Tačka, prvi deo (VIDEO)

Ovo je napisano u uvodniku lista Svetlost pre 85 godina. Može da se primeni i danas, samo što danas mali broj urednika i vlasnika medija može da stane iza ovih reči. U prošlosti su izmišljali, lagali, obmanjivali javnost, uništavali tuđe živote – ne zato što su imali dokaze, nego zato što je to neko od njih tražio.

Lagali su svoje čitaoce, gledaoce – građane. Mediji su glavni kanal za plasiranje informacija, putem medija se kreira javno mnenje, uz pomoć kontrolisanih medija i neinformisanih i dezinformianih građana – lakše je vladati.

Ekonomski ucenjeni, a politički potencijalno moćni – često sklapaju dogovore sa interesnim grupama. Iz istih razloga lako menjaju stranu, i još lakše se pretvaraju u propagandnu mašineriju koja uništava svakog pojedinca koji iz nekog razloga, vlasnicima i vlastima zasmeta.

Na osnovu brojnih primera jasno se vidi da su i pojedini mediji često zloupotrebljavali moć koju imaju i pretvarali se u ucenjivače, odnosno reketirali pojedince iz sveta politike i biznisa.

Srbija se po tome da svaka vlast želi svoje medije ne razlikuje od ostataka sveta, ali se razlikuje u tome sto je tržište malo, novinari često lišeni odgovornosti i što se ogroman novac vrti u krugu povlašćenih pojedinaca koji su, zbog toga, spremni na sve. Dok oni profitiraju, građani ostaju uskraćeni za osnovno pravo koje im je garantovano Ustavom – pravo da o svemu budu informasani.

Putem najvećeg broja medija nećete biti informisani o tome da li se vaš novac iz budžeta države zloupotrebljava, nećete znati ko krši zakon, nećete znati šta sve rade oni koji su dužni da rade u vašem interesu jer država nije njihovo privatno vlasništvo. Zato, sloboda medija mora da bude važna građanima, a ne samo novinarima. Vreme je za tačku.

“Tačka”, prvi deo

Borba za medije ili borba za vlast – svodi se na isto. Kada su mediji pod kontrolom lakše se vlada, moć je u rukama pojedinaca, pa se tako i razne zloupotrebe prikrivaju putem najgledanijih televizija i najčitanijih novina. Prikrivaju se objavljivanjem brojnih informacija o uspesima vlasti ili napadom na one koji su dokaze otkrili ili na problem ukazali. Nije sporno da postoje uspesi, ali jeste sporno što u kontrolisanim medijima nema ni reči o raznim propustima vlasti.

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Pričamo o neslobodi medija u medijima, je l’ tako? Vidite, mislim da deo medija koji su protiv vlasti koristi tu priču o neslobodi medija samo zato što su im tiraži i gledanost neuporedivo manji od medija koji se bave temama koje ne promovišu vlast, ali pišu u nekom smislu u pozitivnom kontekstu o vlasti.

Insajder: Imamo televizije sa nacionalnom frekvencijom gde vi ne možete da vidite nijedan primer, nijedan dokaz objavljen o brojnim temama koje su itekako u interesu javnosti, to je na primer Hercegovačka, Pančićev vrh, Er Srbija… Je l’ im neko zabranio?

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Uređivačkom politikom.

Insajder: Ali zašto je uređivačka politika uskraćivanje informacija javnosti?

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Gledajte, mi živimo u jednom prostoru koji je zakonski u izmaglici. Ne postoji arbitar koji će da odredi šta je javni interes, šta je objektivno informisanje, a šta je informisanje bez diskirminacije.

Insajder: Javni interes je zapravo svaka tema koja se tiče svih građana, odnosno kako se troši novac iz budžeta.

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: U zavisnosti da li je to u interesu vlasnika privatne televizije u krajnjem slučaju i javnog medijskog servisa.

RTS je po zakonu javni servis koji finansiraju građani Srbije plaćanjem pretplate. Upravo na tom programu mora da postoji prostor i za kritiku i ukazivanje na greške, jer jedino tako građani, koji su poslodavci svake vlasti, mogu da kontrolisu one koji u njihovo ime vode državu, institucije, ministarstva.

Snježana Milivojević, profesorka na Fakultetu političkih nauka: Naša javna televizija RTS je imala užasno opterećenje 90-ih, televizija pred kojom se zviždalo, pred kojom je javnost protestovala, koju su politički akteri nazvali TV Bastiljom, koja je po svim mogućim pokazateljima bila jedna od fabrika iz koje se proizvodio taj ratni govor i opravdavao ratni pohodi režima 90-ih se bez ikakve javne rasprave o njoj… Bez ikakve javne debate o njenoj ulozi prevela te 2006. godine u javni serivs, oglasila se da je ona sada postala javni servis, da nju svi građani ima da poštuju, da joj plaćaju pretplatu i da je cene.

Osim javnog servisa, u Srbiji četiri televizije imaju nacionalnu frekvenciju. Pink, B92, Prva i Hepi su televizije u privatnom vlasništvu, ali koriste nacionalno dobro koje pripada svim građanima.

Snježana Milivojević, profesorka na Fakultetu političkih nauka: Broj nacionalnih frekvencija zato i jeste limitiran, broj nacionalnih medija zato i jeste mali, to je znači pristup jednom vrlo važnom prirodnom resursu koji ne samo što je javni resurs i prirodno dobro, nego i prostor za veliku zaradu. Svi ti komercijalni mediji vrlo dobro zarađuju i eksploatišući to javno dobro koje pripada svima.

Frekvencije su prvi put dodeljene 2006, automatski produžene 2014. i pravo na korišćenje ističe im 2022.godine. Prema zakonu, REM je zadužen za kontrolu i sankcionisanje televizija. Ima pravo, po zakonu, i da oduzme frekvencije.

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Šta vi očekujete ustvari od REM-a? Da li mislite da zaista treba da budemo komesarijat kako biste se vi osećali da vas neko iz REM-a pozove i da vam kaže “pusti ovu emisiju ili nemoj da pustiš onu emisiju”? To vam je isto kao sa oduzimanjem frekvencije.

Insajder: Nije ni približno isto.

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Vrlo je slično verujte.

Insajder: Zakonom nije predviđeno da se zabrane određene emisije koje se nekome ne sviđaju.

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Ja Vam kažem, rekla sam Vam kojim merama raspolažemo, rekla sam Vam šta radimo, a i takođe sam Vam rekla da su mere tipa zaprane formata i oduzimanje frekvencije čista cenzura.

Prema zakonima REM može da oduzme dozvolu pre isteka roka ukoliko pružalac medijske usluge i pored upozorenja nastavi da krši uslove na osnovu kojih im je data frekvencija. Glavni uslov je da poštuju Zakon o javnom informisanju i medijima koji predviđa zaštitu medijskog pluralizma, odnosno različitih stavova.

Zoran Gavrilović, BIRODI: Na Pinku imamo predstavljenu opoziciju, ali u izuzetno negativnom kontektu, a RTS ima taj pristup da bude ispod radara, i on opoziciju ne pominje. Vi kada pogledate istraživanja i vreme koje imaju Pink i RTS, pogotovo Pink, ustvari mi imamo javnost, odnosno medijski prostor koji je “pinkizovan”. Uticaj koji ima Pink jeste strašan. Strašan, on je veliki, i on je taj koji prosto… koji vrši tu neku vrstu političke narkoze Srbije.

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Upravo je to zamena teza. jer ukoliko se nekome ne sviđa uređivačka politika ili se nekome ne sviđa emisija na primer vaša, to nije zloupotreba frekvencije, to je jednostavno stvar ličnog ukusa.

Sve televizije s nacionalnom frekvencijom po svaku cenu neskriveno podržavaju vlast i to nije stvar uređivačke politike na koju mediji imaju pravo, već je u pitanju kršenje zakona i propisa i uslova za dobijanje nacionalnih frekvencija.

Mladen Bašić, savetnik za medije predsednice Vlade Srbije: Mislim da je neupitno da li u srpskim… U Srbiji postoji medijski pluralizam, a spisak…

Insajder: Kako je neupitno?

Mladen Bašić, savetnik za medije predsednice Vlade Srbije: Pa mislim da sama činjenica da postoje mediji koji vam pružaju najširu moguću sliku o stanju u zemlju, da prosto možete da čujete…

Insajder: Pa koje, aj navedite mi jedan taj medij?

Mladen Bašić, savetnik za medije predsednice Vlade Srbije: Kako mislite mogu da vam navedem jedan medij?

Insajder: Pa jedan takav medij koji daje najširu sliku o svemu?

