Tatalović: Svi napadi na mene potiču sa Andrićevog venca

Foto: snimak ekrana, Nova.rs

Poslednje tri godine je zaštitno lice N1 televizije na koju je prešla sa TV Prva. O razlozima napuštanja televizije na kojoj je radila 12 godina od njenog osnivanja, o pritiscima i napadima, o tome kako je izgledalo putovanje sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem kada je saznala da novinarske ekipe ne mogu da večeraju posle celodnevnog radnog dana dok predsednik od svog oca, brata i stranačkih kolega ne dobije sve utiske o urađenim intervjuima, prvi put detaljno govori novinarka N1 Žaklina Tatalović za naš portal.

Da li je tačno da ste otišli sa Prve televizije jer vam je poručeno da ste politički nepodobni?

Da, posle konferencije kada je ubijen Oliver Ivanović, rukovodstvo televizije Prva mi je saopštilo da sam politički nepodobna. Kako mi je rekla osoba za ljudske resurse iz HR službe, ta naredba je “stigla od državnog vrha”.

Šta se dogodilo na toj konferenciji, pa ste postali nepodobni?

Ništa što nije u opisu posla jednog novinara. Pitala sam predsednika Vučića da li ima otkrića ko je pretio Oliveru Ivanoviću, pošto je Ivanović javno govorio mu neko preti. Vučić mi je tada rekao da “vidi da nešto znam, da radim za opoziciju” i upotrebio je izraz “medijska satrapa”. Posle te konferencije i mog pitanja urednici su mi preneli poruku da mi je “poručio da zaboravim današnji dan” i više me nisu slali na njegove konferencije.

Da li ste nastavili da se bavite svojim poslom?

Jesam, ali to je bivalo sve teže, pogotovo posle naručenog intervjua sa premijerkom Anom Brnabić. Želela je da pokaže kako je u zemlji blagostanje, ali sam joj onda dala račune za komunalije običnih penzionera i pitala je koliko ostaje na kraju meseca za život kada ih sve plate. Nije htela da odgovori, pa sam joj četiri puta postavila isto pitanje. Suština je da za prosečnu penziju ostaje oko 6.000 dinara da ljudi žive ceo mesec, a mnogima i manje.

Urednici su vam i to zamerili?

Jesu. Premijerka, odnosno njena medijska savetnica, je od moje urednice tražila da više ne idem sa njima na putovanja i da ne dolazim na njene događaje. Moja urednica je to poslušala, ali je otišla i korak dalje, pa je u potpunosti prestala da mi daje dnevne zadatke. Počela sam da radim priče koje nisu baš političke. Prvo sam uradila intervju sa sportistkinjom bez šaka i stopala, kojoj Ministarstvo sporta nije isplaćivako novačane nagrade za osvojene medalje, a zatim i prilog o deponiji kod Pančevačkog mosta. To je dovelo do toga da ministarstvo isplati novac, da Grad očisti deponiju, ali i da mene urednica optuži da radim za opoziciju.

Kako izgleda rad novinara u tim uslovima sa stalnim optužbama da radite za opoziciju i Dragana Đilasa?

Đilas se u tom trenutku nije vratio u politiku, niti je iko verovao da će da se vrati, a ni opozicija nije bila značajan faktor. Iako je toga bila svesna, urednica informative me je stalno zvala na razgovore, pretila otkazom i govorila kako “svima visi giljotina nad glavom” zato što “ne radim kako on traži”. Jednom sam četiri sata bila na “driblanju” zato što u uključenju iz Moskve nisam rekla da je Vučić jednu rečenicu izgovorio na ruskom. Kada bih je pitala ko je to “on”, ona bi odgovarala da je to Aleksandar Vučić i da ona “neće više sa njim da se svađa zbog mene, niti zbog bilo koga u redakciji”.

Kako ste bili sigurni da Vučić utiče na uređivačku politiku?

Jednom je moj kolega, koji je sada takođe na N1, radio priču o ministrima u Vladi Srbije. Tada je Vučić direktno zvao vlasnika televizije u Grčkoj da tog novinara otpusti. Jedva smo spasili kolegu tako što smo ga na neko vreme sklonili iz informative. Dugo nije smeo “na njegove oči”. To je novinarstvo u Srbiji, pokušavaju da uplaše svakoga ko razmišlja svojom glavom.

