„Tajna država našla je način kako da obavi posao, da izgleda kao samoubistvo“: Kako je završen život Dade Vujasinović

„Dadu uvek pamtim kao jednu mladu ženu, otvorenu za svet oko sebe. U vreme kad se Jugoslavija raspadala, i sve se urušavalo, imate jedne radoznale oči koje kažu „ja ću da odem na to ratište, da vidim šta se tamo dešava“. Pre te hrabrosti, imate jedno biće koje oseća život, koje oseća druge ljude“, kaže Mališić za Newsnight specijal posvećen novinarki Dadi Vujasinović, ubijenoj 1994. godine.

Umetnica Sonja Krsmanović Tasić kaže da je prvo na šta pomisli kada se seti Dade, njen izuzetan humor.

„Bila je neverovatno inteligentna i njene šale nikad nisu bile banalne, imala je taj predivan, zarazni smeh. Odrasle smo zajedno, išle zajedno u osnovnu školu. Bila je odlučna, svoja, samostalna i uporna devojčica“, priča Sonja o svojoj prijateljici.

Kako kaže, njen i Dadin posao bili su slični.

„Šalile smo se da smo Dada i ja da smo u istoj misiji, a to je da prikažemo istinu. Glumci na sceni, a novinari kroz svoje tekstove. Mislim da je želja da bude novinar došlo kasnije, u svakom slučaju, lepo je umela da piše, lepo se izražavala. To je došlo kasnije kroz njenu želju da smisleno i javno kaže ono što misli i da to bude nešto što će imati odjeka“, navodi Krsmanović Tasić za Newsnight.

Mališić navodi da su ratni novinari oni koji su bili na nečijoj strani, bile su to slične teme, i tu se pojavljuje jedna mlada žena koja tamo odlazi i pokušava da vidi taj rat iz ugla jednog čoveka, da vidi šta se tu stvarno događa.

„Njena porodica je iz Čapljine, mogla je da bude osoba opterećena istorijom, ali ne. Mi smo se uvek posle njenih odlazaka okupljali oko nje i ona  bi nam pričala. Vrlo brzo je razvejala sve mitove u vezi sa tim kako taj rat izgleda. Vrlo brzo je uočila vezu između kriminala, profiterstva i rata“, navodi urednica nedeljnika Radar.

„Nisam imala utisak da se plaši“

Zbog njenih tekstova, krenule su pretnje.

„Znali smo to. Ono što je zanimljivo je da ima puno pisama sa svojom drugaricom Sonjom. Ostao je pisani trag, i u tim pismima govori da neće da odustane i da se ne plaši. Mislim da su joj prskali kola nečim, volela je tu Ladu. To je bio atak na nju, kada neko povredi Ladu. Imala je osećaj da je to njena dužnost i da će samim tim biti zaštićena“, navodi Krsmanović Tasić.

Urednica Radara navodi da je Dada imala osećaj da je javnost i njeni tekstovi štite.

„Te pretnje su išle za njom kao neki trag svega onoga što je ona radila. To nije bilo vreme telefona, već vreme kada je neko mogao da vam pošalje pismo, ili da pozove na fiksni redakciju. Govorili smo sekretarici da im nikada ne daje Dadu kad je neko traži, jer nismo znali ko će da se javi telefon. Ponekad bi se desilo da se javi, i onda se snuždi, ponekad kaže da je neko zvao, da je imala neprijatan razgovor, ponekad ne. Ali, nalazila je način da to racionalizuje, na način da je to deo posla, da se ona bavi teškim, istraživačkim novinarstvom u ratno vreme. Nema ništa gore. Nisam imala utisak da se plaši. Imala sam utisak da ona to razume, da to ide za njom i da ne sme da se osvrće. Bilo joj je važno da za to ne zna njena mama“, navodi Mališić.

Dadina prijateljica Sonja Krsmanović Tasić i autorka predstave „O savesti“, koja je posvećena Dadi Vujasinović, kaže da danas njene reči još jače rezonuju.