Mladen Bašić, savetnik za medije predsednice Vlade Srbije: Pa da, ali sad me dovodite u nezgodnu poziciju da licitiram, šta god, da ja kao predstavnik vlasti…

Insajder: Ne, pokušavate da opravdate nešto što ne može da se prosto opravda, to i jeste problem, što mediji sa nacionalnom frekvencijom ne daju tu širu sliku.

Mladen Bašić, savetnik za medije predsednice Vlade Srbije: Pa ja, možemo da se složimo i da se ne složimo oko toga, ali ja mislim da nacionalni mediji izveštavaju u meri u kojoj se dešavanja u Srbiji odigravaju i u odnosu na to mislim da ne postoji nešto što bih mogao da kažem da tu mnogo nedostaje. Posebno tu mislim kad je u pitanju javni servis… mislim da on ima izbalansiran program, cela debata o tome da li su mediji onakvi ili onakvi je više debata koja se vodi na terenu politike, a manje-više, a mnogo, mnogo manje na temi samih medija.

Zakon o informisanju obavezuje medije na zastupljenost različitih stavova, kako bi građani mogli da formiraju sopstveno mišljenje.

Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka i odbornik Građanskog demokratskog foruma: Mi imamo na kraju krajeva u članu 6 Zakona o javnom informisanju i medijima, a to je zabrana medijskog monopola i to niko ne pominje. A šta znači zabrana medijskog monopola, to znači da ako se vidi da u nekoliko medija dominira ista politika, isti politički stav, ista ideologija to mora da se spreči, bez obzira da li su svi ti mediji u rukama istog vlasnika ili grupe vlasnika.

Uprkos zakonskoj obavezi, u poslednjih nekoliko godina na televizijama sa nacionalnim frekvencijama i većini lokalnih nema drugačijeg mišljenja od onog koje iznose predstavnici vlasti. Može se čuti i videti samo da je u Srbiji sve bolje i da vlast radi odlično. O propustima ili zloupotrebama onih koji su na vlasti gotovo da nema ni reči.

Ne tako davna istorija je pokazala da što je više različitih stranaka u vlasti, to je sloboda medija veća. U poslednjih osam godina, u kontinuitetu je na vlasti SNS koja je i najdominantnija u Srbiji. U vreme ove vlasti medijska scena potpuno se promenila, odnosno postala je podeljena.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Mediji su crno-beli, kod nas nemate nikoga ko je između. Ili su totalno protiv ili su totalno za, i to je ono što meni smeta. Ja sam bila, radila sam za britansku televiziju BBC godinama, znam kako smo mi tada, pritom je to javni servis, znam kako smo mi tada dolazili do informacija i kako smo mi tada radili. Imali smo filmove i serije koji su govorili, koji su zastupali i jednu i drugu stranu, pa vi date gledaocu mogućnost da donese odluku šta je dobro, a šta nije dobro. E, mi danas to nažalost nemamo. Ili su svi protiv, ili je sve što uradi Aleksandar Vučić katastrofa, užas i treba ga streljati.

Insajder: Ili je najbolji na svetu.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Ili je sve što Aleksandar Vučić uradi najbolje na svetu i treba da bude doživotno predsednik. Znači ni jedno, ni drugo nije dobro.

U prethodne dve decenije svako ko je došao na vlast obećavao je veću slobodu medija. Ona je vremenom postajala sve manja. Prema poslednjim istraživanjima, 80 odsto građana Srbije i dalje se o svim političkim pitanjima informiše putem televizije.

Dok formalno može da se kaže da postoje mediji koji slobodno rade svoj posao i objavljuju sve što smatrajaju da je važno, bez ikakve cenzure, činjenica je da je uticaj takvih medija neuporedivo manji u odnosu na RTS i četiri televizije koje imaju nacionalnu frekvenciju. Njihov program se vidi u celoj zemlji, svakoj kući, u svakom mestu.

Zoran Gavrilović, BIRODI: 90-ih smo imali državne medije i imali smo privatne medije. Imali smo te lokalne stanice. Imali smo B92 i to je nešto što je stvaralo ambijent. Sada to nemamo. Od 2012. godine vi imate sa jedne strane model, postoji jedan medij i jedan čovek. Jedan medij jeste Pink, jedan čovek na vlasti jeste Aleksandar Vučić. Pink postaje njegov alat za propagandu i to pokazuju monitorinzi BIRODI-ja.

20 godina od pada režima Slobodana Miloševića glavni igrači na medijskoj sceni su isti oni koji su imperije počeli da stvaraju u vreme Miloševića, neko kroz medije – kao što je vlasnik Pinka, a neko kroz državni šverc nafte i cigareta – kao što je vlasnik Hepi televizije.

Promenile su se brojne vlade od 2001. do danas, ali mehanizam uspostavljanje kontrole nad medijima nikada nije prestao.Naprotiv, samo se usavršavao.

Snježana Milivojević, profesorka na Fakultetu političkih nauka: To zdravorazumsko uverenje da svaka vlast hoće da kontroliše medije ima dosta uporišta u realnosti. Naravno da svaka vlast hoće da kontorliše medije, ali je ta kontrola moguća onoliko koliko u društvu okolnosti dozvoljavaju.

Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (2010-2017): Čini mi se da je taj ključni trenutak, ta naša pragreška koja je dovela do svega ovoga, je onaj momenat kada smo mi posle 5. oktobra gledali kako da izgradimo partnerske odnose sa vlašću, a ne da izgradimo jedan medijski sistem u kome bismo mi bili nezavisni od te vlasti.

Snježana Milivojević, profesorka na Fakultetu političkih nauka: Ušlo se u medijske reforme sa iluzijom da će jednom kada se protera država je li i pokida politička kontrola nad medijima sve biti mnogo bolje. Odnosno ta iluzuja da je slobodno tržište jednako slobodi mediji i da će jednom kada se pojave komercijalni privatni mediji taj sistem izgledati drugačije se – srušila.

 

Prvi Zakon o informisanju posle demokratskih promena usvojen je samo nekoliko sati pre ukidanja vanrednog stanja, 22. aprila 2003, koje je uvedeno zbog ubistva tadašnjeg premijera Srbije. Iako je rad na tom zakonu dugo trajao, pred poslanike je stigla drugačija verzija od one koju je uslaglasila radna grupa. Taj zakon ocenjen je kao put ka autocenzuri i kontroli medija.

Profesorka Fakulteta političkih nauka Snježana Milivojević imenovana je 2003. godine u prvi saziv Saveta tadašnje Republičke radiodifuzne agencije, odnosno RRA, ali je ubrzo podnela ostavku zbog, kako navodi, nezakonitosti u postupku izbora ostalih članova.

Snježana Milivojević, profesorka na Fakultetu političkih nauka: Mediji nisu glasno zahtevali da budu prisutni, da u toj bici od početka učestvuju. Ja sam ostala u manjini i pošto je meni se činilo da od te izvorne neregularnosti, ako dozvolimo neregularni izbor, i ako dozvolimo nepoštovanje zakona u startu, mi počinjemo rad sa opterećenjem zbog koga ćemo uvek imati neki dug, je li, i nećemo moći da radimo korektno… I ja sam na prvoj sednici podnela ostavku.

Zakon o javnom informisanju izmenjen je 2009. na insistiranje G17 plus Mlađana Dinkića, a zbog rata sa Kurirom, preko kog su pre toga upravo oni plasirali informacije o političkim protivnicima. Poput Zakona o informisanju iz 1998, u vreme kada je ministar informisanja bio Aleksandar Vučić, a koji je doveo do gašenja brojnih medija, i Zakon iz 2009. je proglašen neustavnim.

Snježana Milivojević, profesorka na Fakultetu političkih nauka: Ja moram da kažem da su i druge zemlje imale i medijske ratove, dakle sukobe da tako kažem, ili oko kontrole medija ili među medijima, i imale su talase tabloidizacije, ali oni su bili vrlo kratki. Podsetiću Vas i u Bugarskoj, i u Hrvatskoj, čak i u Mađarskoj zato što je društvo nalazilo snagu da to oglasi neprihvatljivim u javnom prostoru.

Odmah 2001. godine počinje masovno osnivanje tabloida koji u vreme Slobodana Miloševića nisu postojali. Tada tabloidi napadaju uglavnom vlast, dobijaju moć koju razne interesne grupe, ali i političke stranke počinju već tada da koriste za razne obračune.

Snježana Milivojević, profesorka na Fakultetu političkih nauka: “Naša je ta tabloidna istorija prilično bogata, ali nažalost sa strašnim poentama jer iz takvog jednog tabloidnog rata… Jedan takav tabloidni rat je prethodio i ubistvu premijera Đinđića, dakle to su politički… sa vrlo, vrlo ozbiljnim posledicama.

