Ubistvo istrage za ubistvo Milana Pantića

Prvog februara ove godine, Tužilaštvo za organizovani kriminal (TOK) po drugi put je odbilo da preuzme istragu ubistva Milana Pantića. Komisija za istraživanje ubistava novinara smatra da zna ko ga je ubio i zašto, postoje svedočanstva, a navodno i dokumenti o sumnjivim transferima novca, nekim i ka istaknutim ljudima iz neposrednog okruženja tadašnjeg premijera Zorana Đinđića, koji su odbili poligrafsko ispitivanje… I ništa.

Samo dan nakon što je TOK odbio da istražuje ubistvo Milana Pantića, Apelacioni sud u Beogradu je oslobodio četvoricu pripadnika bivšeg Resora državne bezbednosti optuženih za ubistvo Slavka Ćuruvije. Tako je za samo prva dva dana februara ove godine, nestala i poslednja nada da će u Srbiji iko biti kažnjen za tri ubistva njenih novinara.

Ni za ubistvo treće ubijene novinarke, Dade Vujasinović, niko nije kažnjen. Zapravo, u svakom slučaju nasilja nad novinarima u kojem je jasno, ili postoje indicije da je umešana država – niko nije kažnjen. Pokušaj ubistva Dejana Anastasijevića 2007. i paljenje kuće Milana Jovanovića 2018. su dva primera.

Matrica je, međutim, ista za sve ove slučajeve – novinari su jako smetali nekome u vrhu države, a nakon čina nasilja sve što bi trebalo da bude tužan, ali automatski proces – medijsko pokrivanje, istraga, sudski proces i politička odgovornost – dovedeno je do apsurda.

Slavka Ćuruviju su, treba se podsetiti, pratili pripadnici državne bezbednosti do samog ubistva, njih 27 u danonoćnim smenama. Teže je Službi bilo da prikrije toliko očiglednu umešanost u zločin, da zastraši svedoke, prikrije dokaze i izvrši pritisak na sudove, nego da sam zločin izvrši. U prikrivanju čak nije bila ni naročito dobra – neki dokazi i svedoci su ipak nekako preživeli dvodecenijski rad na njihovom nestanku. Krajnji uspeh je svakako postignut: službini ljudi su oslobođeni, i to definitivno.

Slučaj Dade Vujasinović, briljantne zvezdice novinarstva svog vremena, baš kao i slučaj Slavka Ćuruvije, poznatog vlasnika dva štampana izdanja u hrabrom sukobu sa režimom Slobodana Miloševića, privukli su više pažnje nego treće ubistvo novinara u Srbiji – ono Milana Pantića, dopisnika Večernjih novosti iz Jagodine. Ne bi trebalo da bude tako. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što je sve što je usledilo nakon ubistva doslednog profesionalca u velikoj meri instruktivno u pogledu odnosa ove zemlje prema njenim novinarima.

Papuče i hleb

Nesrećni Milan je ubijen u junu 2001. godine u pola osam ujutru, na par koraka od svog stana u Jagodini, dok se u papučama vraćao iz prodavnice sa veknom i po hleba u ruci. Likvidiran je sa tri udarca šipkom u glavu, ostavljen da se u lokvi svoje krvi oprosti od sveta i svesti.

Ministar policije u vreme zločina, Dragan Jočić iz Demokratske stranke Srbije, požurio je da izjavi da Milan Pantić nije trebalo da bude ubijen, već zastrašen, pa je navodno greškom ubijen. U medijima se odmah zatim povela i priča o tome kako je Pantić bio „bolešljiv“ i da zbog toga nije preživeo taj „pokušaj zastrašivanja“.

A danas vidimo da je tačno samo da su najmračnije bezbednosne strukture, u to vreme sa već ozbiljnim iskustvom brojnih likvidacija koje su organizovale krajem devedesetih godina prošlog veka, ubistvu dopisnika Novosti iz Jagodine i skrivanju počinilaca pristupile sa puno pažnje.

Mesto zločina je tako amaterski obrađeno da je to moralo bar nekome izgledati kao namerna greška. Poprište ubistva je odmah i kontaminirano brojnim novim tragovima – po njemu se šetkao ko je hteo.

„Ja sam to više puta naglašavao, da upravo kad sam došao na mesto ubistva tog dana, bilo je policije, ali mesto nije ni bilo ograđeno, ljudi su prolazili nesmetano, i svi materijalni tragovi su bili uništeni, a od kompletne forenzike, bio je krim tehničar sa foto aparatom“, priča Relja Milanović, kolega i saradnik Milana Pantića.

Isti je zaključak Komisije za rešavanje ubistava novinara i Radne grupe MUP-a koja se, na čelu sa Draganom Kecmanom, bavila ovim slučajem. Penzionisan 2022. godine, Kecman je policijski pukovnik poznatiji po tome što je petnaest godina, uprkos opstrukcijama, uporno istraživao ubistvo drugog novinara – Slavka Ćuruvije, sve dok nije zaista i napisao krivičnu prijavu protiv optuženih.

