U čemu je problem sa TV N1?

Činjenica je da već neko vreme traje gotovo pravi „rat“ između državnog Telekoma i privatnog SBB-a. Sredstva se više ni ne biraju, a u tom „ratu“ najviše stradaju zaposleni na TV N1. Novinare te televizije predstavnici vlasti etiketiraju, s njima ne žele da razgovaraju, tako im uskraćuju pravo na informacije – da bi ih potom proglasili za jednostrane i ostrašćene. To bi bilo tačno samo u slučaju da novinari ne žele da čuju odgovore od predstavnika vlasti i da ih tim povodom ni ne zovu u emisije. Činjenica je da ih uporno zovu i da oni uporno odbijaju uz obrazloženje da „novinari N1 vode kampanju protiv države kako bi zaštitili privatne interese Dragana Šolaka“.

Prosečan građanin koji prati programe televizijskih stanica s nacionalnom frekvencijom ili čita neke od tiražnih tabloida svakodnevno je izložen „informacijama“ koje plasiraju predstavnici vlasti i mediji koji su im naklonjeni da na nekoj tamo TV N1 rade neki zli novinari, plaćenici nekog tamo Šolaka koga je vlast proglasila kriminalcem, pa i neprijateljem države…

To što je neko uspeo da od SBB napravi uspešan biznis, a zatim taj SBB proda i napravi TV N1 čija uređivačka politika ne podrazumeva podršku vlasti, ne znači da je lopov i kriminalac. Predstavnici vlasti i mediji koji podržavaju vlast u poslednjih nekoliko godina iznose tvrdnju da je SBB pre gotovo 20 godina napravljen tako što je oštećen državni Telekom. Ukoliko imaju dokaze za svoje tvrdnje dužni su da ih predoče tužilaštvu.

Uostalom 2014. godine donet je Zakon o elektronskim medijima za koji se danas tvrdi da je bio u interesu SBB-a. Bitna činjenica koja se preskače jeste da su tada na vlasti bili isti oni koji su i danas – a to znači da su, ako je to sve tačno, upravo oni tada radili u interesu Šolaka.

Jasno je da u pozadini napada na TV N1 zapravo stoji činjenica da je državni Telekom odlučio da pokori privatni SBB… I to ne bi bilo sporno da se ta borba zasniva isključivo na tržišnoj utakmici i da ista pravila važe za sve.

Priča o dva kablovska operatera i o tome kako se razvijao jedan, a propadao drugi – nije priča od juče. Novinari Insajdera se istraživanjem ove teme bave još od 2011. godine. Poslovanje državnog Telekoma – i za vreme prethodnih, ali i za vreme ove vlade – takvo je da su donete brojne odluke koje su bile štetne i za državu i samim tim i za građane. Samo jedan od pokazatelja takvog štetnog poslovanja i istraživanja Insajdera jeste analiza „investicija“ u sličnim kompanijama u regionu koja pokazuje da je Telekom svoje investicije plaćao pet puta više od privatnih kompanija.

Privatna kompanija može da rizikuje i milione, a državna ne, jer je u pitanju novac građana. I baš zato ne sme da bude zabranjeno pitanje kako se troši novac državnog Telekoma isto kao što nije zabranjeno pitanje kako je nastao SBB.

Od trenutka kada je državni Telekom kupio kablovskog operatera Kopernikus čiji je vlasnik, koji ni ne krije da je blizak vladajućoj stranci, odmah potom kupio dve televizije s nacionalnom frekvencijom – stvari su postale potpuno ogoljene. Rat za medijsku pokrivenost ne vodi se više na kioscima, niti na frekvencijama – bitka se preselila na isporučioce programa, kablovske operatere koji kreirajući svoju ponudu imaju moć da u potpunosti izbace nepoželjne televizije i radio stanice.

U toj borbi stradaju novinari kojima se lepe različite i opasne etikete.

Na svaku primedbu da sa takvom praksom mora da se prekine, predstavnici vlasti odgovaraju da je ovo demokratska država i da svako može da objavljuje šta hoće.

To jednostavno nije tačno.

Demokratska država znači da novinari mogu slobodno, ali odgovorno da rade svoj posao, da predstavnici vlasti koji imaju sve poluge moći itekako vode računa da ne iznose optužbe bez dokaza i da ne koriste sva moguća sredstva u obračunu sa političkim neistomišljenicima. Posebno novinari koji rade svoj posao ne mogu biti krivi zato što oni koji su na vlasti imaju nešto protiv nekog vlasnika ili neke privatne kompanije.

