Umrlica za Jusufa Čehajića ili kad vest o pogibiji zakasni 38 dana

Više od 30 godina kasnije Sead Čehajić ispričaće za UNS da je majka njegov heroj jer je do preseljenja u bolnicu svakodnevno peške išla na posao i rizikovala život. Na tom putu od kilometar i po, priča, neretko je sretala mrtvozornika kako kupi ljudske leševe sa ulice i nastavljala sa njim bolničkim vozilom do posla.

U Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji Vukovar je bio samo jedno od manjih mesta, ali za visokotiražne „Večernje novosti“ sa razgranatim dopisništvom očigledno dovoljno bitno da od 1975. godine u stalni radni odnos prime Jusufa.

UNS je u prvom tekstu pisao da je Jusufa Čehajića ubila granata koja je izjutra pala u dvorište u centru Vukovara te subote, 12. oktobra 1991. godine, i da ga je silina detonacije odbacila u podrum kuće iz kog je nešto pre izašao.

I ta vest biće mrtva 38 dana.

Kada su se čitale novine

Novinar tog vremena u kom se čitala štampa, a interneta nije bilo, mogao je u vesti da piše da se događaj odigrao prekjuče.

Jusufovi izveštaji nisu bili dugi, niti zapaljivi, oslanjali su se na zvanične izvore, često su govorili o događajima unazad nekoliko dana i videlo se da ih piše novinar sa lica mesta.

Kako je sukob od sporadičnih incidenata postajao sve više rat tako su tekstovi sa potpisom J. Čehajić, odnosno njegovim inicijalima, nestajali.

Izveštaj od 4. aprila opisuje kako su pred železničkom stanicom u Vinkovcima protestovali  građani zbog prolaska transportera Jugoslovenske narodne armije (JNA).

Vojnicima su, piše Čehajić, dobacivali nedobronamerne reči, kao i pitanja „zašto ne uhapsite Šešelja“, „gde ste bili kad je ranjena gospođa Nemčić“. U Vukovaru i Vinkovcima, piše u izveštaju, vlada velika međunacionalna napetost.

Već sledećeg dana potpisuje izveštaj sa zagrebačkim dopisnikom „Novosti“ Juricom Kerblerom da su u Vukovar iz Zagreba stigli zamenik ministra hrvatskog MUP-a Slavko Degoricija, ranije napadnuti predsednik i sekretar Srpske demokratske stranke za Vukovar Goran Hadžić i Borivoje Savić „prebijeni od glave do pete“ i, da to što su zajedno došli, „nije pomoglo da se među Srbe povrati poverenje u `nove hrvatske vlasti`“.

Barikade pred srpskim naseljima su postavljene. „Neizvesnost i strah se šire pa je i kod hrvatskog sela Lipovača, u susedstvu Bršadina i Trpnja, osvanula barikada“…

Sva tri ubijena

Ispostaviće se da se u jednom tekstu od 14. aprila zajedno potpisuju Jusuf Čehajić i ratni izveštač Milan Žegarac, koji je do sukoba bio dopisnik „Večernjih novosti“ iz Sombora.

U njemu piše da je osiječki šef policije Josip Reihl-Kir postigao dogovor sa Srbima iz Borova Sela o uklanjanju barikada u Istočnoj Slavoniji uz garancije da će biti bezbedni do referenduma o budućnosti Jugoslavije.

Ovaj policajac upamćen po spremnosti da pregovara i izjavama da ne želi da ga istorija pamti po zlu, ni kao čoveka koji je izazvao građanski rat, na konferenciji za novinare rekao je kako ne može policija kontrolisati sve ekstremiste, ali one u svojim redovima može odstraniti. Tada je saopštio da je potpisao deset rešenja o otkazu policajcima MUP-a Hrvatske u Osijeku.

Oba novinara koja su potpisala tekst i junak izveštaja, šef osiječke policije, biće uskoro mrtvi.

Prvi je usmrćen Reihl-Kir. Njega je 1. jula ubio aktivista Hrvatske demokratske zajednice (HDZ).

U Vukovaru je 9. oktobra ubijen Žegarac, a tri dana kasnije od granate je poginuo Čehajić.

Poslednji potpis

Ćirilične „Novosti“ u Čehajićevim izveštajima ne diraju hrvatske izraze. Međutim, jasno je da će s jedne strane pitanje lične bezbednosti, a zatim i sva surovost rata u opkoljenom gradu, u kom se prekidaju i telefonske veze, njegove brojne izveštaje iz aprila i maja 1991. godine, svesti na četiri u junu, pa dva u julu, gde je i bio kraj.

Nekoliko informacija u avgustu, očigledno poslate od Čehajića, potpisane su redakcijskim inicijalima VN.

Poslednji izveštaj u „Večernjim novostima“ koji je ovaj novinar posle četvrt veka rada potpisao imenom i prezimenom izašao je 27. jula, imao je četiri rečenice i objavljen je pod naslovom „Smenjeno rukovodstvo Vukovara“.