U vreme Vojislava Koštunice mediji su praktično najslobodnije radili svoj posao, s tim sto su predstavnici DSS-a uskracivali medijima pravo na odgovore, tako što su saopštili da, na primer, prekidaju saradnju sa novinarima B92. U vreme Mirka Cvetkovića i Borisa Tadica počinje kontrola medija direktno finansijskim ugrožavanjem. Ko objavljuje dokaze o zloupotrebama ucenjen je reklamama.

Tabloidi u to vreme napadaju novinare koji rade svoj posao sinhornizovanim kampanjama, ali sve se radi tako da je utisak u javnosti da zapravo niko iz sveta biznisa i politike ne stoji iza takvih naručenih tekstova.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Sećam se da je bilo mnogo, mnogo otvorenije i mnogo strašnije. Vi tad niste imali medij na kome je moglo bilo šta negativno protiv vlasti da se kaže. Nikada…

Insajder: Kako B92 je to bio.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Ali B92 nikada nije ništa protiv vlasti govorio. To je bilo…

Insajder: I tad je emitovan Insajder o tadašnjoj vlasti.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: I kako ste vi tada prolazili?

Insajder: Mi super, ali B92 su ukinute reklame.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Mislim, hoću da kažem bio je mehanizam pritiska. Tako je. Mehanizam pritiska je uvek bio isto.Jedina vlast koja je uhapsila čoveka koji je uradio nešto protiv nekog novinara bila je vlast SNS-a, odnosno ova vlast koja je uhapsila predsednika Opštine Grocka, zbog toga što je uradio ono što je uradio novinaru Milanu Jovanoviću. Znači, mi nismo čak ni….

Insajder: Dobro, ali to je jedini političar koji je to uradio.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Okej, ali hoću da kažem nismo smo se pravili blesavi, nismo sakrili tu činjenicu zato što je on bio pripadnik, odnosno predstavnik koalicije, odnosno predstavnik stranke koja je na vlasti.

Insajder: Paljenje kuće. Tu ni ne možete da se pravite blesavi, kao što Vi kažete.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Ali, imali smo mi situacija kada je bilo velikih problema, pa su se neki pravili ludi.

Od 2012. godine, kada na vlast dolazi SNS, više se ni ne krije savezništvo između vladajuće partije, medija sa nacionalnim frekvencijama i tabloida.

Snježana Milivojević, profesorka na Fakultetu političkih nauka: Do 2012. ključni, veliki, važni mejnstrim mediji, kakve god smo imali, su bili u centru medijskog sveta, a tabloidi su negde orbitirali po obronku. Oni su možda rasli u uticaju i tiražu, ali niko se nije hvalio vezom sa tablidima. Nijedan političar nije govorio to su najbolji novinari, to su moji prijatelji, to su ljudi na koje treba da se ugledaju novinarski profesionalci. A kvalitetni mediji ili nekadašnji mejnstrim mediji su oterani na marginu i ta asimetrična polarizacija je kopernikanski obrt koji ovde govori o razlici između prve demokratske vlasti i ove autokratske.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Odgovornost vlasti je možda RTS, ali na RTS-u vi takve stvari nemate. Vi nemate političke kampanje protiv neistomišljenika, niti imate tabloidne priče na RTS-u. To je jedina televizija za koju vi možete, čak ne skroz, za koju možete da tražite odgovornost države je RTS. Ovo ostalo su privatne televizije.

Insajder: Ali etar nije privatno vlasništvo. To je deifinisano zakonom.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Nacionalna frekvencija… Država ne daje nacionalnu frekvenciju, daje je REM. REM je nezavisno telo. Ja ne mogu kao državni organ da utičem na REM, zato što bi to bilo prosto protivzakonito. Ja Vam to kažem, nedopustivo je da se vodi kampanja na bilo kojoj televiziji. Protiv bilo koga, ovoga što je za vlast ili ovoga što je protiv vlasti.

Insajder: Šta je problem da se oduzme frekvencija nekome ko je na sve moguće načine zloupotrebljava?

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Na primer?

Insajder: Kako biste se Vi osećali da je vaša slika stalno na ekranu jedne televizije koja je najgledanija, da se smenjuju analitičari u studiju, da govore o toj osobi razne laži ili  optužbe, prosto to je zloupotreba frekvencije…

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Opet ću reći, da li Vam se sviđa nečija uređivačka politika ili ne…

Insajder: Ali to nije uređivačka politika.

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Da, to jeste uređivačka politika.

Insajder: To je pozivanje na linč određene osobe.

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: To je uređivačka politika i za to postoje sudovi.

Insajder: Ali to je zabranjeno zakonom.

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Niko nije rekao da mi to ne procesuiramo… Verujte, oduzimanje nacionalne frekvencije je zaista mera iz ‘45. godine.

Insajder: Čekajte, da li je to predviđeno Zakonom?

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Da, ali u, rekla sam Vam, u slučajeivma kao što je pozivanje na ratno stanje.

Insajder: Ovo je pozivanje na linč.

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: I mi to procesuiramo.

Insajder: Kako?

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Izricanjem mera koje sam Vam već pomenula.

Članica Saveta REM-a tvrdi da je problem u zakonu koji, kako kaže, predviđa niske novčane kazne.

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Na primer, u susednoj Hrvatskoj kada je hrvatsko regulatorno telo prvi put primenilo taj mehanizam i kaznilo RTL sa 50.000 evra, svi su se smirili. Postoje različiti rangovi što se tiče novca u kaznama, tako da je… U Mađarskoj su čak i 300.000 evra, ali tvrdim odgovorno da je to jedini način. Ukoliko struka ne sedne i prestane da se svađa ko je sa čije strane, da navija, da bude za ovoga ili za onoga, i sedne dogovori se o kriterijumima, onda hajte dajte REM-u da naplaćuje kazne ili dajte sudovima mogućnost da izriču mnogo veće kazne. Jer mi kada i procesuiramo nešto i kažem Vam i damo tu javnu opomenu, odnosno upozorenje i opomenu, mi pošaljemo na prekršajni sud tog istog prekršioca da li je to Pink, da l’ je to RTS, da l’ je to B92, nebitno, u 90 odsto slučajeva te kazne zastare.

Zoran Gavrilović, BIRODI: Nije normalno da neko bude predmet hajke zbog izrečene reči, a da tužilaštvo čuti, da Poverenica za ravnopravnost ćuti.

U Srbiji je registrovano 2400 medija. Glavni argument vlasti jeste da je upravo to dokaz slobode medija.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije u Insajder debati (27. marta 2019): Meni je osnovni argument, evo ja sam pokušala da stavim na spisak…

Insajder: Imamo šemu neku.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije u Insajder debati (27. marta 2019): Nije šema, nego spisak nezavinsnih medija u Srbiji, odnosno ono za šta mi mislimo, ono za šta oni sami kažu da su nezavisni. Mi ovo kad izbrojimo imamo 18 nezavisnih medija.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Ja sam izvadila spisak  i navela deo medija koji za sebe tvrde da su nezavisni.Time sam htela da dokažem, da u zemlji u kojoj Vi kažete da, je li, vlada teror i kontrola nad medijima, ipak postoje neki ljudi koji za sebe kažu da su nezavisni. To je bio samo deo, naravno. Ja nisam pominjala, to su uglavnom bili mediji koji rade ovde u Beogradu i koji su poznati našoj javnosti. One medije na lokalu nisam ni pominjala kao što su Južne vesti, kao što su Podrinjske, kao gomila drugih koji naravno rade i dan danas slobodan, i dan danas izveštavaju, niko ih nije zatvorio, niko ih nije uhapsio. Sloboda medija postoji. Da li je ona na dovoljnom nivou razvijena? Da li smo mi Finska, Norveška, Švedska? Ma naravno da nismo. Da li ćemo biti jednog dana? Možda hoćemo, možda nećemo, ali to ne zavisi više od države. To zavisi od novinara i od novinarskih udruženja.

Snježana Milivojević, profesorka na Fakultetu političkih nauka: Mi imamo jednu medijsku scenu koja ima previše medija i koji na tom skromnom tržištu ne mogu da prežive. Ja mislim da je sada oko 140, 160 miliona evra ukupna vrednost tržišta oglašavanja, od koga treba da žive te hiljade, je li dve hiljade medija, što je nemoguće. Znači ti mediji moraju da imaju neki pristup javnom novcu. Znači država je ustvari glavni ili javni novac kojim raspolaže država je ustvari glavni motor za funkcionisanje medija i to je osnova zbog koga se ovi mediji utrkuju za državnu naklonost, a to utrkivanje oni ustvari plaćaju uređivačkom politikom.

