Tabloidne kampanje protiv „državnih neprijatelja“: Laži padnu na sudu, ali posledice ostaju

Nakon godina i godina pred tužiocima i sudijama, čak i kada dobiju ove postupke i dokažu da su bili samo još jedna meta tabloida bliskih vlasti, pitanje je da li je bilo šta od tog truda bilo isplativo i ko se uopšte seća zbog čega je postupak pokrenut.
Suština medijskih kampanja protiv ljudi koji u javnosti iznose kritike na račun vlasti i otkrivaju ono što drugi ne žele da čuju je zastrašivanje. Kad shvatite da ste meta tabloida i tužite neki od njih zbog nekreativnih laži na naslovnim stranama, ubrzo shvatite i ta mašinerija na sud dolazi unapred pripremljena da izgubi i sa povećim budžetom upravo u te svrhe.

„Poverenik lopov“

Nekadašnji Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić godinama je jedna od omiljenih tema režima. Oni koji prate isključivo tabloidne naslove znaju ga kao „onog koji se tetura na ulici i koji je proneverio milione“ jer su bili izloženi višemesečnoj kampanji u kojoj je Šabić predstavljen kao alkoholičar-lopov na funkciji.

Organizacija u službi vlasti, koja je pokušavala da u tabloidu Informer plasira laž da je on proneverio na desetine miliona, namerno se nije pojavila na adresi na kojoj su joj dostavljeni svi dokazi da nikakve pronevere nikada nije bilo. Kako za 021.rs govori bivši poverenik, kako papire „nisu dobili“, izneli su zaključke koje su unapred pripremili i ostvarili svoju ulogu.

„Trebalo mi je četiri godine da na sudu dokažem da nisam nikakav lopov, da nisam ni član ‘ustaške vlade’, kako su me svojevremeno predstavljali. U jednom slučaju su plasirali laž da sam se ulicom teturao pijan nakon što sam pao u centru Beograda – nije bio nikakav napad na mene, ali predstavili su me kao lažova i čak su pokušavali da ubede lekare na VMA da kažu da sam bio pijan. U tome, ipak, nisu uspeli, ali šteta je bila načinjena i to ekspresno. Na Pinku se emitovao nekakav montiran film o meni, Željko Mitrović je komentarisao moje stanje, a baš nedavno sam se ponovo našao na stranicama Informera i Večernjih novosti jer sam podržao okupljanje građana na protestu protiv nasilja“, priča Rodoljub Šabić.

On je, kao i drugi kritičari vlasti, dežurna meta tabloida. Dok je bio Poverenik za informacije, kaže, nije podneo nijednu tužbu protiv medija koji su ga targetirali, iako je bio izložen brutalnim lažima protiv svoje ličnosti. Prvu tužbu podneo je kad nije bio poverenik i upravo tada je na sudu dokazao da nije proneverio ni dinar o kojem je pisao najpoznatiji režimski tabloid.

„Informer je na sajtu imao opciju da čitaoci glasaju – treba li da mi se smesti metak u glavu? Kako protiv toga da se borimo? Mi nemamo nikakav sistem institucija, nemamo ni sudstvo, samo sporadično i posle velikog napora možete da izdejstvujete neku pravdu, nešto što bi inače trebalo da bude vrlo lako za dokazati pred organima. Da li ćete dobiti neki slučaj na sudu zavisi i od izvora dezinformacija jer nema poente da tužite državne funkcionere sa imunitetom. Imate primer cirkusa kad je bivši gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević podnosio krivične prijave protiv braće Vučić – to je lažno prijavljivanje i kažljivo je Krivičnim zakonikom. Imali ste Vulina, koji je prijavljivao samog sebe. Oni pretvaraju naše institucije u najjeftinija propagandna sredstva i to dugoročno ide na svačiju štetu“, smatra Šabić.

