Upozorenje sa Malte i ćutanje u Srbiji

Metju Karuana Galicija je rekao na konferenciji da sa pažnjom posmatra ono što se dešava na medijskoj sceni Srbije i naglasio da „postoje zemlje gde su medijski sistemi potpuno urušeni, poput Kipra, i zemlje gde su ti sistemi u procesu propadanja, poput Mađarske, Poljske i Srbije“, ocenivši da je situacija u Srbiji “najekstremnija”.

Svi znaci su tu – agresija političara, kampanje blaćenja i pretnje. To je poput savršene oluje koja predstoji ubistvu.

Reakacija na ovo zastrašujuće upozorenje, bilo je malo.

Izdavaja se objašnjenje predsednika Srbije koji je, pokazavši ovoga puta nepristojno nepoštovanje pre svega prema porodici Galicija i radikalsku brutalnost, na koju se polako navikavamo, uprkos njegovom sve lošijem naprednjačko-proevropskom šmiranju, po običaju, ispolitizovao je Metjuovu izjavu i smestio u predizbornizborni kontekst.

Pre nego što će licemerno pozvati sve državne organe da se “novinarima omoguće normalni uslovi za rad”, izgovorio je nekoliko rečenica koje mogu predstavljati samo dodatnu argumentaciju za zlehudu prognozu iz Gdanjska:

A to što mi kažete da je to govorio neko od stranaca, to valjda najbolje govori o njima. Što bih se ja u to mešao? To znači da – ili nešto znate, ili je nešto drugo što ne bih komentarisao – rekao je, izmedju ostalog Vučić.

Sada bi, možda, po nekoj novinarskoj logici i pravilima profesije, trabalo razmatrati da li je Metju Karuana Galicija, suočen sa porodičnom tragedijom, možda preterao u oslikavanju medijske scene u Srbiji.

Ili, analizirati Vučićevu, ko zna koju po redu, teoriju zavere po kojoj tamo neki stranci, u sadejstvu sa domaćim elementima, rade protiv njega, odnosno Srbije.

Čini se, ipak, da je mnogo važnije, ako pokušamo da odgovorimo zašto je ovu rečenicu, o Srbiji kao državi u kojoj će se desiti sledeće ubistvo novinara, izgovorio javno Metju Karuana Galicija, a ne neko od nas, novinara iz Srbije.

Postoji nekoliko mogućih odgovora.

Najpre, Vučić. U pitanju je, dakle, „nešto drugo“. Šta, ostaje nam da nagadjamo, ali ako kaže predsednik Srbije, biće da on, a ne mi, zna nešto što je tajna za nas obične smrtnike.

[povezaneprice]

Možda je novinar sa Malte preterao, te njegova hipoteza jednostavno nema osnova, čak i kad nabraja argumente u prilog svojoj tezi: agresija političara, kampanja blaćenja i pretnje. Teško je osporiti Metjuove tvrdnje, ali dobro, hajde da ih relativizujemo, makar za trenutak.

Poslednji ubijeni novinar je Milan Pantić, još 2001. godine, a jedina novinarka kojoj su nanate teške povrede je Gordana Uzelac sa TV Pink. Barem tako tvrdi Vučić, mislim što se tiče gospođice Uzelac.

Povrh svega, da ne širimo dalje, sam predsednik nas je uzeo u zaštitu. Malo li je? Odnosno, ako ne računamo Batu Gašića, jače garancije nema, je li tako?

Sa druge strane, baza NUNS-a o napadima na novinare, ali, pre svega, svakodnevna zbivanja, baš onako kako ih je oslikao Metju Karuana Galicija, ozbiljno dovode u pitanje oficijelnu ocenu o bezbednosti novinara u Srbiji.

Koleginice i kolege, među koje i sebe ubrajam, da budem iskren, tu i tamo, pre svega, na društvenim mrežama, uglavnom stidljivo, pretežno eufemističkim izrazima, upozoravaju da je bezbednost novinara ugrožena, uz obavezan dodatak o apelu državnim organima da što pre pronađu bla, bla, bla…

Zašto neko od novinara u Srbiji, onda, nije decidno, na nekom skupu, okruglom stolu, bilo gde, izgovorio rečenicu upozorenja koja su se čula u Gdanjsku?

Ćutanje srpskih novinara je jasan odgovor.

Jer, kako reće, Metju Karuana Galicija, oluja je tu.