UNS je pokušao da u Hrvatskom radio Vukovaru, gde je na početku novinarske karijere Čehajić vodio emisiju „Zemljaci“ o poljoprivredi i „Vukovarskim novinama“ za koje je pisao, a koji su u okviru iste kuće, sazna ima li onih koji ga pamte.

Većinom u ovim medijima rade oni koji su rođeni 90-ih, dobili smo odgovor. Ipak, raspitivanjem pronašli su jednu osobu koja je potvrdila da je Čehajić tu radio i bio posle dopisnik „Novosti“, ali o kojoj se osobi radi nismo saznali.

Pošten čovek

Vodeći novinari i urednici „Večernjih novosti“ tog doba, sada već u poodmakloj penziji, reći će da je Čehajić bio dobar novinar, međutim one koji su profesionalno sa njim sarađivali i znali ga dobro nismo pronašli.

Tadašnji glavni urednik Rade Brajović sada kaže da je Čehajić bio primer novinara koji poštuje podatke i da su „Novosti“ zaposlile njegovog sina i pomogle porodicu.

„Hrabar i pošten“, opis je stradalog dopisnika iz Vukovara koji daje Brajović.

Srećko Petrić, svojevremeno šef deska ovog dnevnog lista, znao je kako je Čehajić stradao.

„Bio je jedan od naših najboljih dopisnika“, govori Petrić.

I Manojlo Vukotić koji je u to vreme bio u „Borbi“, kako kaže, tada na suprotnoj strani od „Večernjih novosti“ za koje je ranije izveštavao iz Rima, a čiji je posle 2000. godine bio glavni i odgovorni urednik i direktor  u dva navrata, pohvaliće Čehajićevo poštenje.

„Bio je odličan profesionalac. Jako pošten čovek“, odgovorio je Vukotić na pitanje seća li se Čehajića.

Pomoćnik šefa dopisne rubrike Kadire Bajec, koja je preminula, Andrej Dornik, prisetio se da se sretao sa Čehajićem.

Obično su dopisnici dolazili 16. oktobra na godišnjicu „Novosti“ rekao nam je.

„Čehajić je bio ozbiljan čovek. Odlično je pisao. To su bili novinari koji su nam mnogo značili. `Novosti` su imale najjaču dopisničku mrežu i na tome su gradile tiraž“, kazao nam je Dornik.

Postojala su izdanja „Večernjih novosti“ za svaku jugoslovensku republiku, plus, priča Dornik, za Vojvodinu, pa za veće gradove dodatne strane.

Pronalazimo da je tiraž  „Večernjih novosti“ zabeležen uz impresum novina izašlih 3. maja 1991. godine, za prethodni dan, bio 346 012 primeraka.

U tom broju na naslovnici, u vrhu strane, izašla je uokvirena vest da je u Borovu Selu poginulo 17 policajaca, potpisana sa J. Čehajić.

„Rezultat je poznat, bio je to početak rata na prostorima bivše Jugoslavije“, napisao je kasnije u svojoj knjizi „S obe strane pakla“ Branislav Gulan ratni izveštač „Borbe“.

Novinarstvo i podele

U potrazi za Čehajićevim tekstovima šest meseci pred smrt naišli smo i na poznata imena koja su u to vreme u „Novostima“ objavljivala, karikaturisti Dušan Petričić i Predrag Koraksić Koraks, novinari: Miša Brkić, Vladan Dinić, Stojan Drčelić, Tanja Jakobi, Gordana Logar, Zlatko Čobović, lične stavove o tome kako spasiti Jugoslaviju iznosili Nebojša Popov, Zaharije Trnavčević, Slavoljub Đukić, Branka Mihajlović, Milovan Vitezović, Nenad Kecmanović, Ivo Družijanić, Milica Lučić Čavić, Toma Fila, Ratko Božović…

UNS je već pisao da je pretražujući baze podataka stranih organizacija nailazio na različite, uglavnom pogrešne podatke pa je tako u nekadašnjem vašingtonskom muzeju posvećenom novinarstvu i slobodi govora pisalo da je Čehajić nestao pod nerazjašnjenim okolnostima. U bazi koju vodi UNESKO Čehajića nema, kao ni u bazi Komiteta za zaštitu novinara jer im evidencija ne obuhvata 1991. godinu. Reporteri bez granica zabeležili su ubistvo Čehajića.  

S druge strane, iako je bio član Hrvatskog novinarskog društva (HND), zapravo njegove preteče Društva novinara Savezne Republike Hrvatske, nema ga u javno vidljivoj evidenciji ubijenih novinara za vreme rata.

Ni Čehajićevo, a ni ime Sima Kljajića, novinara „Ličkih novina“ ubijenog u Gospiću 1991. godine, o kom detaljno piše UNS u svom istraživanju, ne nalazi se na spomen ploči HND-a na ulazu u Dom novinara u Zagrebu.

