Ubistvo Slavka Ćuruvije: Kopnena invazija režima Slobodana Miloševića na novinara tokom bombardovanja

Ne samo što je taj datum urezan u sećanje članova njegove porodice, prijatelja i saradnika, već je crnim slovima obeležen i u istoriji Srbije, kao pokazatelj kako se država u vreme Slobodana Miloševića obračunavala sa nepodobnim novinarima – prvo ih je finansijski iscrpljujivala, zatim pretila, zastrašivala i na kraju ubijala.

Ne treba smetnuti s uma da je ministar informisanja u to vreme bio Aleksandar Vučić, a gle slučajnosti, sada je prvi čovek Srbije u još jednom periodu beščašća vezanog za slučaj Ćuruvija.

Naime, nedavno su oslobođeni okrivljeni za njegovo ubistvo. Apelacioni sud u Beogradu objavio je 2. februara presudu donetu pre skoro deset meseci po kojoj su okrivljeni za ubistvo – Radomir Marković, Milan Radonjić, Miroslav Kurak i Ratko Romića – oslobođeni.

Istoričarka Branka Prpa je pukim slučajem ostala u životu tog 11. aprila 1999. godine. Čovek koji je pucao u njenog nevenčanog supruga Slavka Ćuruviju, na trenutak je stajao nad njom razmišljajući da li i nju da ubije.

Dvadeset i pet godina kasnije, za državni vrh, ona je ključni razlog zbog kojeg je ubistvo Ćuruvije ostalo nekažnjeno „jer nije prepoznala ubicu“, iako su na optuženičkoj klupi bili organizatori, a ne izvršilac.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je govoreći o oslobađajućoj presudi rekao da petoro ljudi nije htelo da osudi nekoga na 40 godina, kada neposredni svedok kaže da to nije to lice.

Prpa za Danas kaže da nije slučajnost što su okrivljeni oslobođeni 25 godina kasnije, u vreme apsolutne vladavine Aleksandra Vučića.

– Ništa tu više nije slučajno. Moja jedina dilema je da li on drži službu državne bezbednosti u šaci, ili oni njega. U svakom slučaju, svi oni, uključujući i sudije Apelacionog suda, tu ikebanu od sudija koju su skupili, imaju putera na glavi. Vučić je propustio ključnu priliku da se rehabilituje za ubistvo Slavka Ćuruvije. Daje komentar na žrtvu, jer i ja sam žrtva, nisam prolaznik. Osoba koju sam identifikovala kao onu koja je pucala, nije bila ista koju su mi pokazali na fotografiji, tvrdeći da je to ta. Ne radi se o mom prepoznavanju, nego o plasiranju druge osobe kao one koju sam videla. To su dve različite stvari. Ubica je stajao iznad moje glave sa pištoljem. Ja sam ga gledala, kao i on mene. Prema tome, baš ne verujem da toliko mogu da pogrešim kada mi pokažu fotografiju drugog čoveka. To je znao tužilac od početka kada je podigao optužnice – ističe Prpa.

Prema njenim rečima, okrivljeni su apsolutno dokazano učestvovali u činu ubistva.

Naša sagovornica postavlja pitanja – „Ako ubicu nisam identifikovala kao takvog, šta je sa ovom trojicom? Je l’ i njih treba ja da prepoznam? Ili je optužba protiv njih deo policijske istrage? Šta su oni u toj prići – šef beogradskog DB-a koji je vodio operaciju „Ćuran“? Romić, koji je u tome učestovao, i Rade Marković, šef službe državne bezbednosti Srbije? Na osnovu čega su oni oslobođeni?“.

– Na osnovu čega identifikacija izvršioca njih oslobađa krivičnog dela organizacije i sprovođenja i realizacije političkog ubistva? Moja najdublja sumnja je da su od početka artikulisali slučaj koji su mislili da će na taj način oboriti. I to su na kraju i uradili – Naglašava Prpa.

Na pitanje da li će odgovorni za ubistvo ikada biti izvedeni pred lice pravde, naša sagovornica kaže da sumnja.