U Komisiji godinama ponavljaju da se o ubistvu Pantića zna sve – ko su ubice, zašto je Pantić ubijen, sve. Samo nema – materijalnih dokaza. Nestali su sa kriminalnom obradom mesta zločina.

Godinama je jasno da Više javno tužilaštvo u Jagodini nema snage da iznese istragu i podigne optužnicu za Pantićevo ubistvo. Zato su Komisija i novinarska zajednica insistirali da TOK preuzme istragu. Smatrali su da je to poslednja nada da nalogodavci i ubice budu kažnjeni, pošto se tužilaštvo u Jagodini pokazalo… nedovoljno aktivnim.

„Istraga“

Komisiji je odavno jasno da je zločin povezan sa Pantićevim istraživanjem privatizacije Cementare Novi Popovac, u kojoj je učestvovala i svetski poznata kompanija, kao i da su Pantića ubile profesionalne ubice.

Veran Matić je za Međunarodnu novinarsku federaciju (International Federation of Jornalists) rekao da se tadašnji direktor cementare žalio predstavnicima vlasti u Upravnom odboru, pošto je to moglo da izazove nezadovoljstvo radnika. Predstavnici vlasti su obećali da će „stvar“ da reše, dodao je Matić.

„Stvar je rešena i pre početka privatizacije“, rekao je Matić. „Naš kolega je ubijen“.

Sledeća „stvar“ koju su rešavali, istraga ubistva, rešavana je takođe dosta efikasno. Detalj po detalj. Pored potpunog odsustva bilo kakvog materijalnog dokaza sa kontaminiranog i samo fotografisanog lica mesta – u vezi sa ubistvom jagodinskog novinara nisu saslušani ni svi svedoci, čak ni stanari zgrade u kojoj je Pantić ubijen.

„Ista osoba koja je metalnom šipkom zadala smrtne udarce u glavu novinaru Večernjih novosti iz Jagodine Milanu Pantiću, dan ranije je stajala ispred njegove zgrade, tajno ga pratila i posmatrala ulaz“, objavile su Novosti.

Nije urađeno ni ono za šta je i amaterima koji su odgledali neki kriminalistički film jasno da se u istrazi mora uraditi: niko nije proverio Milanov mobilni telefon. Niko nije pročitao tekstove koje je pisao pre ubistva kako bi ispitao moguće motive vezane za njegov rad. Ukratko, ako je postojala aktivnost koja bi vodila ka nekakvom dokazu, uredno je zaobiđena.

„Do te mere nemamo kooperativnost nadležnih da mislim da, da smo doveli celu ekipu da prizna počinjeno ubistvo, ne bismo imali presudu. Moramo da pronađemo novi put za razrešavanje istrage ubistva novinara Milana Pantića i tu nam je potrebna međunarodna saradnja i pomoć“, rekao je Veran Matić.

Od kada je 2001. godine Komisija preuzela predmet i ukrstila razne arhive, Ministarstvo unutrašnjih poslova je formiralo sedam različitih radnih grupa. Sedam radnih grupa je učinilo sedam velikih napora samo da bi Komisija na kraju shvatila da ozbiljne istrage o ubistvu Milana Pantića nikada nije ni bilo.

Komisija je vremenom postala sigurna da je ubistvo naručeno, da je reč o ozbiljnim kriminalcima, kao i da jedan od njih nije prošao poligraf tokom ispitivanja.

Bilo je istrage i zbog privatizacije cementare Novi Popovac, ali ju je tužilaštvo zatvorilo i niko zbog toga nije osuđen. Toj je fabrici bio oprošten i dug za gas od 12 miliona dolara. Sve što se događalo u vezi sa privatizacijom te cementare danas izgleda sumnjivo. Neki tragovi su vodili i do vrha tadašnje vlasti – bliskih saradnika premijera Zorana Đinđića.

Janjušević i Kolesar

Ni pojava novog svedoka, koji je 2013. godine dao izjavu Upravi kriminalističke policije, izneo nove činjenice, doneo nova dokumenta, govorio o tome kako je bio posrednik u korupciji, pominjao imena iz vrha tadašnje vlasti, nije dovela do toga da tužilaštvo otvori novu istragu. I njegovo svedočenje vodilo je ka ljudima u Đinđićevom okruženju.

Tragovi su, piše Cenzolovka na godišnjicu ubistva 2022, „sezali do dva savetnika u kabinetu tadašnjeg premijera Srbije – Nemanje Kolesara, na koga se, uz direktora cementare Darka Križana, sumnjalo da je zloupotrebio položaj, i Zorana Janjuševića, za koga se u medijima pojavila informacija da se sumnjiči da je preko njegove firme na Sejšelima isplaćeno više od dva miliona dolara na privatne račune“. Druga imena „poslovnih ljudi“ koji su posredovali i na druge načine bili umešani u privatizaciju cementare pojavila su se već tokom prepucavanja koje je tim povodom nastalo između Mlađana Dinkića i Dušana Mihajlovića (tada ministra policije).

„Na vezu Nemanje Kolesara i Zorana Janjuševića, sa ovom privatizacijom, a time i sa ubistvom našeg dopisnika, ukazivala je optužnica podignuta maja 2004. godine“, pisale su Večernje novosti.