U periodu od demokratskih promena do danas, usavršeni su mehanizmi kontrole medija, u čemu ključnu ulogu imaju marketinške agencije. Jedan od osnivača B92 u vreme 90-ih, kasnije generalni direktor radija i televizije B92, a od 2013. do avgusta 2016. pomoćnik pa državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja Saša Mirković kaze da se nijedna vlast nikada nije odrekla pritiska na medije.

Saša Mirković, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja (2013 – avgust 2016): Finansijska i medijska moć i taj konglomerat koji nastaje sinergijom te tri moći zapravo generiše zadovoljstvo nekih u ovom društvu odnosno nezadovoljstvo drugih a sve u zavinosti od toga koja politička opcija je na vlasti ondnosno ko je tada , koje je bliži novčanim tokovima, odnosno kotroliše ih pa u skladu sa time menja diskurs odnosno polazište da li je nešto dobro ili loše i da li nešto treba da se menja ili ne

Zoran Gavrilović, BIRODI: Savet za borbu protiv korupcije je u dva svoja izveštaja pokazao da su mediji ustvari alat za propagandu što vlasti, što vlasnika kapitala, odnosno prodavaca roba. Mediji su nastali kao alat da građani vlast drže odgovornom. To se kod nas izgubilo. Ustvari, da budem iskren, retko kad se i zapatilo. Jedan od načina kako mediji se ucenjuju jeste pristup tržištu reklama. Ukoliko vi hvalite vlast, i da budem otvoren vrlo, to je bilo i pre 2012, kada je radila ekipa koja je tada bila na vlasti, kad se vlast promenila, mehanizam je opstao, došli su novi ljudi pod kontrolom vlasti.

Više detalja o mehanizmu finansijske kontrole medija biće u narednoj emisiji. Činjenice o tome se, međutim, navode u čak tri izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije, i to u izveštaju iz 2011. godine i u dva izveštaja iz 2015. godine.

Miroslav Milićević, potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije: Jedno od ključnih pitanja jeste kako se može sprečiti ta sprega između politike, nosioca kapitala i nosilaca marketinških agencija i medija. To je prilično složen proces koji zahteva funkcionisanje institucija. On zahteva da se donose propisi, da se donose uredbe koje deluju u tom pravcu, zahteva prvenstveno javnost u radu i zahteva da postoje kontrole. Moraju postojati i finansijske kontrole koje su ozbiljne.

Ipak, izveštaji su svih ovih godina samo slovo na papiru. Istraga nikada nije pokrenuta, a za izveštaj, po svemu sudeći, nije zainteresovano ni Ministarstvo kulture i informisanja.

Aleksandar Gajović, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja: Nisam ga detaljno čitao, to stoji, međutim, ako je dokazano i ako postoji osnovana sumnja da je bilo korupcije ili bilo šta što nije u skladu sa zakonom, naravno da treba da budu procesuirani jer, kao što rekoh, svi bez obzira o imenima i prezimenima moraju snositi odgovornost ako ne poštuju zakon.

Insajder: Savet za borbu protiv korupcije, tri izveštaja, prvi 2011, dva 2015. godine… Da li ste se ijednom oglasili u vezi sa tim?

Aleksandar Gajović, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja: To je pitanje za one koji su tada bili državni sekretari, ne za mene, ja iskreno rečeno…

Insajder: Pa dobro, nisu nestali izveštaji gospodine Gajoviću.

Aleksandar Gajović, državni sekretar Ministarstva kulture informisanja: Pa ne, je l’ vi mislite da ja sada treba neki izveštaj iz 2011. ili 2015. da imam na stolu?

Insajder: Da.

Aleksandar Gajović, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja: Pa ajmo sada da postupimo sa njim.

Insajder: Da li ste se ikada u vezi sa tim oglasili?

Aleksandar Gajović, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja: Ne, nismo, ja lično nisam imao prilike da se detaljnije upoznam jer nemam taj, da tako kažemo, izveštaj, mislim da se time bavi znači Savet za korupciju.

Insajder: Objavljen je, na sajtu Saveta su svi objavljeni.

Aleksandar Gajović, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja: Ja iskreno rečeno verujem da će to u jednom trenutku morati da se završi, ne može jedno tako krupno pitanje da završi pod tepihom, to je sasvim sigurno.

Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka i odbornik Građanskog demokratskog foruma: Mi u izvesnoj meri tu implementaciju u našim zakonima imamo, ali nažalost u praksi ne, i vrlo često se može vrlo egzaktno konstatovati da upravo država najviše krši sopstvene medijske zakone.

I pored činjenice da televizije razvojem tehnologija, pa i komunikacija, odavno nisu jedini, kako se govorilo, prozor u svet, u nedemokratskim društvima njihovo osvajanje označavalo je i osvajanje vlasti. Predstavnici vlasti kao argument navode da dok su oni bili opozicija – mediji su bili pod kontrolom tadašnje vlasti.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u emisiji “Ćirilica”: Je li postojala N1 kao broj jedan kanal na 50-55 posto televizijskih aparata u Srbiji? Je li postojala Nova S kao broj dva na 55 posto televizijskih aparata? Nije, nije postojala nijedna televizija gde je mogao da se pojavi neko iz opozicije. Jesu li tada NIN, Vreme, Nedeljnik, Danas, Magazin Novi, jesu li tad oni bili na strani opozicije ili na strani vlasti? Je l’ bio Blic, i jedna novina da je moglo da se kaže da je bliža bila opozicionim strankama? Nije. Mrkli mrak. Danas, koliko hoćete medija, a danas su društvene mreže desetostruko značajnije nego tada. Samo hoću ljudima da pokažem kako stvari realno stoje, kako zaista realno stoje.

Zoran Gavrilović, BIRODI: Predsednik se ne seća da je bio tada vlasnik jedne novine koja se zvala Pravda, koja je svojim izveštavanjima, imam monitoring iz tog perioda, navijala za SNS. Takođe, u to vreme je postojala Skaj plus televizija, kablovski kanal jednake snage kao sada N1, koji je bio propagandni servis tadašnje opozicione stranke, koji je citirao opet naše izveštaje.

Predstavnici vlasti kao dokaz slobode medija navode, između ostalog, činjenicu da kablovska TV N1 ima uređivačku politiku koja podrazumeva i kritiku vlasti. Junajted grupa je među vodećim provajderima telekomunikacionih i medijskih usluga u Jugoistočnoj Evropi i u vlasništvu je međunarodne investicione kompanije BC Partners. U okviru Junajted grupe u Srbiji posluju SBB, Junajted klaud, Junajted medija sa televizijskim kanalima N1, Nova S, Sport Klub, Grand, Pikaboo, Vavoom, Cinemania, Lov i ribolov, IDJ, Brainz, portalom nova.rs i marketing agencijama Kas medija i Dajrekt medija.

Činjenica da SBB ima svoje kanale za vlast je, kako kazu, zloupotreba, jer su na tom kablovskom operateru TV N1 i Nova S postavljeni kao programi pod rednim brojem 1 i 2. Preskaču, međutim, da kažu da je takva mogucnost dozvoljena upravo u vreme ove vlasti, i to zakonom koji je usvojen 2014. godine.

Saša Mirković, koji je u to vreme bio član Radne grupe, prvo kao predstavnik medijske koalicije, a onda i kao državni sekretar u Ministarstvu za kulturu i informisanje kaže da je u prvoj verziji zakona bilo zabranjeno da kablovski dristributer može da proizvodi i sadržaj, ali je to, kako navodi, promenjeno u Briselu.

Saša Mirković, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja (2013 – avgust 2016): Činjenica je da je verzija tog člana koja je otišla u Brisel krajem 2013. godine glasila da nije moguće biti distributer i proizvođač sadržaja. Onda je otišlo u Brisel i onda je bilo, znači sledio je period nekoliko meseci dok se to narodski rečeno krčkalo tamo i da bi znači u jednom od tih poseta Briselu bilo signalizirano od strane briselske administracije da je to rešenje prilicno rigidno, da bi trebalo da se nađe možda neko bolje rešenje koje bi bilo malo blaže i koje bi dalo mogučnost da se tako nešto uradi. U Beogradu smo upoznali članove radne grupe sa takvim stavom i niko nije bio srećan zbog toga. Ali je bilo jasno da hteli mi to ili ne to će na kraju biti nešto što će jedino zadovoljiti tadašnju briselsku administraciju.

Takva odluka u Briselu je, po svemu sudeći, doneta na osnovu evropskog iskustva. U dokumentu koji predstavlja analizu sprovedenu od strane KKR-a, suvlasnika Junajted grupe u okviru koje posluju SBB , N1, Nova S, navodi se da su 27 provajdera u više zemalja Evrope ujedno i distrubuter i vlasnici kanala.

