Veran Matić – Iskušavanje poretka

Odsustvo bilo kakvog pomaka na približavanju stavova predstavnika vlasti i udruženja (na kojem sam konstantno bezuspešno insistirao) ne može da poništi pozitivna dostignuća na tom planu koja su predupredila dalju regresiju.

I pored iskazanog nepoverenja, napredak je vidljiv „u načinu prijavljivanja, hitnosti postupanja u slučajevima napada na novinare i komunikaciji između novinarskih i medijskih udruženja i predstavnika tužilaštva i policije“. Realno, nije loše ni malo za nešto više od godinu dana postojanja Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara koja nije stekla poverenje svih aktera na medijskoj sceni.

Nepoverenje medijskih radnika i organizacija za zaštitu ljudskih prava u pravni sistem države produbljeno je i tokom javne rasprave o izmenama Krivičnog zakonika. Umesto da tužilaštvo dobije veći manevarski prostor za prepoznavanje modaliteta ugrožavanja bezbednosti, vratili smo se korak unazad. Produbilo se međusobno nepoverenje i stvorena je loša atmosfera oko nečega što je trebalo da nam ide u korist i uz modifikacije bude konsesualno prihvaćeno. Poslednji primer je iz Leskovca, gde je urednik tamošnjeg portala „Rešetka“ Dragan Marinović napadnut u jednoj od leskovačkih kafana, pošto mu je, kako kaže, nepoznati muškarac pretio smrću. I pored poziva leskovačkih inspektora, odbio je da se pojavi pred policijom, kao i da podnese prijavu, jer kaže da više nema poverenja u nadležne institucije.

Iz godine u godinu raste broj ugrožavanja sigurnosti medijskih radnika putem pretnji na društvenim mrežama. Sve je veći broj slučajeva u kojima policija i tužilaštvo efikasno reaguju. Mnogi bi rekli da se to podrazumeva. Svestan sam da zbog takvog stava pozitivni primeri ne privlače pažnju stručne javnosti koja se više bavi primerima poput onoga iz Leskovca.

Državni organi nemaju mehanizme za sankcionisanje neetičkog pristupa medija koji se uvek aktuelizuje prilikom informisanja javnosti o tragičnim slučajevima. Jedina brana je Etički kodeks i odluke Saveta za štampu čije postojanje većina njih ne prihvata. Ministarstvo kulture i informisanja i organi lokalne samouprave mogu pomoći time što bi marginalizovali takve medije prilikom projektnog sufinansiranja. Za to nije nužno promeniti zakon već dosledno podržati odluke Saveta za štampu i retke odluke Saveta REM-a kojeg upozorava i Zaštitinik građana.

Poverenje delom vraća i odluka Državnog veća tužilaca koje je odlučilo da zamenik javnog tužioca Predrag Milovanović zastupa optužnicu na ponovljenom suđenju bivšem predsedniku Opštine Grocka Dragoljubu Simonoviću i još trojici optuženih da su učestvovali u paljenju kuće novinara Milana Jovanovića, koji je tim povodom izjavio da „ova dobra vest uliva poverenje i nadu“.

Potrebno je samo biti konzistentan u poštovanju zakona jer takav pristup gradi međusobno poverenje i potire negativnu praksu. Advokatica Kruna Savović je u pravu kada piše da je ugrožavanje bezbednosti zapravo „iskušavanje poretka za koji želimo da vidimo da radi i koji treba da sankcioniše prestupe i poboljšava se iznutra, kako bi za budućnost bio bolji“.

Nedavno su objavljena dva istraživanja: „Sloboda izražavanja pred sudom“ – Drugi redovni izveštaj o zaštiti slobode izražavanja u pravosudnom sistemu Srbije koji su uradili Slavko Ćurivija Fondacija i CEPRIS, i „SLAPP stanje u Srbiji“ koji su uradili NUNS, Artikl 19 i ABA. Jako puno kvalitetnih analiza, primera, vrlo jasnih preporuka. I tu se obično staje.

Svojevremeno je Radna grupa za bezbednost i zaštitu novinara i zamišljena da bude kanal preko kojeg će se izvršnoj vlasti prezentovati rezultati ovakvih istraživanja i insistirati na realizaciji preporuka. Vrlo često i udruženja u toj realizaciji imaju svoju ulogu.

Ovako ostaćemo uskraćeni za taj veoma važan deo posla, napora i autora istraživanja i udruženja – konkretnu realizaciju i implementaciju preporuka.

Treba o tome razmišljati za pregovore sa nekom novom vladom kako bi se stvorio što efikasniji kanal komunikacije i implementacije preporuka koje dolaze iz analize svih problema i sa bezbednošću novinara, sudskom i tužilačkom praksom. Međutim, važno je misliti i o promenama koje bi bile preventivnog karaktera kao što je reč o novoj pošasti – tužbama koje nemaju za cilj ustanovljavanje pravde, već da se zaustave novinari i mediji u istraživačkom poslu, naročito kada je reč o korupciji i organizovanom kriminalu i to pre nego što se i kod nas dogodi epidemija od preko 900 tužbi.