„Belivukov medij“

Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) još je jedna od čestih meta tabloida. Zbog istraživanja o ljudima u samom vrhu vlasti nisu samo „razvlačeni“ po naslovnicama, već je i bezbednost novinara redakcije bila otvoreno ugrožena. Napadi su počeli već sa objavom prve priče 2015. godine, a nastavljaju se sa objavom gotovo svakog novog saznanja o nekim od ljudi u vlasti.

Novinarka KRIK-a Dragana Pećo kaže za 021.rs da se pritisak i oblik kampanje povremeno menja, pa su tako bile aktivne mnoge kampanje blaćenja i diskreditacija. Tako je urednik KRIK-a Stevan Dojčinović u tabloidima bio francuski špijun i sadomazohista, što je postali i redovni „epiteti“ uz svako njegovo pominjanje u ovim medijima.

„Kroz šta ćemo proći zavisi od toga ko su akteri naših priča i kakve će, shodno tome, mehanizme aktivirati da nam se osvete jer smo ih istraživali. Svaki put smo, nakon objave priče o ministru finansija Siniši Malom, bili meta Srpskog telegrafa, ali to nije slučajno jer je osoba koja je bila jedan od suosnivača ovog tabloida radila u kancelariji advokata koji je prijatelj Siniše Malog i Ane Brnabić. Dan i noć pripremamo tekst i budemo iscrpljeni, ali tek kad objavimo istraživanje kreće haos, kampanje pretnje, nekad budemo iznenađeni kako smisle neke od tih ‘smear’ kampanja“, priča Pećo.

Posebno ih je iznenadilo „japansko praćenje“ – kad su otkrili veze firme „Milenijum tim“ sa ministrom Malim. Tog dana je unapred osmišljena kampanja lansirana oko 20h i zasnivala se na laži da su novinari KRIK-a obilazili zgradu u kojoj stanuje brat Malog, a pratili njegovu suprugu i bebu.

„Pokušavali su i da nas povežu sa klanom Veljka Belivuka, ta hajka je trajala nekoliko meseci i bila je do sada najžešća protiv nas, direktno su nas povezali sa kriminalnim klanom. Istina je da smo mi prvi zapravo pisali o vezama Belivuka sa ljudima iz vrha vlasti još 2016. godine. Nažalost, sve više vremena i energije moramo da trošimo da se branimo na suđenjima kad nas tuže ljudi bliski vlasti, ali bili smo prinuđeni i da tužimo. Lično sam tužila Srpski telegraf zbog te kampanje ‘japansko praćenje’ i plasiranja neistina o meni, a postupak i dalje traje“, navodi Dragana Pećo.

Stevan Dojčinović tužio je sve tabloide koji su pisali da je KRIK „Belivukov medij“. Tužio je i Informer zbog kampanje „francuski špijun“ i „sadomazohista“.

„Šta se tu sad događa? Vi tužite tabloid koji je mesecima vodio kampanju protiv vas – to je bilo na svim naslovnim stranama i na svim trafikama, širom države, vrtelo se po medijima, urednici tih medija gostovali su na televizijama sa nacionalnim frekvencijama i širili su isti narativ i laži o vama i to su građani ove države, gledaoci i čitaoci upijali. To neće proći kod ljudi koji razmišljaju svojom glavom, koji znaju šta je KRIK, ali ima ljudi koji poveruju u te laži, a vi se godinama vučete po sudovima da dokažete da nije tačno sve to što su tabloidi pisali o vama. Posle četiri ili pet godina dobićete taj slučaj i tabloid treba da vam isplati odštetu od, recimo, 100.000 dinara, ali koliko ljudi će posle pet godina saznati za istinu? Posledice onoga što ostave ovakve kampanje su mnogo veće od onoga kako ćete se vi odbraniti i izboriti da posle pet godina neko čuje da je sve to bilo laž“, objašnjava novinarka KRIK-a za 021.rs.

Ipak, kaže, iako je ceo sistem osmišljen da obeshrabri ljude da pokrenu neki sudski postupak, ne možete baš na sve ćutati.