Zakon je 2014. godine, po svemu sudeći, donet pod pritiskom iz Brisela. Taj zakon je između ostalog omogućio transparentnost vlasništva u medijima. Naime, kada je, 2010. godine grčka Antena grupa postala vlasnik Prve i B92, bilo je zakonom zabranjeno da jedan vlasnik ima dve televizije sa nacionalnom frekvencijom, ali je to omogućeno zakonom iz 2014, kada su i prestali da skrivaju većinsko vlasništvo iza ofšor firmi.

Saša Mirković, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja (2013 – avgust 2016): Strani vlasnik nije mogao da ima više od 49 odsto. To je bila jedna stvar koja je po meni bila u potpunom neskladu sa evropskim integracijama i tendencijama ove države. Ne vidim razloga zašto bi mi bili drugačije tretirani od bilo koje druge oblasti bez obzira na značaj medija, bez obzira što je to resurs, ali 49 odsto je izvinite limitirajući faktor za interes bilo kog ozbiljnog igrača koji bi ovde želeo da investira.

Istim zakonom 2014. godine omogućeno je i da kablovski distributeri proizvode svoj sadržaj, odnosno da imaju svoje kanale, što je išlo u prilog i Telekomu i SBB-u. I sve to za vlast nije bilo sporno tada, ali je postalo u nekom trenutku, kada počinju i brojne optužbe na račun novinara zaposlenih na TV N1.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Ali N1 vodi kampanju protiv Vučića, pa to ne znači da on njih izbacuje sa konferencija za štampu.

Insajder: Hajde da razjasnimo, u kom smislu kampanja?

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Pa u smislu, kampanja je samo u jednom smislu kampanja, a kada radite 24 sata dnevno nešto što je protiv određene ličnosti – to je kampanja. Kada vi imate vesti na dnevnom nivou u kojima nema apsolutno nijedna pozitivna stvar, bez obzira šta vi uradili. Da li ste otvorili fabriku, nije vest da je otvorena fabrika, nego je vest da su neki ljudi koji su članovi SNS-a došli ispred da tapšu Vučiću. Imate kampanju protiv stranih investicija, ali – ljudi, vi ste produkt strane investicije. Da nije bilo stranih investicija, vi danas ne biste bili tu.

Insajder: Ali to nije kampanja, to što govorite o stranim investicima je samo koliko novca iz budžeta se daje za strane investitore, da bi se privukli strani investitori. To ne možete gledati kao kampanju.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Ne, ne. Nije samo to. Vi nemate u većini njihovih vesti nemate izveštaj o otvorenim fabrikama i onome što je u Srbiji urađeno.

Zoran Gavrilović, Biro za društvena istraživanja BIRODI: N1 i sada TV Nova koji su kablovski kanali i čija gledanost ne može da se meri sa nacionalnom frekvencijom. Po našim monitorinzima N1 ima balansiran odnos prema Vučiću, on ga ne napada. Govorim o dnevnicima. Znači, Vučić je na N1 pozitivno predstavljen 50 odsto. To je negde onako 50 odsto. Ostalo je neutralno ili negativno. Za razliku, na primer, od Pinka gde je 95 odsto pozitivno predstavljanje. Znači to je ta titovska pozitivnost. Znači gde nema nijedne negativne sekunde. Evo sad počeli su izbori, izborna kampanja kada je bila između 4. marta i 15. marta, za tih koliko, 11 dana, nijedna negativna sekunda na Pinku, na RTS-u za to vreme čak devet sekundi, na Prvoj jedna sekunda i šampion u negativnom vremenu je B92 sa minut.

Televizija kao medij ima najveći uticaj. Ali nije slika samo ono što se vidi na ekranu. Iza toga kriju se isprepletani interesi politike, biznisa i medija.

Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (2010-2017): Mi imamo razrađen sistem medijske propagande u kome su mediji samo jedan segment, oni nisu čak ni samostalni. Oni su deo jednog uigranog mehanizma.

Rade Veljanovski, profesor na Fakultetu političkih nauka i odbornik Građanskog demokratskog foruma: Oni mediji koji su pod uticajem centara moći, pre svega vlasti, imaju mnogo veće domete, mnogo veće tiraže, nemaju oni mnogo veće tiraže i slušanost i gledanost zbog toga što su građani baš oduševljeni tim medijima, već jednostavno zbog njihove fizičke prisutnosti i zbog inercije jednog broja građana da gledaju sve što im se ponudi.

Nijedna vlast od 2000. godine do danas nije prihvatila ulogu medija kao kontrolora vlasti u interesu javnosti. Svako ko dođe na vlast pokušava na razne načine da od novinara i medija napravi poslušnike.

Rade Veljanovski, profesor na Fakultetu političkih nauka i odbornik Građanskog demokratskog foruma: Ukorenjenost Pinka kao režimske televizije nastala je već 5. oktobra uveče kada je nova vlast poslala svoje emisare kod Željka Mitrovića i pitala ga hoćeš ti da sačuvaš svoje medijsko carstvo, naravno on je rekao hoću i tako se to dogodilo. I onda svaka sledeća vlast, preuzima takav odnos prema njemu, plus ceo deo o širenju Pinka u region. Ono čime sam ja bio šokiran krajem 2002. godine, pošto sam jedno desetak godina imao predavanja na Visokoj školi novinarstva u Sarajevu,  tamo me pozvao čovek koji je radio u Francuskoj ambasadi, Francuz na razgovor. I ja sam otišao na taj razgovor i vrlo me iznanadilo pitanje da on kao Francuz a koji je u Smbasadi u BiH se interesuje za srpske medije. On je mene otvoreno pitao: “Šta vi mislite o širenju Pinka u region”. Ja sam se zaista iznenadio. Kažem: “Kako mislite u region”, pa, kaže: “Na BiH, Hrvatsku, Crnu Goru, Makedoniju itd”. I ja sam rekao: “Pa, izvinite, ja mislim da bi svi dobronamerni građani koji su bili antiratno orijentisani, koji su bili demokratski orijentisani bili vrlo iznenađeni kada bi se to dogodilo”. On je napravio jednu psihološku pauzu i rekao: “Ali to je već odlučeno”. Ja sam rekao: ”Gde je to odlučeno”, “U briselu”. Ja sam rekao: “Alii mora neko i u Beogradu da odluči”. Rečeno je: “U Beogradu je već odlučeno”.

Željko Mitrović vlasnik je TV Pink koja ima nacionalnu frekvenciju. Tokom 90-ih autor spota „JUL je kul” i funkcioner stranke Mirjane Marković, supruge Slobodana Miloševića.

Željko Mitrović: Ja sam nekada bio član JUL-a, mislim to, ja sam bio klinac, i ne stidim se toga, prosto, imao sam 20 i nešto godina svako ima pravo na zablude sopstvene mladosti.

Već 5. oktobra 2000. Željko Mitrović menja stranu. Nakon dva sata prekida programa javnosti se preko Pinka obratio funkcioner DOS-a Mlađan Dinkić. Od tada Mitrović menja strane kako se menja i vlast, a njegova televizija glavno je oružje svake vlasti.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Željko Mitrović je bio prijatelj i Borisa Tadića i Zorana Đinđića, znači Željko Mitrović je bio prijatelj svakome koj je bio na vlasti.

U intervjuu za Kurir 2015. godine ilustrativno je govorio o različitim periodima vlasti:

„Sa svima sam bio okej. S nekima poznanik, s nekima prijatelj, s nekima veoma blizak.”

Bio je prvo muzičar. U biznis ulazi krajem 80-ih, a prvu zaradu stiče u svom studiju na poslovima sa narodnjacima. Program televizije Pink pokreće 1994, i sve do kraja devedesetih, uz turbo folk, promoviše narodne pevaljke i takozvane ratnike poput Željka Ražnatovića Arkana, kao nacionalne heroje.

Iako je 2000. bio čak i kandidat liste SPS- JUL za narodnog poslanika, Mitrović je kasnije tvrdio da njegov politički angažman u JUL-u bio zabluda. Revoltirana Mira Marković u svojoj knjizi “Prognana” tvrdi da je Mitrović profitirao zahvaljujući JUL-u.

Snježana Milivojević, profesorka na Fakultetu političkih nauka: Ta televizija nije proizvodila informativni program jer se navodno to ne traži na tržištu i onda je posle 2000. počela da pravi informativni program. Posle 2000. su mnogi ljudi mislili takođe da će samo time ako u medije uđu drugi ljudi, drugi novinari, bez sistemske transformacije medija oni da se promene, to je takođe bilo netačno.

Televizija Pink je u prvoj podeli frekvencija 2006. bila jedna od pet koje su dobile nacionalnu frekvenciju. Dovodili su je u vezu i sa TV Košava i TV Avala, koje su takođe dobile nacionalne frekvencije, ali nadležne institucije su ili tvrdile da nema ništa sporno, kao u slučaju Košave ili nisu proverale, kao u slučaju Avale.

