Ubistvo novinara: Da li ćemo ostati „Ćurani“?

Pratili su ih sve do trenutka kada je pucano Slavku u leđa. Onda su otišli, a na mesto zločina došla je regularna policija da obavi uviđaj. Prijatelj i kolega Rade Ranković me zove i kaže „ubili su Slavka“. Ne verujem mu. Kaže: „Ispred ulaza sam, ubili su ga.“ Bomba je pala i tog 11. aprila u Beogradu. Velika bomba koja je najjače do tada udarila na novinarstvo u Srbiji. Prvo što sam pomislio jeste da će nas pobiti sve. Sve koji su odbijali da budu sluge propagandne mašinerije.

Tih 78 dana bombardovanja cenzura je bila zvanična. Glavni cenzor je bio ministar informisanja Aleksandar Vučić. Njemu su glavni urednici nosili naslovne strane na proveru. Tek tada su novine mogle u štampu. Sutradan 12. aprila nije bilo nijednog centralnog naslova da je ubijen Slavko Ćuruvija, urednik i vlasnik novina koje su prestale da se štampaju i distribuiraju u Srbiji neposredno uoči početka bombardovanja. Prestao je s izdavanjem jer je znao šta ga čeka.

Nije želeo da nosi novine cenzoru na kontrolu, nije želeo da služi propagandi. Jasno je ukazivao pre bombardovanja šta nas, ali i zašto nas čeka. U poslednjem intervjuu koji je dao sedeli smo u stanu u zgradi ispred koje je ubijen. Detaljno mi je pričao o režimu, Slobodanu Miloševiću, Mirjani Marković i njihovom upravljanju državom. Taj intervju nedelju dana pre bombardovanja mogli su da vide samo građani koji su u etru imali signal lokalnih TV stanica umreženih u ANEM, ali ne i beogradska publika jer u Beogradu nije bilo nijedne slobodne TV stanice.

Govorio je Ćuruvija o zločinima režima prema ljudima koji su smetali Miloševićima, osećao je da je on u vrhu tog spiska. Iako je imao dobar osećaj šta bi moglo da se desi, nije želeo da pobegne iz Srbije, da se skloni i sačuva život. Da li ga je neko uveravao da treba da se oseća bezbedno? Kome je verovao? Nisam primetio da je na bilo koji način to pitanje postavljeno u sudskom postupku, kako bi se shvatio kontekst ubistva.

Kada je bombardovanje završeno, a cenzura u Nemanjinoj 11 ukinuta, radio sam dokumentarnu emisiju o ubistvu Slavka Ćuruvije. O kontekstu i Slavku pričali su mi njegovi najbliži saradnici. Svima je odmah bilo jasno ko stoji iza ubistva. Država, odnosno oni koji su je vodili, dali su signal da se Slavko likvidira, ali za to niko nije imao dokaze. A i kako bi ako je baš ta država dala signal za zločin. Ko će da istraži, ko će da prikupi dokaze, ko to može da uradi ako im je ta država dala instrukcije?

Onda se vlast promenila godinu dana kasnije. Dobili smo dosije Ćuran, dobili smo inspektore koji su uspeli da pronađu neke preostale dokaze koji su rekonstruisali taj 11. april 1999. Optužnica i dalje nije podignuta. Zatim se 12 godina kasnije vlast ponovo promenila. Na vlast je došao ministar informisanja iz vremena bombardovanja. Osnovao je komisiju za istraživanje ubistva novinara. Uhapšeni su oni koji su učestvovali u ubistvu, napisana je i prva presuda da je Ćuruvija ubijen jer je kritikovao režim. Obećao je Aleksandar Vučić ostavku ako ubice Slavka Ćuruvije ne budu osuđene.

Onda je oborena prva presuda, a zatim doneta druga koja je potvrdila prvu. Sada 25 godina kasnije oborena je i druga presuda. Zločin je ostao nekažnjen. Radnici države koji su učestvovali u zločinu ostaće nekažnjeni. Niko od njih za ovih 25 godina nije progovorio. Niko nije bio svedok saradnik. Niko nije zucnuo o tome ko im je naredio da učestvuju u ubistvu novinara. Državna omerta. Šta je efekat rada komisije koju je osnovao nekadašnji ministar informisanja i novinar ratne propagande s Pala? Privid da se nešto radilo, ali eto nema baš dovoljno dokaza.

Šta smo dobili posle 25 godina, osim zamajavanja da se nešto radi? Da li novinari mogu da pređu preko ovog udarca u stomak koji izbija dah? Da li ćemo preći preko ovoga i zaboraviti da je novinar ubijen jer je kritikovao režim? Da li nas država posmatra baš kao što je i bio naziv prvog policijskog dosijea: „Ćurani“?