U Subotici vlada novinarstvo nezameranja

Rezultati prošlogodišnjeg istraživanja Fondacije Slavko Ćuruvija pokazuju da vladajuća stranka na području cele Srbije kontroliše medije, polazeći od uredništva pa do samog novinara. Sa istim problemima susreću se i mediji civilnog sektora. Oni se nalaze između komercijalnog medija i javnog servisa. Razlog tome je to što se nalaze u privatnom vlasništvu neke zajednice i nezavisni su. Kako se još nazivaju mediji zajednice, njihov cilj je da zadovolje potrebe zajednice, odnosno, izveštavaju bez političkog ili komercijalnog uplitanja.

Pojedini novinari navode da su pritisci u poslednjih godinu dana veći i gori, da su podležniji autocenzuri i da je ugrožena njihova bezbednost. Jedna od njih je i novinarka subotičkog portala Magločistač Natalija Jakovljević. Ona je za Žurnalist govorila o stanju medija i pritiscima koje je i sama doživela u toj lokalnoj sredini.

Žurnalist: Kako, iz svoje perspektive, posmatrate medijsku sliku Subotice?

Natalija Jakovljević: Medijska slika Subotice prilično je izbalansirana, da ne kažem, jednolična. Pretežno postoje režimski mediji. Novinari se ne bave istraživanjem tema od interesa za javnost, čak ni ne zagrebu ispod površine. Najčešće prate rad lokalne samouprave, što podrazumeva praćenje rada gradonačelnika, članova Gradskog veća, političara, ministara i slično. Opozicija u medijima gotovo da i ne postoji, a retke su i priče sa ljudima iz civilnog sektora, stručnjacima, intelektualcima i tako dalje. Većina medija neguje poltronsko, sluganjsko novinarstvo – bez neke bitne kritike rada lokalne samouprave, vladajuće garniture, bez istraživačkih i analitičkih tekstova. Oni funkcionišu na način kojim se neće zameriti onima od kojih dobijaju novac, ne bave se temama od značaja za građane i zajednicu.

Kako civilni mediji opstaju na medijskoj sceni?

Dugoročno je opstanak upitan. Situacija u medijima civilnog sektora veoma je teška zbog nepostojanja konstantnog finansiranja, neravnopravnog položaja kada je u pitanju projektno finansiranje na nivou grada, pokrajine ili republike. Problem je i nepostojanje kadrova. Ovakvi mediji opstaju zahvaljujući pojedinim projektima kojima apliciraju kod većih medija i posle rade na istraživačkim pričama. Novinari u civilnim medijima najčešće volontiraju i rade iz ljubavi i potrebe da informišu građane o temama o kojima ne izveštavaju njihove kolege novinari.

Da li se Magločistač prijavljuje na konkurse za (su)finansiranje medijskih projekata?

Na lokalnom nivou ne apliciramo medijskim projektima. Doneli smo takvu odluku jer se ne slažemo sa načinom rada medijskih komisija koji je krajnje netransparentan, kao ni sa načinom izbora stručne komisije u kojoj sede mahom nestručni novinari, dok članovi novinarskih strukovnih udruženja ne budu izabrani. Aplicirali smo na pokrajinskom nivou, gde smo u jednom navratu dobili sredstva, dok na republičkom nismo. Pojedini naši novinari rade sa većim medijskim kućama i istraživačkim centrima u Srbiji ili šire.

S obzirom na postojeću medijsku situaciju u Subotici, kako ocenjujete kvalitet informisanja?

Kvalitet informisanja građana prilično je loš. Novinari se bave sporednim, manje interesantnim temama koje ne obuhvataju istraživanje rada Gradske uprave, već se bave PR novinarstvom ili novinarstvom nezameranja. Građani pretežno ostaju uskraćeni za informacije od javnog značaja, kao i na informacije o tome koji način se troši budžet grada, tj. njihov novac.

Koji je stepen cenzure i autocenzure u Subotici?

