Ubistvo Ćuruvije nekažnjeno, presuda pod lupom

Prema optužnici, Radonjić, koji je krajem 90-ih bio šef beogradskog centra DB-a, se dogovorio sa Romićem i Kurakom da organizuju ubistvo Ćuruvije. Radonjić je iskoristio svoja službena ovlašćenja i nezakonito, bez odobrenja suda ili pismenog predloga, usmeno naredio prisluškivanje Ćuruvijinog telefona.

U optužnici se navodi da je Radonjić usmeno naredio i kontinuirano fizičko praćenje Ćuruvije 9. i 10. aprila 1999. godine – dva dana pre ubistva – i tražio da bude obavešten o svakom kretanju ovog novinara.

Pošto je navodno prekasno obavešten o Ćuruvijinom kretanju 10. aprila, Radonjić je 11. aprila zahtevao da bude obavešten „na vreme i detaljno… o svakoj promeni kretanja i mesta gde se (Ćuruvija) nalazi, posebno kada ode u svoj stan”.

U optužnici se navodi da je Radonjić organizovao da neposredni izvršioci dođu do ove informacije, omogućivši im da ubiju novinara ispred njegovog stana.

U presudi Apelacionog suda se kaže da je za ispitivanje osnovanosti ove optužbe potrebno prvo sagledati „pitanje da li je i ranije (pre nego što je Radonjić postao načelnik Centra) postojala zainteresovanost Službe državne bezbednosti (za Ćuruviju)“.

Sud je na osnovu zvaničnih dokumenata utvrdio da je Ćuruvija bio „predmet interesovanja SDB (Službe Državne bezbednosti) još od 1994. godine”, te da je „još 1998. godine prema njemu primenjivana mera TKTR (tajna kontrola telefonskih razgovora)“.

Stevan Basta, koji je u to vreme bio visokorangirani službenik DB-a, rekao je tokom istrage o Ćuruviji 2007. da je Ćuruvija od sredine 1998. godine bio predmet obrade Službe, a povodom izveštavanja o oružanom sukobu na Kosovu, kao i neki drugi urednici.

Analizom Službe je „zaključeno da se u ‘(Dnevnom) Telegrafu’ ne informiše na način koji bi otprilike bio stav države, te je zaključeno da bi trebalo aktivnosti Slavka Ćuruvije intenzivnije pratiti i zavesti obradu”, citirane su reči Baste u odluci Apelacionog suda.

U martu 1998. godine, specijalne snage srpske policije napale su imanje porodice Jašari u Prekazu, selu u centralnom Kosovu. Navodno su bili tamo da uhapse Adema Jašarija, jednog od osnivača Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), kojeg su srpske vlasti proglasile teroristom.

Tokom dvodnevne operacije ubijeni su Jašari i 58 članova njegove porodice. Njihova smrt je povećala javnu podršku kosovskih Albanaca oružanoj borbi OVK, čime je efektivno započeo rat na Kosovu.

Ćuruvija i drugi glavni urednici su, nakon izveštavanja o incidentu o Jašariju, pozvani u policiju 9. marta 1998. godine.

Ćuruvijina partnerka, Branka Prpa, je za BIRN 2021. godine ispričala da se u razgovoru sa policijom Ćuruvija „napismeno, (se) izjasnio zašto je upotrebljavao pojam Albanci (za porodicu Jašari) a ne ‘teroristi’, gde je napisao da on ne može žene i decu da nazove teroristima”.

U međuvremenu, DB je prisluškivala dva njegova fiksna telefona, jedan u njegovom stanu, a drugi u njegovoj redakciji.

Radonjićev prethodnik na mestu šefa beogradskog centra DB-a Momir Radosavljević tužiocima je 2007. godine rekao da je za tu službu bilo „interesantno to što je odlazio na putovanje u Ameriku i da je bilo interesantno da se otkrije poreklo novca za finansiranje njegovog časopisa i da li ima kontakata sa obaveštajno interesantnim licima u Beogradu“. Radosavljević je rekao da sve to znači da je interes službe za Ćuruviju bio „opravdan“.

U Sjedinjenim Američkim Državama u decembru 1998. Ćuruvija je govorio pred Helsinškim komitetom američkog Kongresa, koja se bavi bezbednošću i saradnjom u Evropi.

„Do pre mesec dana bio sam uspešan izdavač i vlasnik dva uticajna i popularna izdanja, dnevnih novina Dnevni telegraf i magazina Evropljanin”, rekao je Ćuruvija Helsinškom komitetu.

„Gospodine predsedavajući, danas sedim pred vama kao čovek čija je kompanija uništena, čiji je redakcijiski inventar zaplenjen, i čije su publikacije zabranjene od strane režima Slobodana Miloševića”, dodao je on.

Ćuruvijino obraćanje usledilo je nakon što je u jesen 1998. godine Vlada Srbije nametnula uredbu, a potom i zakon, koji su joj omogućili da zabrani novine, da im oduzme imovinu i da novinare kazni i smesti u zatvor. To je omogućilo državi da žestoko kazni Ćuruvijine novine i zapleni opremu.