„Nadamo se da ćemo dobiti te postupke i da će tabloidi objaviti šta je ta presuda, ali kakav će to odjek imati i koliko ljudi će to zapravo videti, koliko ljudi misli i dan-danas da je KRIK koristio metode japanskog praćenja, ne znam. Ali opet, ne želimo samo tako da prećutimo. Nije nimalo prijatan osećaj kad radim na nekoj novoj priči i znam da, čim je objavimo, kreće haos. Unapred se psihički pripremiš za nešto što će izmisliti o tebi, razmišljaj kakav su scenario spremili na Pinku. Iscrpljujuće je i mučno stalno prolaziti kroz te kampanje, potom prikupljati te tekstove i sastavljati tužbe, a takvih slučajeva je sve više i to jeste cilj vlasti, da se novinari vuku po sudovima, troše vreme i energiju umesto da se bave istraživanjima“, stava je novinarka KRIK-a.

Sigurna pobeda na sudu, ali…

Kad je reč o povredi časti i ugleda, najčešća meta u tabloidima su kritički orijentisani novinari, građanski aktivisti i političari. Advokat Veljko Milić, predstavnik Stalne radne grupe za bezbednost novinara iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine, kaže za 021.rs da je najčešće reč o gnusnim kampanjama koje traju danima.

Navodi primer kampanje protiv jednog lokalnog novinara, kada su ostali lokalni mediji nedelju dana u štampi i na televiziji izricali isključivo uvrede zasnovane na kompletnim lažima.

Kad je reč o sudskoj praksi, Milić kaže da sudovi gotovo uvek odluče u korist osobe koja je bila targetirana – medijske kampanje su takve prirode da ovi postupci ni ne mogu da se završe nikako drugačije.

„Moj stav, na osnovu iskustva u toj oblasti, jeste da oni koji sprovode te kampanje možda i računaju da će doći do postupka i da će verovatno taj postupak izgubiti, ali to nije važno jer imaju neki drugi interes kada ulaze u priču. Postupak zna da traje i po nekoliko godina, ali uvek rezultira pozitivnim ishodom po onog ko tuži. Tužilac je dužan samo jednom da se pojavi u sudu i da da iskaz, ali imam klijente koji se pojavljuju na svakom ročištu i žele da prate tok. To podrazumeva više odlazaka u sud i gubljenje vremena i, naravno, problem je nekad obezbediti pravnu pomoć. Što se novinara tiče, postoje udruženja koja pružaju besplatnu pravnu pomoć“, objašnjava Veljko Milić.

On napominje da tabloidi imaju praksu da obustave neku kampanju nakon osuđujuće presude, odnosno „pređu na nekog drugog“. Situacija se, ipak, komplikuje kad u kampanjama ne učestvuju registrovani mediji već opskurni sajtovi, ali nakon što se uđe u trag osobi koja stoji iza tih platformi i podnese tužba, stane i hajka.

„Na sudu, osim potvrde da su plasirane informacije neistinite, odnosno da je njima povređeno neko lično pravo tužioca, može da se dobije naknada štete, da se zabrani dalje objavljivanje takvih informacija pod pretnjom sudskih penala, a može da se traži i objavljivanje presude koja bude doneta. Imam klijente redovno tuže sve koji nešto blatantno objavljuju o njima – ne rade se tu ni o naknadi štete jer su one simbolične, ni to da će javnost nakon presude promeniti mišljenje o njima. Jednostavno, šta je druga opcija? Pustiti ih da rade šta hoće i gledati to? Uvek savetujem da tužite, pa da imate moralnu satisfakciju u vidu presude“, stava je ovaj novosadski advokat.

Kampanja se uvek isplati

Srpski tabloidi kao da se takmiče koji će biti uspešniji u plasiranju dezinformacija. Portal FakeNews Tragač, koji se bavi proverom (dez)informacija u medijima, svake godine dodeljuje „Pinokije“ medijima koji su, prema analizi, plasirali najviše lažnih vesti, te su prošle godine ova priznanja dobili Informer, Alo i Srpski telegraf.