Televizija Pink se 2014. godine našla na listi najvećih poreskih dužnika. Istovremeno, kako navodi CINS, ta televizija dobija kredite od državne Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza, iako je jedan od uslova da kompanija nema poreska dugovanja. Željko Mitrović je tvrdio da je platio poreski dug, vratio sve kredite i da Pink spada u red najznačajnijih srpskih izvoznika.

Željko Mitrović: Znači platili smo 1,7 milijardi ili 15 miliona evra u prethodnih 12 meseci državi Srbiji. Pa čekajte, pa koliko ste vi platili poreza… Nemamo nijedan evro… Ne, ne, ne, vrlo sam osetljiv na tu stvar zato što s vremena na vreme na Tviteru… Pa da, da, lako je Mitroviću zato što ne pla…Pa kako ne plaćam? Pa čekajte, šta može država sa 15 miliona evra i nijedan evro ne dugujemo državi, šta može da uradi, pošto su najavili 15 kilometara autoputa, može tri klinička centra, može 15 obdaništa, može, može jednog meseca da podeli plate celoj policiji, može celog jednog meseca vojsci da podeli, može svim radnicima u oblasti kulture da plati sa tih 15 miliona evra, govorim samo koliko je tih 15 miliona evra koliko Pink svake godine plati državi.

Uz TV Pink sa nacionalnom frekvencijom, Mitrović sada ima preko 60 različitih kablovskih kanala, od Pink kids i Pink music do Pink erotike. Emituje se u Srbiji, BiH, Crnoj Gori. Ima i svoju aviokompaniju Er Pink. Željko Mitrović odbio je razgovor za Insajder.

Vlasnik TV Hepi koja ima nacionalnu frekvenciju je Predrag Ranković Peconi. Iako je ovo opštepoznata činjenica, nikada ga nije bilo u zvaničnim dokumentima, niti se ikada pojavljuje u javnosti. Postoji samo jedna njegova fotografija. Ranković je jedan od aktera kriminalne scene devedesetih.

TV Hepi je nacionalnu frekvenciju dobila na korišćenje kao dečija televizija 2006. godine, ali zajedno sa TV Košava. Vlasnici obe TV su se menjali. TV Košavu je 1998. godine osnovala Marija Miloševic – ćerka tadasnjeg predsednika Slobodana Miloševića. Posle promena 2000. vlasnik postaje Aleksandar Lupšić, ujedno vlasnik Blica, a Predrag Rankovic Peconi kupuje tu televiziju samo 10 meseci nakon što su dodeljene frekvencije, 2007. godine.

U međuvremenu, TV Hepi, koju su osnovale dve porodice sa iskustvom u medijima – producenta Bojana Maljevića i stručnjaka za medijska prava i prevode Jovana Milenkovića, prodata je firmama koje su vlasnici TV Košava. Ranković menja ime i zbog automatskog produženja dozvole za frekvenciju, ostaje vlasnik nacionalne TV Hepi, koja je ne samo promenila vlasnike, već godinama nije specijalizovana za dečiji program.

Zoran Gavrilović, Biro za društvena istraživanja BIRODI: Izvinite, ako vi pustite na televiziji da čitav dan imate neke rijalitije i sve, a prijavite se da budete televizija sa dečijim programom, o čemu se tu radi?

„Invej” i sve kompanije u okviru ove grupacije, kao i televizija Hepi imaju sedište na istoj adresi. Sve je u vlasništvu Predraga Rankovića.

Počeo je sa fliperima, nastavio sa kockarskim aparatima i menjačnicama, a zatim ulazi u Surčinski klan. U policijskoj Beloj knjizi o organizovanom kriminalu u Srbiji koja je objavljena 2001. godine navodi se da se Peconi obogatio švercom nafte i cigareta i da je bio glavni za pranje novca „surčinskog klana”. Bio je hapšen u akciji Sablja posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, ali je ubrzo pušten iz pritvora.

Za ono što mu se u policijskim izveštajima stavljalo na teret, nije optužen nikada. Ulazi u legalne poslove, a najveći uspeh beleži za vreme vlade DSS-a, koju je podržavao SPS. Upravo tada kroz privatizaciju veliku broj firmi postaje deo grupacije Invej u čiji sastav ulaze kruševački „Rubin”, fabrike ulja „Vital” i „Sunce”, „Milan Blagojević” koji proizvodi šporete „Smederevac”, Luka „Dunav” u Pančevu, poznate kafane u Skadarliji – „Dva bela goluba” i „Tri šešira”. Na listi Republičkog zavoda za razvoj Ranković je u 2007. i 2008. godini bio među najbolje kotiranim srpskim biznismenima.

U javnosti je često označavan kao glavni finansijer SPS-a, iako je Ivica Dačić to demantovao.

Na proleće 2017. vlasnik TV Hepi Predrag Ranković Peconi ranjen je u nogu u hotelu Prag. Na suđenju je rekao da se ničega ne seća od ulaska u restoran hotela, da je imao presek i blokadu. Prvostepenom presudom 2019. zbog ranjavanja Rankovića na višegodišnje kazne zatvora osuđeni su Željko Rutović, koji se devedesetih dovodio u vezu sa Zvezdarskim klanom, i njegov telohranitelj.

Predrag Ranković Peconi odbio je razgovor za Insajder.

Hotel Prag je nedugo pre incidenta privatizovan, a novi vlasnik Srđan Milovanović je, prema pisanju medija, pozvao prijatelje, uključujući Rankovića, da proslavi transakciju.

Upravo Srđan Milovanović, bivši vlasnik Kopernikus kablovskog sistema je krajem 2018. godine od grčke Antena grupe kupio dve televizije koje imaju nacionalnu frekvenciju – B92 i Prva. Zbog transakcije koja se u roku od samo mesec dana desila između Telekoma, Kopernikus kablovskog sistema i dve televizije, u javnosti se stekao utisak da je drzava na taj način preko Telekoma postala vlasnik dve televizije.

Oni, međutim, tvrde da su transakcije potpuno odvojene i da je Telekom odlučio da kupovinom manjih kablovskih operatera dostigne nivo tržišta koji ima i privatni SBB, a da sve što se dešavalo posle toga nema nikakve veze ni sa Telekomom, ni sa državom.

Ana Brnabić, premijerka Srbije: Vlada Republike Srbije nije nadležna za poslovanje Telekoma Srbije. Ja očekujem od Telekoma da posluje uspešno i da uplaćuje novac u budžet.

Telekom je 1. novembra 2018. za gotovo 195 miliona evra kupio kablovskog operatera Kopernikus. Samo mesec dana kasnije, 4. decembra saopšteno je da je postignut dogovor da dotadašnji suvlasnik Kopernikusa, Srđan Milovanović, za 180 miliona evra kupi medijski paket grčke Antena grupe, ukljujujući dve televizije sa nacionalnom frekvencijom, Prvu i O2.

U trenutku prodaje vlasnici Kablovskog operatera Kopernikus, odnosno firme Kopernikus Tehnology, bili su Srđan Milovanović 49 posto i Poljski Fond Abris 51 posto.

Milovanoviću je od te transakcije pripao deo, odnosno skoro polovina novca. Firmu Kopernikus, koja se prvo bavila prodajom satelitskih antena, klima uređaja i audio video uređaja, osnovali su 1998. Srđan i njegov rođeni brat Zvezdan Milovanović. Od tada šire poslovnu mrežu i delatnosti.

Dele vlasništvo u firmama, pa je tako Srđan Milovanović ostao suvlasnik kablovskog operatera Kopernikus, a njegov brat Zvezdan koji je poverenik SNS za Niš, vlasnik je kablovske televizije Kopernikus i odnedavno ulaže u hotelski biznis.

Srđan Milovanović u odgovoru Insajderu pisanim putem navodi da su teze o tome da je Telekom kupio njegovu firmu da bi on posle toga mogao da kupi dve televizije neutemeljne, izmišljene i tendenciozne, a da se to vremenom i pokazalo.

Srđan Milovanović: Ni jedna jedina izjava određenih pojedinaca u vreme kupovine ove medijske kuće, da je to neki zaverenički državni plan koji ima za cilj promenu uređivačke politike i proterivanje zaposlenih sa Prve televizije i tadašnje O2, jednostavno nije bila tačna. Ovo je bio isključivo poslovni poduhvat. Vlasnik grčke kompanije Antena Grupe donosi odluku u to vreme da proda svoju imovinu u Srbiju i
apsolutno je logično da ćete hitro odreagovati u tom trenutku. Poslovne prilike ne mogu da čekaju. U ovom slučaju se pokazalo da je to bila više nego ispravna odluka.

