Toksične opaske premijerke Brnabić

Vadilica koja se upotrebljava kad neko želi da sakrije da gleda određene TV programe, ali bi i da ispriča zanimljivost koju je video. Uglavnom zbog neprikladnog sadržaja na tim kanalima.

E tako, vrtim ja kanale i naletim na Anu Brnabić koja priča o medijima.

U poslednje vreme premijerka se često bavi medijima. Možda i sa razlogom, mediji jesu jedan od bitnijih problema srpskog društva. Ali, ne oni mediji na koje se Brnabić „ostrvila“. Baš zato “premijerka o medijima” program spada u „vrtim ja kanale“ kategoriju, jer je izbor medija o kojima govori, način na koji radi, poruka koju šalje – neprikladan. Nevešto duhovit, ciničan, paisvno agresivan.

A to je i najmanje što jeste, jer kad bi samo bilo neugodno gledati premijerku neke zemlje kako se rve, umesto, na primer, sa inflacijom koja hita u nebesa, sa medijima koji se, zamislite sad, kritički odnose i propituju rad vlade na čijem je (formalno) čelu, rešenje bi se svelo na daljinski sa početka teksta.

Ali, nije.

Toksični javni govor političara i državnih službenika, koji onda prolazi kroz fanfare tabloida, etiketiranje novinara na način na koji to rade funkcioneri u Srbiji, “povećava verovatnoću napada na novinare i zamrzava medijske slobode i demokratsku debatu.“ To, na primer kaže Specijalna izvestiteljka UN za zaštitu i unapređenje slobode mišljenja i izražavanja Ajrin Kan.

Cinično zvuče opaske da je bezbednost novinara Crvena Linija, izrečene između rečenica o “tajkunskim medijima” koji onime što rade „ubijaju našu zemlju“. Isto kao i tvrdnja da mahanje odštampanim tekstovima medija koji joj nisu po volji, nije napad. Već, valjda, dokaz neke umišljene zavere protiv Vlade i naročito predsednika. Potom svoju borbu nastavlja i na Tviteru uz dodatak da neće stati.

Linije su vec pređene. U prva tri meseca ove godine, podaci su NUNS, dogodila su se tri fizička napada na novinare, zabeleženo je osam pretnji i 20 pritisaka.

Poseban osvrt zavređuje premijerkino viđenje medijskog sistema u demokratskoj zemlji, za kakvu se Srbija izdaje i na sreću, uprkos naporima vlasti, u dobroj meri i dalje jeste.

Ta projekcija po meri je ministra informisanja sa kraja devedesetih. Ona prepoznaje samo propagandu za račun vasti i protivnike – „neprijatelje“, koji se, valjda zarad dokazivanja demokratičnosti društva tolerišu, inače se „zna kako sa njima“.

Tako nakaradno zamišljen sistem upravo je antipropaganda slobode i demokratije i on je to što utabava put „ubijanju naše zemlje“. A kakvo je ponašanje onih koji drže i nož i pogaču sva prilika je da stvarno „neće stati“.