Veran Matić – Raspeto novinarstvo

Državna sramota

Nije da smo nešto mnogo očekivali, jer znamo s kim imamo posla, ali to odgovornost države Srbije ne čini ništa manjom. Svi su se uredno zgranuli, svi su puštali poželjne zvuke, policija je ritualno prevrtala nebo i zemlju i onda se sve lepo zaboravilo. Jedino se radikali od početka zabavljaju.

Piše: Miloš Vasić, 17. 4. 2008.

Pre tačno godinu dana, u noći između 13. i 14. aprila 2007, neko je na prozor prizemnog stana novinara “Vremena” Dejana Anastasijevića stavio dve ručne bombe tipa M-52, izvukao osigurače i pobegao. Jedna od bombi eksplodirala je prva i oštetila upaljač druge – na svu sreću. Fragmenti su zasuli spavaću sobu u kojoj su spavali Dejan i njegova supruga; najbliži je proleteo desetak santimetara iznad njihovih glava. Nekoliko automobila na ulici i okolne zgrade oštećeni su. Njihova ćerka je srećom bila kod neke drugarice i stigla je kad je sve bilo već gotovo.

Druga bomba pronađena je malo dalje na ulici tokom uviđaja i očekivalo se da će pružiti neki kriminalističko-tehnički trag, ali o tome se i dalje ne zna ništa, iako se u jednom trenutku pričalo o tragovima DNK. Policija je ispitala razne moguće svedoke, njih na stotine, kako je bilo rečeno, uključujući i osam bivših pripadnika jedinice “Škorpioni” MUP-a Srbije iz Šida, jer je Dejan prethodnog dana na radiju govorio i o njima. Nije se došlo ni do kakvih rezultata, a ministar Dragan Jočić rekao je da je to slučaj težak, jer da nema “vidljivog povoda”. Sutradan je u redakciju “Vremena” došao Boris Tadić i proveo sa nama nekoliko sati; posle je bio i Boža Đelić, a telefonom su se javili mnogi: od Dragana Jočića do Radeta Bulatovića.

Posle je ispalo da policija ne zna baš tačno šta bi sa tom bombom, iako je reč u najmanju ruku o pokušaju ubistva za koji je direktor policije MUP-a Srbije Milorad Veljović izjavio da sadrži “elemente terorizma” (naravno da sadrži, jer je neselektivno ugrožena bezbednost civila). Prvo je bilo reči o izazivanju opšte opasnosti, kao da je reč o šenluku na svadbi ili neopreznoj vožnji građevinske mašine, pa je predmet s tom kvalifikacijom poslat u Treće opštinsko tužilaštvo. Tamo su pobesneli i poslali predmet u Okružno tužilaštvo koje se ipak odlučilo za pokušaj ubistva. Ta druga bomba šetala je po laboratorijama, neki trag je fiksiran, ali je postupak po svemu sudeći bio donekle aljkav. Od svega toga Dejanu i njegovoj porodici i kolegama nije, naravno, bilo nimalo lakše. Znate, kad neko proba da ubije vas, ženu, dete i psa, pa onda promaši, nije to baš svakodnevni događaj.

KOMBINACIJE: Javne reakcije bile su zanimljive: pomoćnik ministra kulture za medije Dragan Kojadinović izrazio je mišljenje da bi novinarima bilo pametnije da žive na višim spratovima (pa bi ih onda valjda gađali “zoljama”); Ljilja Smajlović ukazala je na albanske teroriste koji se plaše Dejanovog svedočenja u Hagu protiv njihovih lidera (iako takvo svedočenje nije bilo planirano; bilo je planirano jedno drugo, na koje ćemo doći; polako); lažljivi tabloidi ili su optužili Dejana da je bombu stavio sam, ili da je bio dužan narko-dilerima, ili su se jednostavno poradovali, jer je Dejan već bio od strane Srpske radikalne stranke marljivo stigmatizovan: ukazali su na njega citirajući javno gomilu lažljivih konstrukcija svojih “Laufera”, po svemu sudeći u strahu da bi se mogao pojaviti kao svedok protiv Voje Šešelja u Hagu. Smrt takvog čoveka, pošto je već prokazan i oklevetan, imala bi svakako lekovito dejstvo na razne druge moguće svedoke. Sve je to i tada, pre godinu dana, bilo rečeno i objašnjeno. Nije da smo očekivali da će se neko usuditi da ide tim tragom i da priupita, recimo, Aleksandra Vučića na šta je mislio kad je rekao ovo i ono; ali to ne oslobađa državu Srbiju sramote; štaviše.

