Veran Matić: A šta da su pretnje Dragojlu Blagojeviću ostvarene?

Nemam mnogo razloga da verujem policiji. Kada sam u kratkom vremenskom periodu tokom 2001. godine mogao da pogledam svoj dosije (verujem da ih je bilo više), naišao sam na opelješenu fasciklu bez supstance i video omote dokumenata na kojima piše da nekadašnji ministar unutrašnih poslova Radmilo Bogdanović donosi rešenje o nadzoru nad telefonskim komunikacijama. Po „riknama“ omota videlo se da je tu nekada bilo puno transkripata kojih više nema. Neko je to očito privatizovao i ima ih kod sebe i dan danas. Da li su otuđeni transkripti devedsetih ili kasnije, ne znam ali svakako neko računa da će moći da me kompromituje, ucenjuje… Prvo tromesečno prisluškivanje tokom 1987. godine i nekoliko prisluškivanja u sličnim vremenskim okvirima narednih godina. I navodna naredba da se dosije zatvori 1993. godine zbog vidne depolitizacije VM tj. mene, kada sam dobio prve međunarodne nagrade za slobodu novinarstva. Treba li uopšte verovati u ovo što sam tada video?

Kada su me privodili tokom prve noći bombardovanja Srbije, jedan veoma mladi policajac je našao za shodno da me teši u marici, da ne brinem jer će se utvrditi istina kada sve prođe… U zatvoru u nekadašnjoj ulici 29. novembra nije više bilo policajaca, već samo stražari i mi u ćelijama…

Deset dana nakon puštanja iz zatvora, u mojoj kancelariji su sedela dva pripadnika MUP-a koji su bili veoma verzirani u medijskim temama i odnosima u disidentskom svetu. Kao Luka Laban iz „Profesionalca“ unutar dve osobe. Potom su više od pola godine u raspalom „stojadinu“ neki penzioneri MUP-a imali ulogu samo da demonstriraju da sam sve vreme nadgledan, kao i svi sa kojima se susrećem.

Posle Petog oktobra, na nekoj konferenciji, ministar policije Dušan Mihajlović mi je konspirativno poslao papirić sa pitanjem kakvo je stanje. Kažem mu da je užasno, da je uveden moratorijum na dodelu frekvencija, da to forsira Pink, da B 92 ne može da stane na noge nakon ilegalnog vremena kada su predajnici bili van zemlje i u službi pripreme Petog oktobra. „To je cena boravka u bazenu ŽM“ odgovorio mi je. Jednom drugom prilikom kada je Momčilu Đorgoviću, na kojeg je pucano, dodeljena zaštita ili „blinda“, Mihajlović je rekao da moraju i mene da zaštite, jer ako me ubiju to bi bila strašna šteta za državu i pritom, da je tako najlakše destabilizovati mladu demokratiju ili tako nekako… Pomislio sam tada „sa jedne strane samo im je to važno a sa druge nemate nikakav dokaz o realnoj pretnji…“

Deset godina vrlo temeljno sarađujem ili sam sarađivao sa časnim inspektorima na rešavanju slučajeva ubistava novinara, čuvajući informacije do kojih sam dolazio, sve u interesu uspešnosti istraga.

Šest godina mi je bila ugrožena bezbednost u meri koja je, po proceni MUPa, zahtevala 24 satnu policijsku zaštitu. I to je bio period kada sam manje više uspešno sarađivao sa policijom, naročito na planu zaštite Brankice Stanković, o čemu je ona pisala u svojoj knjizi „Insajder, moja priča“.

Bio sam više nego fer u komunikacijama, naročito u situcijama u kojima je naš posao u Komisiji za istraživanje ubistava novinara za nas donosio nove opasnosti.

Ovo sve pominjem zbog dva saopšenja Ministarstva unutrašnjih poslova koja se odnose na mene kao člana Stalne radne grupe za bezbednost novinara (SRG) i na udruženja i asocijacije novinara i medija. MUP, naravno, sve vreme ima svog predstavnika u Stalnoj radnoj grupi.

