Ustavni sud poništio presudu zbog povrede prava novinara na slobodu izražavanja

Kragujevački sud je 20. marta 2014. godine potvrdio presudu Višeg suda u Kruševcu kojom je određeno da Zdravić na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda predsedniku opštine Aleksandrovac Jugoslavu Stajkovcu solidarno isplati 200.000 dinara. Stajkovac je tužio Zdravića zbog tekstova „MUP da ispita adaptaciju ’Starog mlina’ u Mitrovom Polju“ i „ Stari mlin u Mitrovom polju-nova župska afera“, objavljenih 2011. godine u lokalnom listu „Rasina Pres“, kao i članka „Kriju informacije o Starom mlinu“, koji je Zdravić potpisao kao dopisnik „Blica“.

Baveći se slučajem „Starog mlina“, koji je trebalo da postane turistička atrakcija tog kraja, Zdravić je u svojim tekstovima tražio odgovor na pitanje: da li je za rekonstrukciju pomenutog objekta zaista potrošeno više od 70.000 evra, da li je i koliko para za to izdvojeno iz opštinskog budžeta i zašto čelnici aleksandrovačke opštine „kao zmija noge“ kriju informaciju o ceni adaptacije.

Zdravić je, između ostalog, izneo podatke da je američka vladina organizacija „Meri Korps“ rekonstrukciju pomogla sa 60.000 dolara, da je opština za tu svrhu odvojila 4,6 miliona dinara, kao i da je predsednik Stajkovac u pismu podrške „Meri Korpsu“ obavestio američku organizaciju da će ova suma biti obezbeđena iz opštinskog budžeta. Novinar zatim navodi da je sekretar Crvenog krsta u Aleksandrovcu tvrdio da je adaptacija koštala samo 14.000 evra i da opština nije izdvojila ni dinar. Zdravić je takođe naveo da je u blizini „Starog mlina“ predsednik opštine Aleksandrovac sagradio velelepnu vikendicu u etno-stilu i da se, slučajno ili ne, izgradnja Stajkovčeve vikendice poklapa sa adaptacijom mlina.

Novinar je zvanično zatražio informaciju o „Starom mlinu“, ali mu je iz opštine odgovoreno da nemaju dokument iz koga bi se videlo da li je i koliko para iz budžeta potrošeno u izgradnju ovog objekta, a nisu mogli da kažu ni ko su bili izvođači, niti da li je još neko investirao u taj posao.

Posle izgubljenog spora pred kruševačkim i kragujevačkim sudom, Gvozden Zdravić se obratio Ustavnom sudu Srbije.

Usvajajući ustavnu žalbu novinara, najviša pravna instanca u zemlji je prvo ukazala na svoj stav da sloboda izražavanja u demokratskom društvu „predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izražavaju mišljenja, informacije i ideje, bez obzira na sadržinu i njihovo dejstvo…, a da pri tome sloboda izražavanja može obuhvatati i određeni stepen preterivanja, ili čak provociranja“.

Ustavni sud uz to ukazuje da „posebnu zaštitu prava na slobodu izražavanja uživaju novinari i mediji zbog svoje naročito važne društvene uloge“.

Ustavni sud zatim ističe da iako mediji prekorače određene granice, posebno u vezi sa ugledom i pravima drugih, njihova je dužnost da saopštavaju „na način dosledan njihovim obavezama i odgovornostima“, informacije i ideje o svim pitanjima od javnog interesa.

„Novinarska sloboda, takođe, obuhvata i moguće pribegavanje određenom stepenu preterivanja ili čak provokaciji. Takođe, granice društvene kritike su prema praksi „Evropskog suda za ljudska prava znatno šire u odnosu na političare, nosioce javne funkcije i druge ličnosti, nego u odnosu na druga lica“, piše u odluci Ustavnog suda.

Ocenjujući informacije iz Zdravićevih tekstova, Ustavni sud je utvrdio da se one „isključivo odnose na trošenje budžetskih opštinskih para, te da nema sumnje da se radi o pitanjima od javnog značaja i da je informisanje o tome u skladu sa ulogom medija kao „čuvara javnog interesa“.

U presudi se posebno ističe: „U suštini, informacije u novinarskim člancima ne odnose se na privatni život tužioca (Jugoslava Stajkovca, predsednika opštine Aleksandrovac – prim. nov.), već pre svega na njegovo postupanje kao nosioca javne funkcije. Zatim, u novinarskim člancima nisu korišćeni izrazi i formulacije kojim se vređa, ponižava ili omalovažava ličnost tužioca. Iz same sadržine novinarskih članaka, po oceni Ustavnog suda, proizilazi da nije postojala namera omalovažavanja ličnosti…, već isključivo obaveštavanje javnosti o informacijama od javnog interesa. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da sporne informacije nisu imale uvredljiv karakter za ličnost tužioca, kao što je to navedeno u parničnim presudama (Višeg suda u Kruševcu i Apelacionog suda u Kragujevcu – prim. nov.)“.

Ustavni sud zatim ukazuje: „Ono što se može postaviti kao pitanje jeste da li su te informacije istinite. Međutim, Ustavni sud ukazuje da u osporenim parničnim presudama uopšte nije utvrđeno koje konkretne informacije sadržane u novinskim člancima predstavljaju izjave o činjenicama, a koje vrednosne sudove, a što je ovde od pravnog značaja, jer se postojanje činjenica može dokazati, dok je istinitost vrednosnog suda nemoguće utvrditi. Umesto toga, parnični sudovi su sasvim paušalno konstatovali da podnosioci (ustavne žalbe) „nisu dokazali istinitost da je tužilac (Jugoslav Stajkovac) budžetska sredstva opštine izdvojena preko Crvenog krsta za adaptaciju Starog mlina koristio za izgradnju svoje vikendice u Mitrovom Polju, da je kupio apartman u renoviranom naselju Crvenog krsta, da školuje ćerku, i na taj način prisvojio 70.000 evra, jer te informacije i podaci uopšte nisu navedeni u novinskim člancima“.

Poništavajući pravosnažnu presudu kragujevačkog Apelacionog suda i usvajajući ustavnu žalbu novinara, Ustavni sud je imao u vidu i stavove Evropskog suda za ljudska prava. Prema ovim stavovima redovni sudovi ne treba previše strogo da ocenjuju profesionalno ponašanje novinara, jer to kasnije može dovesti do odvraćanja od funkcije informisanja javnosti, budući da jedna sudska odluka može imati uticaj ne samo na pojedinačan slučaj, već na medije u celini.

“Ovo se naročito odnosi na lokalne štampane medije koji imaju ograničeni tiraž i koji objavljuju informacije od javnog značaja lokalnog karaktera, te sudska odluka kojom se ograničava sloboda izražavanja lokalnog štampanog medija ima mnogo veći uticaj u odnosu na dnevne novine koje imaju mnogo veći tiraž i koje objavljuju informacije od javnog značaja koje nisu vezane za jedno određeno mesto“, navodi se u odluci Ustavnog suda Srbije.

Istom odlukom Ustavnog suda Srbije je utvrđeno i da je pomenutom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu povređeno pravo na pravično suđenje Valentini Zdravić, vlasnice i direktorke preduzeća „Zdravić pres“ koje izdaje list „Rasina pres“.