Dodatnu zabunu, međutim, uneo je i sam predsednik države koji je rekao da je Srđan Milovanović odlučio da kupi Prvu i B92 da to ne bi uradili vlasnici SBB-a.

Aleksandar Vučić, predsednik Srbije (Pink, 6.12.2018): A sad vam otkrivam da su oni hteli da kupe B92 i Prvu i da su poslali ponudu preko iste firme koja je danas vlasnik ili treba da postane vlasnik N1 i SBB. Poslali ponudu i hteli da u potpunosti zavladaju, ne samo medijskim tržištem, nego svim finansijama.

Dok su s jedne strane najuticajniji mediji u Srbiji RTS i četiri televizije sa nacionalnom frekvencijom, u poslednjih nekoliko godina paralelno se razvijaju i kablovske TV, ali njihov uticaj je daleko manji. U borbi za kablovsko tržište, prema istraživanju Insajdera, traje pravi rat između dva najveća kablovska operatera državnog Telekoma i privatnog SBB-a.

Predstavnici vlasti i mediji koji podržavaju vlast u poslednjih nekoliko godina iznose tvrdnju da je SBB pre gotovo 20 godina napravljen tako što je oštećen državni Telekom. Ukoliko imaju dokaze za svoje tvrdnje dužni su da ih predoče tužilaštvu.

Telekom do 2018. godine praktično gubi poziciju na tržištu – pada im broj korisnika kablovske televizije, a to doprinosi padu prihoda i u fiksnoj telefoniji i u internetu.

Tvrde da je jedini način da se spreči pad pozicije državne firme bio kupovina manjih kablovskih operatera.

Vladimir Lučić, koordinator za internet i multimediju Telekoma: Potpuno je bilo jasno da se mi nalazimo u lošoj poziciji i mi smo imali moram da kažem šahovski gledano jedan odličan potez, kao u šahu kada neko kada hoće, kada ima koristi da nas porazi i ima mnogo više figura i faktički ostavi prostora da ga matirate sa jednostavnim potezom.

Iako najviše rukovodstvo Telekoma po pravilu uvek bira najjača stranka na vlasti, Vladimir Lučić je kao nestranačka ličnost dugo na odgovornim funkcijama. Sada je direktor za multimedije, a bio je direktor za komercijalne poslove Telekoma i u vreme DS-a.

Vladimir Lučić, koordinator za internet i multimediju Telekoma: Mi smo za sada jedini na tržištu koji imaju i mobilnu i fiksnu da ćemo, da nam to ne ostavlja veliku šansu da povećavamo i broj mobilnih korisnika, i to su sve benefiti koje moram da kažem da sam baš malo iznenađen sa dve sa dve činjenice. Prvo što ti ekonomski analitičari koji su nas napadali nisu govorili o tim benefitima kada neko kupuje tu direktnu konkurenciju. Mislim vi sad imate primere i onih internacionalnih kompanija koje ulaze na tržište pa kupe fabriku pa je zatvore pa to ispadne kao super potez, a mi smo faktički kupili potpuno aktivnu konkurenciju koja nam je donela mnogo benefita, a da je nismo kupili verovatno bi bila deo nekog većeg sistema koji bi nas dodatno, faktički nas ugrožavao na tom tržištu.

Od promocije poslovnog plana Milion plus korisnika 2018, Telekom kupuje trećeg po snazi kablovskog operatera Kopernikus i nešto manje kablovske operatere Masko, Avcom, Radijus Vektor, Telemark.

Nakon ovoga, državni operater zauzima drugu poziciju na tržištu, sa 42 odsto tržišta u kablovskoj mreži, iza privatnog SBB-a koji ima 48 posto.

Srđan Milovanovic u odgovoru Insajderu navodi da, da se on pitao – ne bi ni prodao kompaniju Telekomu, ali su to odlučili predstavnici fonda ABRIS koji su u tom trenutku bili većinski vlasnici.

Srđan Milovanović: Abris je doneo odluku o prodaji i iskoristio svoje drag-along pravo koje sam morao da ispratim iako sam mislio da za kompaniju možemo da dobijemo i više novca. Obzirom da Abris ima bogato iskustvo u poslovanju i odlično poznaje kretanja na tržištu, odlučili smo da podržimo partnerovu odluku i postupimo u skladu s planom prodaje. Ako upoređujemo vrednosti koliko je BS Partners platio SBB (2,6 milijardi evra) uključujući i dug koji je SBB imao, mi smo praktično poklonili, a ne prodali 100 odsto firme Telekomu​.

Privatna kompanija može da rizikuje i milione, a državna ne, jer je u pitanju novac građana. Pitanje koliko nešto na tržištu košta svodi se na to koliko je neko spreman da plati. Međutim, ne može se porediti činjenica kako novac troši privatna kompanija ili strani investicioni fond u odnosu na to kako se troši novac državne kompanije kao sto je Telekom.

Goranka Jovanović, državni revizor: Efekte akvizicija, ekonomičnost akvizicija mi sada ne možemo ništa da vam kažemo zato što treba najmanje period od tri ili više godina da protekne da bi mi znali da cenimo efekte akvizicija.

Predstavnici Fonda Abris koji su, kako tvrdi Srđan Milovanović, vodili pregovore sa Telekomom nisu odgovorili na pitanja Insajdera. Abris je osnovan 2007. godine, a posluje na tržište centralne i istočne Evrope, u zemljama koje su tek prošle ili su dalje u tranziciji.

U septembru 2016. na svom sajtu objavili su odluku o ulaganju u Kopernikus i da će investicioni period trajati tri do pet godina. Samo 22 meseca kasnije odlučuju da prodaju kompaniju Telekomu.

Vladimir Lučić, koordinator za internet i multimediju Telekoma: Oni su faktički bili zadovoljni sa tom cenom koju smo mi ponudili.

Insajder: Ili bi to značilo da smo previše, da je Telekom previše, previše platio Kopernikus?

Vladimir Lučić, koordinator za internet i multimediju Telekoma: Ne, to naravno da ne znači da smo previse platili. Mi u stvari da nismo uzeli te kablovske operatere verovatno bismo na kraju 2020. poslovali sa gubitkom.

Kako objašnjavaju u Telekomu, Abris je imao plan da kupuje male korisnike, ali kada se Telekom aktivirao i takođe počeo širenje kupovinom malih operatera, Abrisu se smanjuje mogućnost širenja baze korisnika, što utiče na njihovu odluku da ranije izađu iz Kopernikusa.

Vladimir Lučić, koordinator za internet i multimediju Telekoma: I naš jeste zadatak da razvijamo Telekom, to je jedan veliki izazov. Kad sam se vratio iz Nemačke 2001. godine tad sam počeo da vodim mobilnu i slične su bile diskusije. Znam da je tad bilo smatrano skoro nemogućim da mi razvijemo sada mobilnu i pobedimo neku konkurenciju na tržištu i vrlo je nekad teško, izazov biti direktor u državnoj telekomunikacionoj firmi zato što se telekomunikacione firme razvijaju, nije to energetika ili železnica.

Prema Lučićevim rečima, kupovinom manjih kablovskih operatera smanjuju troškove, smanjenjem broja poslovnica, broja zaposlenih, a širi se tržište, dolazi se do sprečavanja pada broja korsinika u fiksnoj telefoniji i rasta broja korisnika u interenet i mobilnoj telefoniji.

Vladimir Lučić, koordinator za internet i multimediju Telekoma: Jer svi ekonomski pokazatelji, analize govore da nam se to vraća za pet godina, a dodatno nas je ojačalo, mi smo sa ovim obezbedili da ćemo i sledećih deset godina, 15, imati apsolutno, sigurnu zdravu profitabilnu kompaniju.

Nije sporna odluka da državna kompanija radi na svom razvoju, ali prema istraživanju Insajdera, može da bude sporno ukoliko se utvrdi da su kablovski operateri plaćeni iznad tržišne cene.

Prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa EU i domaćem Zakonu o kontroli državne pomoći, izričito je zabranjeno da se državnim novcem narušava konkurencija na tržištu.

Prema zakonu, ukoliko javno ili državno preduzeće plati privatnom sektoru više od tržišne cene, onda to predstavlja državnu pomoć za koju je neophodno da Komisija za kontrolu državne pomoći rešenjem to i odobri.

Insajder: Da li je trebalo recimo Telekom da traži odobrenje Komisije za državnu pomoć s obzirom na pravila EU koja smo prihvatili?