Međutim, Apelacioni sud je utvrdio da „nije dokazana uzročno-posledična veza“ između Radonjićevih naredbi za nadzor i ubistva Ćuruvije. Dodaje se da Radonjić nije optužen za zloupotrebu ovlašćenja, već za učešće u ubistvu.

Sud je utvrdio i da suština Radonjićeve odbrane – da su „mere koje je naložio bile opravdane” – „nije dovedena u sumnju”.

Sud je naveo da je u Dnevniku dežurstva DB-a za 11. april 1999. godine navedeno da je „u dva navrata registrovan (Ćuruvijin) kontakt sa neidentifikovanom vezom (osobom) i da je došlo do predaje određenog papira“.

Sudije su zaključile da to znači „da su operativne informacije koje je RDB (Resor državne bezbednosti) imao (o Ćuruviji) bile tačne”.

Perica Gunjić, glavni i odgovorni urednik sajta Cenzolovka, za BIRN ističe da je „izvesni komad papira“ koji misteriozno zvuči zapravo bila samo vizitkarta. Poznati novinar Dušan Veličković sreo je Ćuruviju neposredno pre atentata i dao mu vizitkartu, dok je Ćuruvija svoje brojeve telefona ispisao na komadu papira.

Veličković je za Cenzolovku 2021. rekao da se toga dobro seća jer je to „prvi i jedini put u životu da sam imao vizitkarte koje sam uvek smatrao besmislenim i nepotrebnim“.

„Prosto je smešno, apsurdno i tragično da neko na taj način opravdava čitavo to praćenje, koje je ustvari samo bilo uvod u zločin“, kaže Gunjić.

„Potrebno da se ukloni jedno lice“

Samo nekoliko dana pre konferencije za medije tužioca Radisavljevića i potpredsednika Vučića, 8. januara 2014, Milorad Ulemek Legija je dao prvu i jedinu opširnu izjavu o ubistvu Ćuruvije.

Ispričao je da je krajem marta 1999. godine, nakon sastanka sa Markovićem i pomoćnikom načelnika SDB-a Frankom Simatovićem, kada je izlazio iz kancelarije, Marković krenuo sa njim i u hodniku ga pitao da li je njegova jedinica spremna da „izvrši poseban zadatak”.

„Načelnik mu je rekao da je potrebno da se ukloni jedno lice koje trenutno svojim neprijateljskim delatnostima ozbiljno ugrožava bezbednost države ”, naveo je Apelacioni sud citirajući Ulemekovu izjavu.

Međutim, Ulemek nije mogao da obezbedi ljude za izvršenje zadatka.

Ulemek je takođe rekao da je 2000. godine, tokom priprema za hapšenje u kojem je trebalo da učestvuje i JSO, pitao Markovića ko će biti „navigatori“ – operativci koji će ih voditi tokom izvršenja zadatka, a da mu je on odgovorio: „Oni Radonjini što su ubili Ćuruviju“.

Ulemek je napustio Markovićevu kancelariju i u drugom delu zgrade naišao na Romića i Kuraka, shvativši da su oni ti „navigatori”.

Ulemek je 2016. godine, na prvom suđenju za Ćuruvijino ubistvo, na sudu ponovio ono što je rekao o „navigatorima“, ali je odbio da govori o svom razgovoru sa Markovićem 1999. godine.

Kada ga je 2023. godine Apelacioni sud ponovo pozvao da svedoči, on je odbio da uopšte govori.

Apelacioni sud je konačno zaključio da su iskazi drugih svedoka, uključujući i Franka Simatovića, u suprotnosti sa tvrdnjama Ulemeka o susretu s Markovićem 1999. godine.

Ocenjujući Ulemekove tvrdnje o njegovom razgovoru sa Markovićem 2000. godine, sud je citirao svedoka koji je naveo da beogradski centar DB-a te godine nije angažovao JSP, niti je postojala akcija hapšenja slična onoj koju je Ulemek opisao.

Ulemekov iskaz, koji je najavio tužilac na konferenciji za medije 2014. na kraju nije napravio veliku razliku.

Uplašeni mafijaši ćute

Dva dana nakon Ulemeka u istrazi za ubistvo Ćuruvije 2014. godine svedočila su i braća Miloš i Aleksandar Simović, pripadnici Zemunskog klana, kriminalne grupe koja je sa pripadnicima DB-a učestvovala u ubistvu Zorana Đinđića.

Miloš Simović je tužiocima rekao da je 2001. godine „prvi put od Legije i (šefa Zemunskog klana) Dušana Spasojevića čuo da je u ubistvo Slavka Ćuruvije umešan Radomir Marković“.

Miloš Simović je na prvom suđenju rekao da ostaje pri ovoj izjavi, ali da ne može da odgovori ni na jedno pitanje jer se plaši za svoju porodicu. Aleksandar nije hteo ni da kaže da li ostaje pri svom iskazu ili ne.

Na ročištu u Apelacionom sudu 2023. godine, braća Simović su odbila da odgovore na bilo koje pitanje. Miloš Simović je dodao da se ni ne seća šta je rekao 2014. godine.