Urednik FakeNews Tragača Stefan Janjić kaže za 021.rs da informacije u okviru ovih kampanja uglavnom nisu proverljive, odnosno oblikovane su s namerom da budu teške za direktnu proveru. One često stvaraju „privid proverenosti“ – ti tekstovi su dopunjeni vizualima i infograficima, poveznicama i drugom opremom koja ih čini „na oko“ kredibilnim, ali iza ne stoji nikakvo dubinsko istraživanje.

„Vrlo često u ovakvim kampanjama imamo jedan združeni model. Pre dve godine sam istraživao na koji način su različiti mediji prenosili tekst portala ‘Prismotra’ o novinarki N1 Vanji Đurić, navodeći da je ona u svojim filmovima (najpre u filmu ‘Albanke su naše sestre’) vređala Srbiju. Uočava se kako taj isti tekst sa marginalnog portala počinje da se prenosi pod istim naslovom na TV Bečej, RTV Pančevo, RTV Okej iz Kovačice… i vidite da su oni uglavnom vrsta dosadnog lokalnog servisa sa dosadnim lokalnim vestima, čak i pristojnim u izvesnim smislu, ali onda počinju da prenose ovakve objave kao direktivu jer su ‘urednici prepoznali temu'“, pojašnjava Janjić.

Neretko se takve kampanje „presele“ i na društvene mreže, gde združeno imaju mnogo jači efekat i predstavljaju ustanovljenu mašineriju.

Janjić napominje da cilj onih koji šire ovakve kampanje nije da poduče publiku ili da je navedu da zapamti konkretne detalje, već da publici ostane u pamćenju nešto loše i sumnjivo u vezi sa određenom ličnošću. Kad vam se, dodaje, jednom javi ta misao, svaka sledeća informacija koja o određenoj targetiranoj osobi odlazi „u etar“ ima dobru podlogu.

„Počinjete da stičete utisak da neko radi protiv naše države, protiv naših interesa i tokom vremena mislim da se stvara ogroman animozitet. Ja sam se nekako nadao da će ovako direktne i brutalne kampanje izazvati kod ljudi neku vrstu kontraefekta, da će prestati da prate takve sadržaje i da će to prestati da ih intrigira, ali ako gledamo domet na društvenim mrežama merljivo je da su one i dalje vrlo popularne, a vidimo zastrašujuće posledice i u stvarnom svetu„, kaže urednik FejkNews Tragača.

On je stava da će kampanja protiv određene osobe prestati tek kad ta osoba postane irelevantna, odnosno prestane da bude opasna u političkom kontekstu.

„Naveo bih primer Saše Jankovića, kog je Informer mesecima svakog dana prozivao na svojoj naslovnoj stranici. Dragan Vućićević se čak bavio forenzičkom analizom slučaja iz njegove prošlosti, a onda su odjednom prestali kad je on postao politički irelevantan. Drugi model je verovatno da se uortačite i da vi pređete na tu stranu, pa da samim tim prestanu i kampanje. Rekao bih da se tabloidi ne plaše mnogo bilo kakvih sudskih odluka – gledao sam i godišnje finansijske izveštaje Informera i tu se vidi da oni imaju rezervisanu svotu novca za sudske postupke i troškove, to je deo njihovog biznis plana i znaju na šta moraju da računaju kao trošak“, navodi Janjić.

Zaključuje da su kazne po presudama, kolike god bile, samo kap u moru onoga što tabloidi zarade na kampanjama.

Inače, koliko daleko ide apsurd na sudovima pokazuje i upravo doneta presuda protiv redakcije KRIK-a, i to zato što su objavili ko je protiv njih podneo SLAPP tužbe. Takozvane SLAPP tužbe (Strategic Lawsuit Against Public Participation) služe kao mehanizam pritiska „gušenjem“ u sudskim postupcima i troškovima, bez realne poente i precizne osnove.