Tačno se zna šta se i na koji način prati od dešavanja, koje su zabranjene, a koje poželjne teme, tako da možemo da kažemo da je autocenzura u medijima i među novinarima mnogo zastupljenija od same cenzure. Stanje slobode u medijima vidljivo je i na konferencijama za novinare, gde se postavljaju uobičajena pitanja, gde nema dubinskog pristupa novinara ili se ne pita ništa, drži se diktafon, sagovornik govori šta hoće i to je to. Situacija je krajnje poražavajuća i zabrinjavajuća. Dok mediji imaju vlasnike koji zavise od gradskog novca ili su bliski vladajućim garnituarama, nema slobode govora. Novinari se ne mešaju previše u svoj posao, čast izuzecima. Situacija će se menjati ukoliko sami novinari odluče da žele da se bave svojom profesijom.

Imate li saznanja o tome koji su to vlasnici medija u Subotici koji izveštavaju u korist vladajuće stranke?

Javno preduzeće Radio Subotica imalo je dve bezuspešne privatizacije, nakon čega je firma VTV Komnet (VTV ComNet) kupila ovaj višejezični medij. Vlasnik ove medijske grupacije, u čijem se vlasništvu nalazi nekoliko medija u Vojvodini, jeste Vladan Stefanović, poznatiji javnosti po spornim privatizacijama i učešću u medijskim komisijima koje su mu, nesumnjivo, u pojedinim gradovima obezbedile finansijsku korist. Stefanović se povezuje i sa Srpskom naprednom strankom, a u programu TV Subotice, tokom poslednje predizborne kampanje, smenjivali su se čelnici SNS. Novinarka ove televizije Tatjana Vidojević bila je zadužena za promociju predstavnika te stranke i ljubazno je ćaskala sa njima.

Spomenuli ste da je autocenzura prisutnija od cenzure. Da li je neki vid pritiska vršen na Vašu redakciju?

Postojali su pokušaji u više navrata da se neka informacija ne objavi ili da se objavi drugačije, ali ostali su neuslišeni. Osim toga, novinari našeg portala Magločistač, početkom septembra 2017. godine, dobili su anonimne pretnje smrću, gde nam se pretilo klanjem zbog autorskog teksta jednog Subotičanina koji je pisao kritički o nedavnim dešavanjima u kojima je učestvovao i sam gradonačelnik Subotice, a koji je takođe povezan sa pretnjama koje je tada uputio svom stranačkom kolegi iz SNS i rekao da će mu iščupati grkljan. Slučaj je prijavljen policiji, ali do danas nema pomaka po tom pitanju i, naravno, nismo saznali ko je anonimna osoba koja je ostavila pretnje u vidu komentara na našem portalu.

Da li ste Vi sami doživeli vid pritiska tokom svoje novinarske karijere?

Pre dve godine, dok sam radila kao novinarka na Radio Subotici, imala sam određene pritiske od direktora i urednice programa. Direktor se grubo mešao u uređivačku politiku radija i mobingovao pojedine zaposlene, dok je urednica na početku ispunjavala njegove prohteve, ali nakon toga se situacija promenila zbog predstojeće privatizacije. Meni su oduzeti pojedini resori koje sam pratila i dodeljeni su mi drugi, zbog kojih su se moje aktivnosti prilično suzile i pratila sam samo sporedne konferencije za novinare.

Kako odreagovati u takvim situacijama?

Dok znate šta radite i da ste u pravu, treba da se za to pravo borite i da se ne predajete. Važno je da za sve što tvrdite prikupljate i, generalno, imate dokaze. U takvim situacijama neophodno je obratiti se strukovnim novinarskim udruženjima i javnosti i zatražiti zaštitu. U većini slučajeva nema potrebe za strahom jer je cilj, upravo, da budete zastrašeni i da neko može lakše da manipuliše vama. Vaš posao, kao novinara, jeste da postavljate pitanja i istrajavate na odgovorima. Pa, ponašajte se u skladu sa tim, profesionalno, poštujući etički kodeks novinara.