– Ako imamo u vidu istoriju političkih ubistava u svetu, vrlo teško je da ćemo ikada osuditi ubice Ćuruvije. Kod nas ne postoje demokratski kapaciteti, jer mi nismo izvršili dekonstrukciju države koju je stvorio Milošević. Ako to ne uradite, ne možete u budućnosti stvarati pravnu državu, ne možete stvarati demokratsku političku volju sa istim institucionalnim devijacijama koje su nasleđene. Tako se ne kreće u budućnost. Zbog toga je ubijen i Zoran Đinđić. Zato što je započeo demontažu sistema, a Koštunica se sa tim nije slagao – ukazuje Prpa.

Obasuta kišom od 17 metaka

Ona smatra da je odgovornost Aleksandra Vučića za ono što se desilo Slavku Ćuruviji apsolutna, i da to nikada ne treba da se dovede u pitanje.

– Od Zakona o javnom informisanju, neprestanih sudskih procesa, progona, kazne zatvora u martu 1999. do ubistvo 11. aprila iste godine, pokazuju permanentno iživljavanje i mučenje čoveka. A od pre 12 godina imamo Vučića koji je doživeo metamorfozu, sveca, koji kaže da će naći ubice Slavka Ćuruvije. I to se zakleo pred javnošću. Vidimo kako je to uradio – naglašava Prpa.

Taj 11. april nesumnjivo je obeležio ne samo period bombardovanja, već i čitav život naše sagovornice. Tog dana je bila obasuta kišom od 17 metaka, jedva sačuvala živu glavu, dok je njen partner ubijen. Kaže da joj je, posle takvog događaja, za bombe koje su posle padale bilo svejedno.

Bila je pod neprestanom kontrolom DB-a, dežurali su od jutra do mraka ispred njene kuće, „tako da same bombe kao takve, koje normalnog čoveka treba da dovedu u stanje straha ili panike, mene nisu, jer sam bila u šoku i pod traumom“.

Tadašnju Jugoslaviju opisuje kao apsolutno totalitarnu državu, čiji predstavnici su nakon gubitka lokalnih izbora 1996. shvatili da im vlast izmiče iz ruku, pa su krenuli u intenzivno sužavanje demokratije i svih prava.

– Citiraću Slavka: „Kada izgube rat van granica Srbije, krug će se zatvoriti i rat će početi u Srbiji“. I upravo se to desilo. Bacaju bombe na vas, a vi gledate kako ćete da eliminišete političke protivnike. Uđete u sistem vanrednog stanja i onda cenzurišete svaku istinu, i krenete da ubijate ljude. To se nama desilo, i tako je završio 20. vek – zaključuje Branka Prpa.

Vučić je bio i ostao predvodnik pijanog tumaranja društva

Jedan od bliskih prijatelja i saradnika ubijenog novinara, Perica Gunjić iz Slavko Ćuruvija Fondacije i urednik Cenzolovke, kaže za Danas da mu je dan kada je Slavko ubijen ostao kao ožiljak u pamćenju, za ceo život.

– Sećam se gde sam bio kada sam za to čuo, ko mi je javio, šoka, obamrlosti. Slavka sam znao, šest godina sam radio sa njim, u Borbi i Telegrafu, nedeljniku u koji me je on pozvao da dođem. U Borbi, koju je je uređivao nekih godinu dana, mladim novinarima je dao priliku da se bavimo temama nama bliskim, u toj ogromnoj redakciji smo dobili podršku kakvu su u drugim velikim medijima mladi mogli samo da sanjaju. U osnivanju Telegrafa učestvovalo je nekoliko mladih novinara Borbe, koji su dobili uredničke pozicije. Uz sve, on je u Borbi bio jedan od najboljih novinara, političkih analitičara i reportera naglašava Gunjić.

Slavko je, kaže, bio harizmatičan, duhovit, direktan, otvoren, pun energije, voleo je da svoje znanje prenosi mladima, tako da nije bilo teško sa takvim čovekom razviti prisniji odnos nego što to uobičajeno imate sa urednicima ili direktorima.

– Gotovo godinu dana pre toga država je pokrenula rat protiv Slavka, njegovih novinara i novina, Evropljanina i Dnevnog telegrafa. Ceo državni mehanizam je pokrenut samo da uništi jednog čoveka koji je sistemu toliko smetao – sudski sistem koji ga je je kažnjavao po projavama nekih opskurnih organizacija kaznama koje su se merile u stotinama hiljada evra i koje su morale da budu plaćene za 24 sata, policiju i inspekcije koje su mu plenile stvari i po kući i po redakciji, upregli su svoje medije da pripreme teren za ubistvo, pet dana pred smrt je vest o njegovoj navodnoj izdaji čitana na RTS-u i objavljena u Politici Eskres… – priseća se Gunjić.