Preko mesec dana sam posedovao informaciju koju sam početkom septembra lično iskopao – da MUP daje tužilaštvu netačnu informaciju da uopšte nije bilo telefonskog poziva novinaru Dragojlu Blagojeviću, koji je početkom jula prijavio pretnju dobijenu na kućni telefon, i da samim tim dotični novinar lažno prijavljuje pretnju. Mogao sam to da objavim kao ekskluzivu, ali sam ispoštovao proceduru, prijavio tužilaštvu tj. zameniku Republičkog javnog tužioca, članu SRG, a potom sam obavestio i druge članove Stalne radne grupe za bezbednost novinara. Potom je krenuo niz od tri sastanka, na kojima niko od strane nadležnih uglavnom nije verovao podacima koje sam dobio. Na moje insistiranje da se podaci zatraže od Telekoma a ne od MUP-a, dobijena je potvrda da sam bio u pravu tj. da je MUP davao netačan podatak. Posle insistiranja da se ispitaju okolnosti kako je nastala dezinformacija na osnovu koje je Tužilaštvo donelo rešenje o odbačaju krivične prijave, koja u krajnjoj instanci kaže da je novinar lažno prijavio pretnju, MUP odlučuje da Služba unutrašnje kontrole (SUK) ispita sve činjenice i okolnosti. I samo nekoliko dana kasnije SUK daje izveštaj Tužilaštvu u kojem se kaže da je policija radila sve kako treba izuzev što aplikacija, kompjuter, pristup bazi nije, što je za posledicu imalo davanje lažnih podataka. O svemu tome sam pisao i u hronologiji ovog slučaja koja nije osporena. Međutim, umesto priznanja krivice, MUP je odlučio da mene, a potom i novinarska i medijska udruženja okrivi za besprizorne optužbe. Nabrojaću samo neke:

Kažu da „MUP i SUK, istrage sprovode profesionalno i temeljno, kao i u slučaju pretnji novinaru DB, vlasniku časopisa D.“

A kako je MUP prikupio profesionalno podatke? Tako što je rekao da nije bilo poziva a bilo je, tako što je rekao u jednom izveštaju da je 13. 7. bio samo još jedan poziv tokom dana a u drugom izveštaju da je bio još jedan… A onda na sve to SUK kaže da je to neki tehnički problem koji čini činjenice nevidljivim, ili u dva različita izveštaja imamo dve različite činjenice…

Taj profesionalizam naterao je našeg kolegu Dragojla da se više od mesec dana skriva, da posle toga dobije rešenje o odbačaju u kojem se kaže da ne samo da treba da se i dalje plaši onih koji su mu pretili, već i onih koji su morali da otkriju nasilnika i privedu ga pravdi. Uz to je, po njima, verovatno počinio krivično delo lažnog prijavljivanja, a možda nije ni normalan…

Dalje se u saopštenjima kaže da ne skrivaju važne podatke kako VM govori, već samo prikupljaju činjenice i dokaze koji će dati realnu sliku događaja.

Kako izgleda prikupljanje činjenica najbolje govori to da je MUP prikupio činjenicu da nije bilo poziva što je dovelo do odbačaja krivične prijave, a potom da niko nije pogrešio već je u pitanju neka tehnička greška, kojih je bilo i ranije.

Uz to u dva dokumenta dodatno dva različita rezultata, u jednom da je tokom dana pored ovog poziva koji nisu registrovali, bio još jedan. A u drugom dokumentu da su bila dva poziva.

To su sve prikupljene činjenice MUP-a od 15. 7. do danas.

***

Hronologija svima dostupna svedoči da sam o svojim saznanjima da je ipak bilo poziva i da o tome postoji dokaz do kojeg je lako doći obavestio zamenika RJT Branka Stamenkovića, da smo potom imali 3 sednice SRG i da niko od nas nije pustio vest o skandalu koji je opravdano uzrujao i dodatno uplašio našeg kolegu, njegovu porodicu i prijatelje. Dakle, više od mesec dana se bavimo činjeničnim stanjem koje MUP naziva neupitnim, profesionalnim, temeljnim… a naš posao u tom periodu, tj. bar moje ocene, MUP definiše kao nekompetentne, neprofesionalne, skandalozne i površne…

Kroz više nego strpljiv rad i pristup Stalne radne grupe rezultat je svima jasan.

Profesionalnim radom MUP nije otkrio ko je pretio našem kolegi, upravo obrnuto, „pojeo“ nam je tri meseca za tu istragu, jer je jedino do čega je došao pogrešan podatak da poziva nije bilo.

Ja sam tvrdio da je poziva bilo i to je potvrđeno kroz institucije sistema.

I kako smo to mi sada neprofesionalni, a MUP je sve profesionalno uradio?