Dejan je rešio da državi da fore šest meseci; možda nešto svrše. Za to vreme razgovarao je sa raznim ljudima, ali su mu same od sebe stigle i razne informacije. Posle šest meseci seo je i napisao u “Vremenu” jedan veoma pažljiv i odmeren tekst koji se zvao “Ko mi je stavio bombu na prozor”. Iz tog teksta saznali smo dve važne stvari koje ukazuju na mogući motiv pokušaja ubistva njega i njegove porodice. Taj motiv ostaje isti: zastrašivanje mogućeg svedoka. S jedne strane, doznao je da je profesor doktor Vojislav Šešelj preko supruge Jadranke iz Haga u Beograd doturio izvestan spisak svedoka protiv sebe, na kome je i Dejanovo ime; kad se to otkrilo, gđi Šešelj zabranjene su posete, pa je Voja morao da štrajkuje glađu i pravi razne scene dok ta zabrana nije bila povučena. S druge strane, na svoj užas ustanovio je da ga je haško tužilaštvo planiralo kao svedoka protiv Jovice Stanišića i Franka Simatovića, da je o tome nekoliko dana pred eksploziju bombe obavestilo Stanišićevu odbranu, ali je propustilo da obavesti njega, Dejana Anastasijevića. Zašto i kako? “Iz aljkavosti”, kažu u Tužilaštvu. Dejanov utisak da je Haški tribunal ustanova pred stečajem ima, dakle, osnova; uostalom, ni Karla del Ponte u svojim memoarima nije daleko od takvog utiska. “Aljkavost” je, međutim, sasvim dovoljan razlog da neko izgubi glavu, kao što smo videli više puta, hvala lepo. To što Dejan Anastasijević niti hoće da svedoči o Šešelju i Stanišiću, niti bi imao šta mnogo o njima da kaže, nije zanimalo nikoga: ni Tužilaštvo, ni one koji su smislili da ga ubiju. Primer je važan. Uostalom, u to vreme Jovica je bio u Beogradu, čekajući na slobodi nastavak suđenja, a sa Jovicom se nije kačiti, kao što znamo; evo već i čudovišta sanja.

Ni taj Dejanov tekst nije proizveo neki značajniji rezultat, osim kod zainteresovanih stranaka. Gđa Šešelj presavila je tabak i tužila Dejana Anastasijevića za klevetu, tako da će eksplozija bombe od pre godinu dana dobiti i svoj sudski ugao, kakav-takav. Jovica i Frenki, naravno, ćute i imaju pametnija posla tamo po Hagu. Ali, srpski radikali ne bi bili srpski radikali kad ih stalno ne bi dirkao i izazivao njihov mali radikalski đavolčić od koga progovaraju na lakat i uopšte izvode razne izmotacije na sopstvenu štetu.

Tako je neizbežni Aleksandar Vučić jesenas, ničim izazvan (osim tim đavolčićem), osetio potrebu da bez pitanja javno izjavi da on zna ko je Dejanu podmetnuo tu bombu i da će to reći “za tri meseca”. Ajde, dobro, makar nešto, makar i od njega. Prošlo je mnogo više od tri meseca, a Vučić nikako da se seti šta je obećao. Pre nekoliko dana, u “Poligrafu”, kad su ga podsetili na to, Vučić je složio umilnu facu i izjavio da ima “istinite informacije”, ali da neće da ih saopšti policiji, nego samo Dejanu Anastasijeviću u četiri oka. Možete misliti šta mu je Dejan poručio, posle svega; uostalom, bilo je po novinama i elektronskim medijima.

Pošto se kod drugova radikala zna red, privilegija da Srbiji saopšti ko je u stvari stavio bombe na Dejanov prozor pripala je, normalno, profesoru doktoru Vojislavu Šešelju. Jednog zaštićenog svedoka u Tribunalu on je upitao, zapravo nije ni pitao, nego je konstatovao da je svedok postavio tu bombu u dogovoru sa Natašom Kandić i samim Dejanom Anastasijevićem. Najelegantniji mogući izlaz iz priče: Nataša (naravno, ko bi drugi?), svedok (takođe, naravno) i Dejan (samo se po sebi razume), a sve samo da se obrukaju srpski radikali. “Politika” je, opet naravno, prenela tu bestidnu budalaštinu mrtvo ozbiljno, bez komentara, kao onomad one gadosti o parama Nenada Bogdanovića. Taj dan suđenja u Hagu bio je dug i zanimljiv, ali je “Politiku” zanimalo samo ovo. Nijedan tabloid nije se uhvatio na tu priču, što je zanimljivo; jedino “Politika” (i “Glas javnosti” u okviru šireg teksta).

Godinu dana je prošlo i nešto malo smo pametniji, ali državna sramota samo je još veća od toga; i ne samo državna. Samo se radikali lepo zabavljaju.