Ističe da od objavljivanja Dosijea „Ćuran“, koji je sastavio tadašnji Resor državne bezbednosti, u vreme bombardovanja su angažovali 27 ljudi iz pratećeg odeljenja RDB-a da ga prate i sve su ga vreme prisluškivali.

– Kakav važan državni posao u vreme bombardovanja – obračun sa jednim čovekom! A onda su spinovali kako je on dobio neki novac od nekog iz američke ambasade – usred bombardovanja, kada je diplomatsko osoblje napustilo zemlju, a niko od onih koji su ga pratili nije video tu torbu sa novcem. Setio sam se te njegove hrabrosti da se svemu tome suprotstavi, da ni jedan jedini korak ne uzmakne, da se bori za sebe, svoju porodicu, svoje novinare i novine iako je znao bolje od svih nas sa kakvim monstruoznim sistemom ima posla. I to sam mu zamerao, kasnije, kada sam o tome razmišljao – zato što nije bio oprezniji, zato što nije otišao iz zemlje, što mu je, kasnije sam saznao, predlagao Zoran Đinđić, još jedan koji nije bio dovoljno oprezan i koji je podcenio mračne delove Službe koji su mu radili o glavi – ističe Gunjić.

Priseća se da su tih dana, u vreme bombardovanja, bili bez posla, i dosta vremena provodili u šetnji po polupraznom gradu.

– On je, uprkos tome što su mu uništili novine, uprkos tome što je morao da raspusti redakciju, što je znao da je za njega još opasnije jer mu nisu pretile samo bombe, bio nasmejan, pozitivan, ohrabrivao nas u ta užasna vremena. Ubiti takvog čoveka, koji nije bio deo te mračne mašinerije, tih proizvođača smrti koji su po ceo dan u svojim medijima tu istu smrt slavili… to se nikad ne zaboravlja – kaže naš sagovornik.

Gunjić je čuo nezvanične vesti da je Apelacioni sud doneo oslobađajuću presudu okrivljenima za ubistvo mesecima pre nego što je saopštena. Kaže da nada da će se država obračunati sa sopstvenim zločinima nikada nije bila manja, a da posle ovakve presude to deluje nemoguće.

– Šokantno je saznanje da ova zemlja nastavlja da izgubljeno tumara, da propušta svaku šansu da se uspravi, pijana od tolikih pokušaja zaborava. Iz ugla tog velikog povratka devedesetih, deluje izgubljeno ne samo za nas, nego i za generacije koje dolaze. Vučić je bio i ostao predvodnik tog pijanog tumaranja. U vreme kada je ponovo preuzeo vlast obećavao je da će država da uradi sve kada je rešavanje ovog ubistva u pitanju i da će se suočiti sa svojim zločinima. U to vreme je bilo šokantno da za 10 godina vlasti koju su predvodili DS i DSS niko nije ništa uradio da se rasvetli Slavkovo ubistvo. Ubicama je moralo da se sudi odmah pole Petog oktobra, a danas znamo da je sve vreme bilo opstrukcije i pretnji onima koji su unutar policije ovaj zločin istraživali – naglašava Gunjić.

Dodaje da je Vučić, kao što je bilo i sa tolikim drugim stvarima koje je obećavao, brzo pokazao svoje pravo lice i ne samo da je čitav proces za ubistvo Ćuruvije opstruiran i na kraju tragično neuspešan, nego se danas prema novinarima i medijima i on i ceo državni vrh odnose na sličan način kao što je i sam radio devedesetih – svi koji kritikuju vlast su izdajnici zemlje i strani agenti.

– Naravno da on zna da su za izdaju i saradnju sa onima koji nas bombarduju bezočno lažući optužili i Ćuruviju. I naravno da zna i kako mu je i sam pretio pre ubistva. Služba koja je Slavka ubila na Uskrs je i u vreme njegove vlasti, kao i one prethodne, sačuvana, njen uticaj na celu državu nije dirnut, misija državnih zločinaca iz devedesetih dovršena – zaključuje Perica Gunjić.