Vladimir Lučić, koordinator za internet i multimediju Telekoma: Pa nije u ovom slučaju, naravno ne mogu da se složim sa vama i moram nešto da kažem o Telekomu što je jedna velika istina, da i ajde gledaoci vaše emisije razumeju. ‘96. godine kada je Telekom postao akcionarsko društvo on faktički sam sebe izdržava i usput je stotine miliona evra profita dao državi.

Komisija za dodelu državne pomoći u odgovoru Insajderu navodi da potencijalni davalac državne pomoći, što bi u ovom slučaju bio Telekom, prevashodno sam vrši procenu i ukoliko smatra su kriterijumi ispunjeni onda podnosi prijavu Komisiji.

 

“Na osnovu podnete prijave utvrđuje se postojanje državne pomoći, pa tek ukoliko se utvrdi da ona postoji pristupa se oceni njene usklađenosti sa odgovarajućim pravilima.

Više nego brojni su primeri velikih multinacionalnih kompanija, koje u svojoj vlasničkoj strukturi imaju na direktan ili posredan način učešće države, što se ne može po automatizmu smatrati da upravljaju ili raspolažu javnim sredstvima, naprotiv. Stoga, učešće države u vlasničkoj strukturi određenog učesnika na tržištu ne predstavlja preduslov postojanja državne pomoći”, navode iz Komisije.

 

Zakon, međutim, kaže da je davalac državne pomoći i svako pravno lice koje upravlja i/ili raspolaže javnim sredstvima i dodeljuje državnu pomoć u bilo kom obliku.

 

Insajder: Na osnovu čega je zapravo utvrđena ta cena na kraju?

Vladimir Lučić, koordinator za internet i multimediju Telekoma: Samo tržište određuje cenu kablovskih operatera, na žalost cena i u Srbiji i u Bosni, baš zbog konkurencije je moram da kažem bila dosta visoka, ali i dalje u pogotovo za nas u granicama izuzetne isplativosti.

Jedan od pokazatelja prilikom ovako velikih transakcija je i poređenje preko EBITD-a, odnosno iznosa koji predstavlja operativnu zaradu kompanije pre plaćanja poreza, kamata i amortizacije. U različitim sektorima vrednost kompanije računa se tako što se taj iznos množi sa određenim brojem, koji se razlikuje u zavisnosti od sektora.

Prema podacima do kojih su došli novinari Insajdera, vrednost telekomunikacionih kompanija poređene prema EBITD-a značajno se razlikuju. Ako se gleda prosek značajnijh kupovina poslednjih deset godina ta vrednost iznosi 9,7 puta EBITD-a.

Insajder: Prema našem istraživanju, ono što je Telekom platio za Kopernikus je 17,5 EBITD-a, mada bilo je i drugačijih računica, u Danasu je bilo 25 EBITD-a

Vladimir Lučić, koordinator za internet i multimediju Telekoma: Taj parametar je 10,6 znači nije ni 17, ni 25.  Prve godine našeg poslovanja, pod našom kontrolom Kopernikus je 2019. godine EBITD-a je već došla na 18, 3 miliona evra što ćete videti u finansijskim izveštajima koji će se objaviti, kroz konsolidovani izveštaj Telekoma. Samim tim ona već dolazi na 10,6  što se već smatra fer cenom za kablovske operatere.

Insajder: Da se vratimo na onu situaciju kad se nudio na prodaju ceo Telekom poslednji put, gde je ponuđeno 6 EBITD-a. Za ceo Telekom, to je procenila neka ozbiljna kompanija i dala takvu ponudu. Kako onda 10,6 može da bude ok tržišna cena?

Vladimir Lučić, koordinator za internet i multimediju Telekoma: Ako vi preuzimate Telekom kompaniju gde je glavni prihod fiksna pretplata, voice i SMS od mobilne, to ne može neko  da garantuje sledećih deset godina će biti prihod i zato se onda EBITD-a i smanjuje.

Telekom tvrdi da će im se ulaganje u kupovinu Kopernikusa ispaltiti za pet godina. Međutim, od početka kupovine manjih operatera dug Telekoma uvećao se sa 288,7 miliona evra na 644 miliona. U Telekomu ne kriju da su za kupovinu kablovskih operatera uzeli kredit, ali ne otkrivaju koliki. U finansijskom izveštaju Telekoma za 2018. navodi se da je kompanija raspolaže nepovučenim kreditima od 252 miliona evra.

Telekom 2018. nije isplatio dividendu u budžet zbog investicija.

Vladimir Lučić, koordinator za internet i multimediju Telekoma: Nije to prvi put u istoriji Telekoma, od ‘96. godine da se tako radi i mislim da baš zbog toga što Telekom mora faktički da se transformiše, ka tim novim tehnologijama je bila jedna kvalitetna odluka države. To ne znači faktički da mi nemamo sredstava za to, ali mislim da je dobra odluka vlasnika da se u toj godini ajde da kžaem najvećeg investicionog zaokreta investira u budućnost kompanije. 

Sumnja da su potezi Telekoma politički, a ne poslovni imaju osnova u ranijim odlukama. Telekom Srbija širenje zapravo započinje političkom odlukom 2006. kada kupuje Telekom Republike Srpske za 12 godišnjih EBITD-a, tačnije za 646 miliona evra, čak 180 više od drugoplasiranog ponuđača, Telekoma Austrije. Bilo je jasno da iza ove transakcije stoji politička odluka pomoći Republici Srpskoj preko Telekoma.

Da li je Telekom platio Kopernikus kablovski sistem više nego što vredi mogu da utvrde samo nadlezne institucije odnosno revizor. Kontrolu je mogla da inicira i Vlada Srbije.

Ana Brnabić, premijerka Srbije (5.12.2018): Što se tiče Kopernikusa, Vlada naravno može da ispita odluka Telekoma, ja ne vidim zašto bi ih ispitala, dakle ne vidim baš nijedan razlog zašto bi Vlada ispitala odluke Telekoma.

Kada se posle svih transakcija podvuče crta, borba za tržište i veći broj korisnika između državnog Telekoma i privatnog SBB-a se nastavlja.

 

Snježana Milivojević profesorka na Fakultetu političkih nauka: Pa na dugi rok naravno stradamo mi, stradaju građani. Mi smo u stvari upućeni na to da pravimo neki privremeni savez sa onima koji su opet zbog nekih svojih interesa trenutno u stanju da više rade u interesu javnosti. Znači ovde se već formirao ambijent u kojem su mediji dobri na tržištu i svojim vlasnicima, a loši građanima.

 

Junajted grupa u jednom od poslednjih saopstenja navodi da su kao jedan od najvećih investitora u Srbiji već dugo izloženi neravnopravnoj tržišnoj utakmici, da ih predstavnici izvršne vlasti diskriminišu na svakom koraku i onemogućavaju slobodan rad.

„Razumeli smo da protivzakonito žele da daju podršku svom miljeniku Telekomu, ali nismo očekivali da će se progon događati svakodnevno. Kompaniji SBB onemogućava se već dugo da postavlja optičke kablove i širi mrežu, a upravo time se diskriminišu i građani Srbije koji nemaju mogućnost da slobodno biraju kablovskog operatora”, saopštila je Junajted grupa.

Država, s druge strane, poručuje da Telekom kao državna kompanija ima pravo da se širi i da posluje uspešno.

Ana Brnabić, premijerka Srbije: Telekom se bori za tržište, funkcioniše na jako konkurentnom tržištu i treba da se bori najbolje što može.

U Srbiji se i borba kablovskih operatera za tržište pretvorila u priču o slobodi medija. Isto kao i podela medija na one koji su za vlast i protiv vlasti, tako se i priča o dva kablovska operatera svela na podelu da je SBB naklonjen opoziciji, a Telekom vlasti.. Dok u uređenim zemljama takvi sukobi konkurenata za građane nisu bitni, u Srbiji se oni pretvaraju u otvorene napade na novinare koji izveštavaju u interesu javnosti i koji s biznisom nemaju nikakve veze.

Rade Veljanovski, profesor na Fakultetu političkih nauka i odbornik Građanskog demokratskog foruma: Reći ću krajnje jednostavno državo dalje ruke od medija i da je demokratska ona vlast koja je je u stanju da sebe razvlasti u sferi medija, ne neko drugi da je razvlašćuje, na ovaj, onaj način, jer to se vidi da ne može, nego da…To je test za svaku vlast. Koliko je ona demokratska? Toliko koliko je u stanju da podrži nezavisne medije, pa i one koji su spremni da emituju, da napišu i poneki kritički stav o toj vlasti.

Sve televizije koje koriste nacionalnu frekvenciju, pa i većina lokalnih medija u Srbiji neskriveno je, u svakom trenutku, na strani vlasti. Po pravilu su protiv svih onih koji ukažu na bilo koji problem. Profit za vlasnike, moć za vlast pobedili su u odnosu na interes javnosti. Za sada.