***

Očekivao sam da će MUP, posle sastanka Stalne radne grupe od pre dva dana, utrošiti svu svoju snagu i raspoložive velike resurse za potpuno razotkrivanje identiteta osobe koja je pretila novinaru Dragojlu Blagojeviću. O tome uostalom imaju zahtev tužilaštva još iz jula, onaj na koji su odgovorili pogrešnim podatkom da poziva nije bilo. Umesto toga, troše energiju i resurse na pisanje saopštenja u kojima se iznose ocene o profesionalizmu koje su kroz učinjene radnje i izveštaje sami osporili…

Kao što sam rekao i na sastanku, siguran sam da postoji način da se urgentno identifikuje lokacija sa koje je poziv upućen, najverovatnije i broj, pa onda verovatno u nekom periodu i počinilac pa i nalogodavac… Žao mi je što se to još uvek nije dogodilo. Znamo da je u nekim slučajevima to moguće, zbog nacionalne bezbednosti, zaštite ličnosti koje obavljaju važne funkcije, zbog bezbednosti zemlje…. Ovo je slučaj koji u potpunosti mora da se istražuje u rangu svih ovih urgentnih, jer je država napravila propuste zbog kojih posle skoro tri meseca još uvek nije započet proces identifikacije onoga ko je zvao i pretio telefonom.

Za ova tri meseca moglo je da se uništi sve od dokaza… i vrlo sam zabrinut za rezultate istrage koja treba da usledi…

Dugo sam u ovoj temi. Na uviđaju smrti Dade Vujasinović koji je po svim svojim elementima u najmanju ruku traljavo urađen, zaključeno je da je reč o samoubistvu. Petnaestak godina kasnije, aktuelna republička tužiteljka Zagorka Dolovac otvorila je ovaj slučaj za istragu o tome šta se zaista dogodilo. I Komisija za istraživanje ubistava novinara je upravo i osnovana zbog propusta tokom istrage. Nažalost, vreme je sa sobom odnelo mogućnosti da se slučaj nedvosmisleno razreši… Zato su meni ova tri meseca kao tih 15 godina… Dovoljno je samo da zamislimo da se nešto desilo Dragojlu Blagojeviću kada je MUP utvrdio da nije bilo poziva i kada je tužilaštvo poverovalo u tu činjenicu…

Što je još gore, pretnje ovog tipa me više podsećaju na drugi nerešeni slučaj – ubistvo Milana Pantića. I tada je sve urađeno traljavo – više se zatrpavalo nego što je profesionalno urađeno od strane policije, pa je onda osnivano sedam radnih grupa u policiji… I kada je Komisija za istraživanje ubisatva novinara konačno počela da radi na ovom slučaju, neki su ljudi umrli, neki ostarili pa se ne sećaju, neki nisu hteli da govore upravo zbog neprofesionalnog rada policije, istrage itd…

A setimo se takođe i da je ministar policije Dragan Jočić svojevremeno rekao da Pantić nije trebalo da bude ubijen već zastrašen…

***

Da postoji bilo koji drugi motiv za moje reagovanje i reagovanje udruženja, već bismo to iskoristili tokom proteklih mesec dana putem medija kako bi obavestili domaću i međunarodnu javnost. Želeli smo da očuvamo i unapredimo rad SRG. A izveštaj SUKa nam je rekao da ne postoji svest o počinjenim propustima, mogućim implikacijama, i sa pristupom koji podseća na stara vremena…

***

Ovakva reakcija MUPa vraća nas na početak priče, i pitanje zbog čega je osnovana Stalna radna grupa i da li treba i u kojem obliku uopšte da postoji…

Lično mislim da treba ali da je potrebno svojevrsno redefinisanje postojećeg koncepta. Zato se dosledno vraćam mojim stalnim predlozima o institucionalizaciji, sekretarijatu, zajedničkoj službi koji bi pružali podršku tužilaštvu, policiji, ali i sudu da rade svoj posao na najbolji i najprofesionlaniji mogući način. Država mora da odvoji sredstva neophodna za unapređenje bezbednosti novinara, unapređenje rada SRG, za obuke novinara za izveštavanje iz opasnih situacija (Holandska vlada odvaja 400.000 eura za ove potrebe). Sa mnogo manjim sredstvima mogli bismo da napravimo veće pomake, ali se moramo vratiti i izgradnji međusobnog poverenja unutar institucija koje su najvažnije za bezbednost novinara, ali i celog društva. A to se može postići samo efikasnim, transparetnim istragama i presudama. Nekažnjivost je najveći neprijatelj bezbednosti novinara i prevencije.