Sud je u presudi naveo da „budući da su svedoci (braća Simović i Ulemek) izmenili svoje iskaze, odnosno uskratili svedočenje”, njihovi iskazi iz istrage su „nepouzdani i ne mogu se sa sigurnošću prihvatiti kao istiniti”.

Kako se njihove izjave ne mogu proveriti, „na njima se ne može zasnovati osuđujuća presuda”, dodaje Apelacioni sud.

Ko je povukao okidač?

Nerešeno pitanje identiteta direktnog izvršioca Ćuruvijinog ubistva bilo je problematično tokom celog sudskog procesa.

U optužnici se prvobitno tvrdilo da je Kurak neposredni izvršilac. Ali u prvostepenoj presudi od aprila 2019. stoji da je novinara ubilo NN lice, a ne Kurak. Zbog toga je Apelacioni sud 2020. godine ukinuo prvobitnu presudu i naložio ponovno suđenje.

U optužnici je stajalo da je Radonjić okrivljenima Kuraku i Romiću davao informacije o kretanju Ćuruvije „i tako omogućio neposredno izvršenje dela”.

Ali, Apelacioni sud je naveo da je u prvostepenoj presudi navedeno da je pucalo „NN lice”. Ovo „NN lice“ nije spomenuto u prvobitnoj optužnici, ali je u presudu prvostepenog suda uvedeno bez izmene optužnice, što je nezakonito, saopšteno je iz Apelacionog suda.

Ovaj sud je takođe napomenuo da se u prvostepenoj presudi „ne navodi nijedan dokaz“ kojim se utvrđuje prisustvo još jedne osobe na mestu zločina.

Još jedan dokaz koji je osporavan tokom suđenja bile su trake sa podacima sa baznih stanica mobilnih operatera, koji su smestili optužene u okolinu mesta zločina.

U završnoj reči na prvom suđenju, tužilac se osvrnuo na komunikaciju između brojeva mobilnih telefonima koje su optuženi Kurak i Romić navodno koristili u to vreme, a za koju je rečeno da ih smešta blizu mesta zločina, sudeći po izveštaju Ministarstva unustrašnjih poslova i Bezbednosno informativne agencije.

Apelacioni sud je, međutim, saopštio da se ovaj dokaz „ne može prihvatiti kao pouzdan i verodostojan i da se na njemu ne može zasnovati činjenično stanje u ovom krivičnom postupku, pre svega, jer nije obavljeno veštačenje u skladu sa odredbama… Zakonika o krivičnom postupku”.

Massimo Morati, viši istraživač u Osservatorio Balcani e Caucaso Transeuropa, organizacije fokusirane na Balkan i Kavkaz, ocenjuje da je neidentifikovanje  direktnog počinioca veoma problematično, dodavši da je „pitanje kako to da je tako važna stvar ostala nerešena”.

„Regulativa o ljudskim pravima definiše standarde pravilne istrage: u ovom slučaju vlasti u Srbiji su bile obavezne da sprovedu nezavisnu, brzu i adekvatnu istragu ubistva Ćuruvije. Ukoliko to nije učinjeno, onda se Srbija može naći u situaciji kršenja Evropske konvencije o ljudskim pravima”, naglašava Morati.

Još jedan problem u ovom slučaj bila je činjenica da Prpa, koja je bila sa Ćuruvijom kada je on ubijen i koja je u pucnjavi i sama ozleđena, nije kao počinioce prepoznala ni Romića ni Kuraka.

Sudije Apelacionog suda su smatrale da su svi ovi problemi sa iskazima svedoka i dokazima doprinela oslobađajućoj presudi.

Verovatno najznačajnije nasleđe slučaja Ćuruvija je to što je rasvetlio razmere nadzora nad novinarima tokom 1990-ih u vreme Miloševićevog režima. „Mnogo toga smo čuli o tim stvarima iz tog vremena”, kaže Gunjić.

Iako se u optužnici ne imenuju, ipak se u Srbiji uveliko sumnjalo da je naredba odnosno implicitni zahtev za Ćuruvijino ubistvo došlo direktno sa vrha – od Slobodana Miloševića ili njegove supruge Mirjane Marković. Ali Apelacioni sud se nije bavio njihovom ulogom u gušenju slobode medija u zemlji.

Morati ističe da „nije uloga suda da ocenjuje Miloševićev režim“, ali da je „iznenađujuće“ da istraga i tužilaštvo nisu doveli u pitanje ulogu Miloševića i Marković.

„Mira Marković je još bila živa kada je istraga počela. Standardi za istragu… zahtevali su od država ne samo da sprovede istragu o direktnom ubici, već i o intelektualnim autorima takvog zločina”, naglašava Morati.

On je slučaj uporedio sa ubistvom ruske novinarke Ane Politkovskaje, nakon čega je Evropski sud za ljudska prava „utvrdio da Rusija nije istražila nalogodavce ubistva“.

„Zaista je iznenađujuće da u ovom slučaju (za ubistvo Ćuruvije) nije bilo koraka da se utvrdi ko je zaista dao naređenje“, navodi on. „Po mom mišljenju, ovo se već može smatrati kršenjem Evropske konvencije o ljudskim pravima”, zaključuje Morati.