Na toj spomen ploči postavljenoj 1994. godine piše: Hrvatski novinari i tehničari poginuli u domovinskom ratu: Stjepan Penić (1991), Gordan Lederer (1991), Žarko Kaić (1991), Đuro Podboj (1991), Nikola Stojanac (1991), Zdenko Purgar (1991), Pavo Urban (1991), Živko Krstičević (1991), Ivan Maršić (1992), Tihomir Tunuković (1992), Tomica Belavić (1993), Željko Ružičić (1993), Branimir Polovina (1991), Siniša Glavašević (1991).

Čehajićeva porodica sačuvala je brižljivo potvrdu otkucanu na pisaćoj mašini o prijemu u članstvo iz novembra 1974. godine. Kada je postao član Društva novinara Savezne Republike Hrvatske, po automatizmu to je značilo da dobija knjižicu Saveza novinara Jugoslavije, krovne kuće za republička novinarska udruženja.

Hrvatsko novinarsko Društvo ljubazno je dostavilo UNS-u iz svoje arhive nekoliko tekstova koje je Jusuf priložio za prijem u članstvo.

Ali, za dalji razgovor o ubijenim novinarima volje nije bilo.

Poslednja vožnja „fićom“

U dnevničkim zapisima sa ratišta Branislav Gulan, novinar „Borbe“, u knjizi „S obe strane pakla“, zabeležio je da je 28. maja 1991. godine u Vinkovcima na konferenciji prvi put posle krvavih dešavanja u Borovu Selu bio susret predstavnika hrvatskog ministarstva policije i Saveznog sekretarijata unutrašnjih poslova.

Sa konferencije se, piše Gulan, u Vukovar vratio „fićom“, a njega i koleginicu Branku Bertok, koja je honorarno pisala za „Borbu“ iz Vukovara vozio je dopisnik „Večernjih novosti“ Jusuf Čehajić.

Gulan u knjizi opisuje da se u centru Borova Sela, prema priči meštana, nalazila srpska i jugoslovenska zastava i da se nekoliko hrvatskih policajaca koji su kod kuće, u Vukovaru, proslavljali 1. maj uz čašicu opkladilo i dogovorilo da skinu zastave.

Dvojicu koji su pokušali da sa stuba zastave skinu meštani su uhvatili, ostale koji su došli automobilima su pustili. Dan kasnije hrvatska specijalna policija iz Osijeka i Vukovara upala je u Borovo Selo.

Upravo Čehajić će izveštavati o tom događaju. Bez suvišnih reči, pa i emocija, informativno.

Poginulo je 17 policajaca, teže i lakše je ranjeno 16 ljudi među kojima najviše policajaca, a svi su smešteni na lečenje u vukovarsku bolnicu. Strahuje se, piše Čehajić, da mrtvih ima i među civilima.

U tom broju „Novosti“ od 3. maja pored vesti na naslovnoj, ovaj novinar potpisuje još tri izveštaja.

Iz sela Bršadin izveštava o dolasku istražnog sudije i tri verzije jednog ubistva. Mihajlo Gelenčer, po nacionalnosti Hrvat, pucao je u svog suseljanina Stevana Inića, po nacionalnosti Srbina.

Sudija osiječkog suda Mladen Filipović kaže da je došlo do prepirke kada je Inić noseći srpsku zastavu prošao pored Gelenčera koji je kosio travu. On je komšiji rekao da nema prava da maše srpskom zastavom u Hrvatskoj, dok mu je ovaj odgovorio da ima.

Prema drugoj verziji Inić je nosio zastavu da je postavi na svoju kuću, ali mu to nije dozvolio Gelenčer…

Na mestu ubistva uz drvo bila je kosa, a kraj nje zastava Srbije sa zvezdom petokrakom.

Supruga Nada

Još jednom u svojoj knjizi Gulan pominje Čehajića, a to je u zapisu od 25. novembra 1991. godine.

„Saznajem da je 12. oktobra u Vukovaru poginuo još jedan novinar, moj poznanik Jusuf Čehajić, višegodišnji dopisnik iz Vukovara“.

Pomalo čudno, ali kako to sudbina i zakasnela objava smrti u industriji vesti mogu da udese, u rubrici „Novosti dana“ 20. novembra 1991. godine objavljena je vest da je pre 38 dana poginuo Jusuf Čehajić.

Uz fotografiju u vrhu strane, u nekoliko rečenica, piše da je tužnu vest potvrdila supruga Nada.

Ona je po ulasku JNA u Vukovar 18. novembra, došla u Beograd kod ćerke.

„Po nju su u bolnicu došli novinari `Novosti`, ekipa u kojoj je bila Milena Marković, i prebacili je kod sestre“, ispričaće Sead Čehajić.

Mesec i po pre majčinog dolaska, nastavlja, dobili smo vest da su poginuli oboje, tako da nas je živa majka iskreno obradovala.