Kada je 2013. godine napravljen pomak u rasvetljavanju Pantićevog ubistva, Kolesar i Janjušević su se našli među osobama koje su dale iskaz o eventualnoj umešanosti u ovaj zločin, pisale su Novosti.

„Desetak ljudi je saslušano na poligrafu, ali ne i Kolesar, koji je to odbio. Janjušević je pre osam godina medijima kratko rekao da je na saslušanju u MUP ispričao da o Pantićevom ubistvu ne zna ništa, jer u to vreme nije ni bio na dužnosti u Vladi na kojoj bi mogao da stekne konkretnija saznanja“, navodi se u tekstu Novosti.

„Ne mogu da objasnim nepostojanje volje i želje da se ovaj slučaj reši, odbijanje da se ispitaju svi prikupljeni dokazi, da se uključe sve snage koje imaju saznanja o ovom ubistvu, da se otvori slučaj pljačkaške privatizacije. Možda je odgovor u činjenici da su svi akteri danas prebogati i da poseduju moć koja je jača od sistemske. Da su zaštitnici aktera ove privatizacije i ubistva toliko moćni da su uspeli da obezbede zaštitu u svakoj vlasti“, kaže Veran Matić.

„Kada pogledate fotografiju lica mesta na kojoj je telo ubijenog kolege Milana Pantića, videćete hleb po koji je otišao“, priča dalje Matić. „Videćete skromnost novinara koji je samo radio na najpošteniji način svoj posao. I videćete, na drugoj strani, sistem koji odbija da to mesto zločina „obradi” na pravi način, bukvalno sve institucije i tužilaštvo i MUP, videćete vladu Srbije, te 2001. godine, kojoj je u interesu da na što brži način dođe do novca za budžet, ali i za sopstvene prihode, jer niko nije naivan da podrazumeva da se radi za skromne plate, vidimo globalnu korporaciju koja korumpira ceo put privatizacionog procesa, preko ćerke firme, i uz saradnike posrednike u Srbiji, koji hoće da svedoče, ali niko ih ne vidi i pored prijava…“

„Pitanje je da li bi do prodaje cementare Novi Popovac došlo onako kako je ona na kraju završena, da je Milan Pantić mogao da objavi sve ono što je imao u svojim beleškama i dokumentima, a što je pronađeno posle njegove smrti“, pisala je Cenzolovka 2022. godine. Pola godine posle ubistva, švajcarski Holcim je kupio cementaru, a Evropska komisija je privatizaciju stavila na spisak sumnjivih.

Policijski razrešen

Dakle, prema timu Radne grupe MUP-a, koju je vodio inspektor Dragan Kecman, slučaj Pantić je „policijski razrešen“. Čak su im, kažu, poznata imena izvršilaca zločina. Ova radna grupa dostavila je svoja saznanja tužilaštvu u Jagodini najpre 2017, a onda ih dopunila 2021. Tužilaštvo, međutim, nije reagovalo.

Tužilaštvo za organizovani kriminal je dva puta odbilo da preuzme istragu, i pored indicija da je u pitanju osveta za pisanje o privatizaciji cementare Novi Popovac: „Zasad ne postoje dokazi da je ubistvo novinara delo organizovane kriminalne grupe“, izjavila je za Cenzolovku 2021. godine portparolka Tužilaštva, a to je neophodan uslov da slučaj pređe u njihovu nadležnost. Po Krivičnom zakoniku, „organizovana kriminalna grupa je grupa od tri ili više lica, koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna, radi neposrednog ili posrednog sticanja finansijske ili druge koristi“.

Iste godine, na dvadesetogodišnjicu ubistva, Veran Matić objavljuje da postoje novi materijalni dokazi, kao i da je „jasno kako iza zločina stoji organizovana kriminalna grupa u kojoj su i političari“.

Advokat Zlatan Vulić, nekadašnji šef Odseka Ministarstva unutrašnjih poslova za privredni kriminal u Pomoravskom okrugu, izjavio je za NIN kako misli da su u ubistvu novinara „Večernjih novosti“ u Jagodini Milana Pantića „posrednu ulogu imale i državne bezbednosne strukture“.

Međunarodna federacija novinara je 2022. donela rezoluciju u kojoj se traži od Tužilaštva za organizovani kriminal da hitno preuzme istragu. Sa istim zahtevom oglasili su se i Reporteri bez granica, OEBS, Evropska komisija i druge međunarodne institucije i organizacije, koje su ocenu medijskih sloboda u Srbiji vezivale za rasvetljavanje ubistava novinara.

Uzalud. TOK je to odbio najpre 2020, a onda i ove godine. UNESCO je nedavno objavio da prema njihovim statistikama, devedeset procenata zločina nad novinarima u svetu ostaje nekažnjeno. Što se ubistava novinara u Srbiji tiče, taj procenat je punih 100 odsto.

Posao na udruženom zločinačkom poduhvatu u kojem su učestvovali država, lokalni šerifi, biznismeni i kriminalci je, dakle, uspešno završen.