Kada sve to primeti neko iz međunarodnih organizacija, Evropske unije koja ocenjuje napredak Srbije na putu ka EU, pa kada to i napiše u izveštaju o napretku kao primedbu – ponovo problem bude neko drugi uz tvrdnju da cenzura u Srbiji ne postoji.

I da, tačno je, cenzure nema, ali nije sve baš tako crno belo…

Naravno da pojedine medije u koje spada i Insajder niko ne zove i ne traži da se nešto ne objavljuje, od toga su zaštićeni verovatno i brojni drugi portali ili mediji čija gledanost nije velika ili tiraž koji ne može da se meri sa najčitanijim tabloidima. Ali šta je sa svim ostalim? Sve televizije s nacionalnom frekvencijom za emitovanje programa koriste nacionalno dobro, nešto što pripada svim građanima Srbije, koje su dobili na korišćenje da bi radili u interesu javnosti. Iako su mnoge od njih daleko od objektivnosti, REM, institucija nadležna da kontroliše njihov rad, uporno zatvara oči pred činjenicom da ne poštuju zakone na šta su obavezani ugovorom o dodeli frekvencije.

Sve televizije s nacionalnom frekvencijom po svaku cenu neskriveno podržavaju vlast i to nije stvar uređivačke politike na koju mediji imaju pravo, već je u pitanju kršenje zakona i propisa i uslova za dobijanje nacionalnih frekvencija.

S druge strane, njihova opravdanja da je to njihova uređivačka politika na koju imaju pravo, oduzima im legitimitet da kritikuju jednu – možda i jedinu, a svakako među retkima, televiziju koja je privatna i nema nacionalnu frekvenciju. Dakle, ima pravo na „slobodniji pristup uređivačkoj politici“.

I ne može da se poredi tvrdnja da nema cenzure s činjenicom da novinari nemaju uslove da se bave svojim poslom. Ako će svaki novinar koji je zaposlen na primer na N1 biti proglašen za plaćenika i predstavnika strane agenture neki bi to mogli protumačiti kao dozvolu da se s takvima obračunaju. U nečijoj glavi, prebijanje takvog „plaćenika“ i „agenta“ moglo bi zazvoniti kao dozvoljeno, patriotsko, pa čak i herojsko delo.

Zato na ovakve prozivke i etiketiranja – novinari koji se profesionalno bave svojim poslom ne bi smeli da ostanu nemi.

I baš zato kao redakcija Insajdera čije se emisije emituju na TV N1 smatramo da imamo obavezu da reagujemo povodom optužbi na račun te kuće. Isto bi morali da urade i svi ostali mediji – ili bar oni kojima je važno da se jednog dana ne stide što su ćutali na ono što se dešavalo njihovim kolegama.

Čak iako se ne slažemo u potpunosti s uređivačkom politikom TV N1, u ovoj kući poštuju našu uređivačku politiku koju ni u jednom trenutku nisu uslovljavali ili ugrožavali.

Zabijanje glave u pesak u strahu da se sutra ne postane meta tabloida ili privatnih televizija s nacionalnom frekvencijom problem se može samo produbiti. Jer svedoci smo da je u pitanju borba u kojoj se ne biraju sredstva i ne postoje nikakva pravila.

Zato svako ko se zalaže za demokratsku državu treba da bude svestan činjenice da svaka, makar i prećutna, podrška prljavoj kampanji protiv bilo koga, može od tih istih da se vrati kao bumerang dok će Srbija kao takva samo padati na raznim listama…

Zbog svega što se dešavalo u prošlosti oni koji sebe smatraju odgovornim političarima, a koji su na vlasti morali bi da urade sve što je u njihovoj moći da se jednom zauvek u ovoj državi prestane sa etiketiranjem, optužbama bez dokaza, kampanjama kojima se uništava nečiji život… Jer previše je života uništeno upravo sramnim kampanjama za koje se tek kasnije kao po pravilu ispostavljalo da dokaza nije ni bilo… A kampanje ili „dozvole“ za kampanje uvek najpre dolaze od vlasti. Stoga je i njihova odgovornost u tome najveća. Kada oni prestanu s etiketiranjem, prestaće i mediji koji ih u tome podržavaju. A to je korak ka uređenoj državi.