Da li ste se plašili kada su vam rekli da ste politički nepodobni i da li ste imali podršku kolega?

Tada uopšte nisam imala podršku. Od cele televizije, samo jedan snimatelj i montažer su uvek bili uz mene. I mnogo im hvala na tome. Strah je bio toliki da, kada sam konačno dala otkaz, niko osim njih dvojice nije smeo ni poruku da mi pošalje, a kamoli da me pozove. Danas, posle tri godine, te moje kolege koje su ćutale sada beže sa Prve. Tužno je što tada nisu imali hrabrosti, možda bismo zajedno ostali da na televiziji koju smo zajedno gradili

Često ste pratili državni vrh i na putovanjima. Kako izgleda putovanje sa Vučićem?

Kada vas neki funkcioner vodi na put, on i njegovi saradnici misle da treba da budete srećni zbog toga i da ih pitate samo ono što vam oni kažu da ih pitate. Ja sam ta pitanja odbijala, ali zbog toga nisam dolazila u sukob sa Vučićem, već su me pridike čekale od urednice u Beogradu. Zato sam na jednom sastanku rekla da me više ne šalju sa Vučićem na putovanja, ali mi je rečeno da on to traži i da se televizija tu ništa ne pita.

Interesantno je da je on, lično, uvek tražio da “budem svoja” u intervjuima, ali su to posle sprečavali njegova savetnica Suzana, zajedno sa urednicom informative i tadašnjom direktorkom Prve. Čak su mi i slale koja pitanja nikako da ne pitam. To su bila pitanja koja sam prvo postavljala.

Čula sam da ste želeli sami da se vratite i iz Indije?

Tako je. Na tom putu sam saznala da novinarske ekipe ne mogu da večeraju posle celodnevnog radnog dana dok predsednik od svog oca, brata i stranačkih kolega ne dobije sve utiske o urađenim intervjuima. Nakon što sasluša sve njih, onda od mene traži da mu čitam komentare sa tvitera, koji su mu zapravo najvažniji. I zato hvala svima koji su tada komentarisali, jer sam ih sve naglas čitala, bez pardona.

Na putu sa njim uvek imate samo tu jednu stranu, šta je Vučić rekao, a zatim se uveče uz skupo vino analizira dan. Gledaju se sve vesti i svuda njegove aktivnosti moraju da budu prva vest. Tada uvek slede kritike i pljuvanje novinara, a zatim i zvanje urednika, jer nikada nije zadovoljan. Često sam zato ulazila u raspravu sa predsednikom koje su trajale do ranih jutarnjih časova. Uvek sam se pitala šta meni sve to treba, ali bih uvek odlučila da nastavim da se borim, pošto vidim da građani Srbije i dalje ne znaju šta se zapravo događa.

Poznajete se dugo godina, da li je uvek imao takav odnos prema novinarima?

Pratim SRS, a time i Aleksandra Vučića već 20 godina. Mnogo se toga promenilo. Pošto opozicija uvek normalno sarađuje sa medijima, čak i ne počinju konferencije dok sve ekipe ne dođu, takav je bio i Vučić. Onda se, kada je došao na vlast, nešto promenilo. Preko noći je zaboravio na saradnju i počeo da kinji svakog novinara kao najvećeg neprijatelja, pogotovo nas koji se ne plašimo da otvoreno kritikujemo ono što nije dobro u ovom društvu.

Kako neko dospe na naslovnu stranu tabloida, da li ste znali za taj put dok se niste pojavili u njima?

Naslovne strane tabloida se ne objavljuju bez konsultacija sa predsednikom. Nisam videla sve članove tog tima, niti ih poznajem, ali znam da Suzana stalno pokazuje “šefu” šta predlaže “Vučko”, a onda “šef” to odobrava. Svi napadi na mene potiču sa Andrićevog venca i to je svima jasno.

Šta je ovog puta bio razlog za to? Zašto baš vi?

Prva sam koja je na konferencijama kriznog štaba postavljala konkretna pitanja, kao što su da li ima obolelih medicinskih radnika u bolnici Narodni Front, kako će nastaviti da funkcioniše bolnica u Ćupriji, kako su konkretno pomogli domovima za stare, da li je tačno da na Torlaku ima obolelih, kako je korona ušla u zatvor, zašto se na Sajmu rezultati daju na papirićima… Cilj mojih pitanja je bio da pomognem i lekarima, pacijentima i ostalim građanima, ali sam u tabloidima predstavljena kao neprijatelj.