„Pogotovo te njene misli o ratovima, to su tekstovi o besmislu rata koji su užasno dragoceni jer su rečeni sa prve linije. Napisala je sjajne tekstove o tome, i uopšte o kukavičluku koji se sad pojavljuje, o autocenzuri. Njene tekstove počeli su da se cenzurišu. Čak nisu hteli ni da ih objave. Imala je etiketiranje da je strana plaćenica i špijun“, priča sagovornica N1.

Priče o psima rata

Prema rečima Vesne Mališić, Dada poslednjih godina nije više išla na ratna područja, nego još gore – na rubove rata.

„Tu se trguje, nema ideologije, tu su pare najvažnije. Išla je u Sandžak, i to je jedno od poslednjih njenih istraživanja, o tome kako su muslimanima prodavali oružje, pa su maltretiranjem terani da to oružje vrate. To je bila organizovana akcija prodavanja oružja, u kojoj su naročito učestvovali predstavnici tajne službe, pripadnici vojske. Zagazila je u veoma gadnu priču koja je govorila o psima rata na najgori mogući način. Njeni tekstovi nisu bili načelni, već su bili sa imenima i prezimenima aktera tih poslova“, navodi novinarka.

Bez dileme da li je Dada ubijena

Dodaje da ni u jednom trenutku nije imala dilemu u vezi sa tim da li je Dada ubijena.

„Govorili su da je pila tablete, da je imala neku epizodu i tako dalje. Ona nije bila osoba koja bi mogla sebi da naudi, i kao neko ko planira dane i dane unapred… Trebalo je da se čujemo kasnije tog dana, a dogovor je bio da sutradan idemo na otvaranje neke ordinacije. Dan pre toga kupila je lale. Tog dana, kada se nije pojavila, pokušavali smo da nađemo neki telefon nekoga ko bi mogao da zna gde je ona. Njena mama je napravila paniku poslepodne, i tada je krenula drama, da se nađu dupli ključevi, koje je imao njen tadašnji partner Braca Grubačić. Uveče, oko deset sati, naš kolega Zoran Tatar mi je rekao „hajde, idem ja sa njim, nemoj da odeš ti“. Otišli su oni i od komšija su mi javili da je Dada zatečena mrtva na podu. Pitala sam: Zorane, šta se dogodilo? Rekao mi je „sto posto ju je neko ubio“. Došla je policija, neko je uzeo viski koji je bio na stolu i otišao kod komšija da pije. Ne sme da se pipne ništa iz tog stana. Izgubljen je džemper u kom je nađena mrtva, nestale su dramlije iz puške, milion stvari je urađeno kako ne treba. Nije se pojavio tužilac, koji je morao da se pojavi jer je u pitanju novinarka koja je nađena mrtva. Rekli su „samoubistvo“, i to je za njih bila zatvorena priča“, navodi Mališić.

Nestanak zelene fascikle

Kako kaže, kolege nisu imale dilemu da je Dada ubijena, posebno kada su čuli da je nestala njena čuvena zelena fascikla.

„Poslednjih godinu dana, skupljala je dokumentaciju o raznim stvarima. Bila je očajna jer mnogo toga nije mogla da objavi, skupljala je dokumentaciju i o nekim ljudima, i to smo svi znali. Pričala je i da će možda otići u Berlin kod roditelja i da će pisati knjigu. Kada je njena mama rekla da je ta zelena fascikla nestala, a mi smo znali da su to bili takozvani kompromitujući materijali za razne ljude iz službi i van njih. I onima koji su imali dilemu bilo je jasno da je tajna država našla način kako da obavi posao, da to izgleda spolja kao samoubistvo. Sve ono što su dokazi posle govorili, pokazuje da je tu bilo mnogo aktera i da je država u toj stvari jako mnogo odgovorna“, navodi.

Za nju je, dodaje, najstrašnije što i posle 30 godina, nemamo nijedno rešeno ubistva novinara.

„To je važno za ozdravljenje ovog društva. Dada je prva žrtva, prvi ubijeni novinar i mislim da to mora da obavezuje svakog od nas“, poručuje Vesna Mališić.