukić: Mi smo imali jako mnogo tekstova, dokumentarnih reportaža o samom zločinu u Srebrenici. Obišli smo sve krugove, istraživali šta se dogodilo, kakvo je bilo suđenje i ko su bili svedoci. Nekoliko dana pre toga smo se upoznali sa istorijatom tog malog grada, koji je postao simbol stradanja.

Sada, od 11. do 16. jula, kada su bila masovna streljanja, imaćemo emisiju koja se odnosi na jednu stvar o kojoj se malo govorilo. Ljude, koji su iz Srebrenice i Žepe bežali u Srbiju, preplivali Drinu, vlasti u Srbiji su ih hvatali i isporučivali Vojsci Republike Srpske, koji su ih streljali. Taj dosije je napravljen. Imaćemo svedoke, sagovornika koji je tražio svoga oca, koji je došao u Srbiju, misleći da je došao na teritoriju koja nije u ratu, da bi na kraju bio isporučen Vojsci bosanskih Srba i streljan. To je podatak koji do sada nismo imali jer smo se bavili samim zločinom i osporavanjem zločina.

RSE: Olga Zirojević je napisala jedan potpuno drugačiji tekst.

Lukić: Ona je pisala o Srebrenici do XV veka jer je ona istoričarka. Dala nam je, uoči ovih dana, istorijat tog strašnog mesta.

RSE: Zanimljivi su strani autori koje prevodite. Vi ste prvi ovde plasirali tekstove Piketija, koji se smatra Karlom Marksom XXI veka.

Lukić: Treba imati u vidu da su među čitaocima Peščanika skoro četvrtina oni koji su emigrirali iz Srbije 90-ih godina. To je visoko obrazovano stanovništvo, koji su tamo doktorirali, magistrirali i rade neke visoko profilisane poslove. Vrlo često nam oni šalju predloge šta da prevodimo. Zanimljiv slučaj je naš prevodilac sa ruskog jezika koji je radio 20 godina u Moskvi, u jednoj banci, Haima Morena. On prevodi fantastične tekstove iz ruske opozicione štampe. Oni su jako čitani u regionu.

RSE: To je druga slika Rusije, koje nema u našim medijima.

Lukić: Mi imamo samo informacije o tome šta je rekao Putin. Tu sve počinje i završava. Vi kad čitate ove autore koje mi objavljujemo, to je fantastično.

RSE: Putin ima ozbiljnu intelektualnu opoziciju.

Lukić: Tako je. To su veoma ozbiljni tekstovi, gde mi pokušavamo našim građanima da objasnimo šta je strukturno problem sa Rusijom, pa je iznedrila Putina koji može tako suvereno da vlada. Javlja nam se mnogo čitalaca iz Hrvatske, kojima su Rusi „Kozaci koji jašu na konjima i poje konje na Jadranskom moru“. To je panika. Čitaoci su jako dobro primili te tekstove i očarani su načinom na koji ruski autori pišu o tome. Mi smo uveli to prevođenje i zbog publike u regionu. Mislim da je važno da je Peščanik regionalni sajt.

RSE: Rekla si da ćeš neke od tih autora dovesti u Beograd.

Lukić: Mi jako tesno sarađujemo sa „Fabrikom knjiga“ Dejana Ilića. Dejan je sada objavio knjigu Jana Vernera Milera o populizmu. To je zajednička tema. Knjiga je sada jako citirana u svetu. Jan Verner Miler će doći u oktobru u Beograd. Pokušavamo da dovedemo u oktobru i neke od ruskih autora, o kojima smo govorili.

Zašto to sve radimo svih ovih godina? Generacije su odrasle u izolaciji zbog ratova. Komercijalizacija medija jača, zbog koje se prenose uglavnom teroristički napadi i nesreće. Mi pokušavamo našim čitaocima da pokažemo u kojim koordinatama Srbija sada funkcioniše, da prikažemo kako izgleda geografska karta Evrope danas, ti toponimi koja se menjaju sa grčkom krizom, sa Brexitom. Mislimo da je to vrlo važno. Taj dijapazon tekstova, koji prenosimo, je veoma širok, od mejnstrim medija do levičarskih medija, da vidimo kako ljudi analiziraju i kako sada levica pokušava da formuliše svoj program.

RSE: Da li dopirete do kruga ljudi koji nisu vaši istomišljenici, a koji razmišljaju na teme o kojima vi plasirate ozbiljne tekstove?

Lukić: Sudeći po pismima koje dobijamo preko pošte, dosta ljudi koji nas čitaju, nisu naši istomišljenici. Nekog autora ne može očima da vidi, nekoga će da čita. „Kako možete da stavite Mijata Lakićevića“, “Kako možete da stavite ovoga…“ Oni biraju na tom sajtu šta će da čitaju, šta je njihova „šolja čaja“. Među tih 20.000 ljudi, ima ozbiljnih kritičara naših autora, pa čak i uređivačke koncepcije Peščanika. Za ostale ne znam. Mi to šaljemo na društvene mreže, otvoreni smo, sav proizvod koji radimo, i video i audio, je besplatan.

RSE: Da li komunicirate sa predstavnicima vlasti tužbama na sudovima ili imate neke druge kanale komunikacije?

Lukić: Nemamo nikakve kanale komunikacije, ni sa ovom, ni sa prethodnom vlašću, ni sa onom, ni sa onom…. Mi nismo klasičan medij i mi ne pravimo vesti. Ne zanima me šta imaju da kažu, gledam šta rade.

Šta će da mi kaže Zorana Mihajlović, koordinatorka koordinatorke za rodnu ravnopravnost? Mene ne zanima šta će da napiše na fejsbuku. Mene zanima šta je ona radila i šta je uradio Centar za socijalni rad povodom ove tragedije (ubistvo žene u Centru za socijalni rad u Beogradu). Oni imaju alat i državu u rukama. To je njihovo mišljenje, a mišljenje na tviteru ili fejsbuku potpuno je irelevantno.