Kako ste dolazili do tih informacija?

Dan i noć sam komunicirala sa doktorima, obolelim građanima iz čitave Srbije. Stalno sam bila na telefonu i oni su mi slali sve dokaze. Građani su meni postavljali ta pitanja koja sam samo prenosila kriznom štabu da na njih odgovori. Zato sam i pitala epidemiologa Predraga Kona zašto napušta konferenciju za sve medije koju sluša cela Srbija, a odlazi na Pink gde nema konkretnih pitanja koja interesuju građane. Tada počinje napad tabloida na mene.

Kako vaša porodica, prijatelji, kolege reaguju, šta vam kažu?

Ljudi oko mene su zabrinuti. Pitaju me i na ulici da li se plašim, na šta im odgovaram “je l’ vi to mene nešto pitate”?

Verovatno ni vama nije svejedno, kako se vi osećate, idete li unapred na konferenciju za novinare znajući da ćete posle toga biti meta napada?

Ne znam to unapred jer mi na N1 ne dobijamo pitanja od urednika, već eventualno smernice šta nam je tema. Kada postavljam pitanje, radim tako što mislim da bi to pitao običan čovek. Niko nikada ne zna šta ću da pitam, jedino se zna da neću dobiti mikrofon da ga postavim, a pogotovo mi neće dozvoliti da postavim potpitanje.

Na konferencijama za novinare sve češće viđamo da su i novinari podeljeni, grupisani, šta vam to govori?

To je uradio lično Alesandar Vučić još za vreme velikih poplava. Određeni novinari su dobijali informacije, a mi ostali nismo. Jednom sam zbog toga morala u gepeku da uđem u Obrenovac kako bih pokazala ljudima šta se tamo dešava. Sada su podele još dublje. Jedni pokušavamo da se bavimo svojim poslom, a ostali su propagandisti koji naša pitanja poklapaju naručenim. Otišlo se i korak dalje, pa osim naručenih pitanja sada ti nazovi novinari imaju i naručene konstatacije da je neko fašista, lopov, kreten. Meni to ne smeta. Uporna sam i mogu i satima da postavljam isto pitanje, kao što sam to radila sa poslanikom SNS Vladimirom Orlićem. Do danas nije odgovorio ko je Milorad Pušica. Izbegavanje da meni i mojim kolegama daju odgovore gledaocima pokazuje gde su malverzacije, tajne i laži.

Kako odlazite na konferencije za novinare kod predsednika Vučića? Pripremate li se unapred na mogućnost da i ne dobijete priliku da postavite pitanje?

Ne pripremam se ništa posebno. Posao mi je da pratim sva politička dešavanja, da slušam i čitam sve izjave i intervjue. Kada to radite lako uočite kontradiktornosti i onda želite da vam neko razjasni. Na primer, kako je jedan dan premijerka Brnabić plakala predsedniku zbog korone u gerontološkom centru u Nišu, a sledećeg dana nasmejana gostuje na Pinku i govori kako je sve prošlo i kako je sve dobro? To mi ni danas nije jasno.

Kako biste ocenili medijsku situaciju u Srbiji?

Nemam ocenu , ona je rezultat Vučićeve želje da uništi našu profesiju. On je to lično izgovorio mnogo puta na našim putovanjima i nije skrivao tu svoju želju. Zbog toga sam i napustila taj predsednički avion, jer ne leti u pravcu koji je dobar za novinarstvo. Novinari koji umeju i imaju dovoljno hrabrosti da rade svoj posao, biće uvek tu da pokažu građanima gde su problemi, da pokušaju da nađu rešenje. Nijedan predsednik, premijer ili neko treći to neće sprečiti, ma koliko im se danas činilo da su svemogući. Meni to omogućava rad na televiziji N1, koja se kritički odnosi prema svim događajima u Srbiji.

Ko je najviše odgovoran za pad medijskih sloboda i ima li šanse da se profesija oporavi?

Svaka vlast u Srbiji snosi odgovornost. Jedni političari su udarili temelje padu, a drugi su na tome sagradili dvorce. Sada smo najviše pali, tako da je najviše odgovorna vladajuća koalicija.