Verbalni delikt neće proći, javnost je sud sudijama

Kako drugačije tumačiti inicijativu jednog ogranka podeljene Advokatske komore Beograda da se uvede krivično delo za koje bi funkcionerima, novinarima i urednicima bila zaprećena kazna do tri godine zatvora ako objave izjavu ili vest kojom krše pravo na pretpostavku nevinosti?

To bi značilo da je neko iznad svega, iznad ma kakve kritike. Pretpostavka nevinosti je mehanizam zahvaljujući kome okrivljeni ne mora da dokazuje sopstvenu nevinost. Za njeno kršenje već su u zakonu predviđene novčane kazne, ali nije zabeleženo da je neko od novinara ili urednika odgovarao na svakodnevne naslove s presudama pre presude.

Kreatori ovakvog sumanutog predloga kojim ne bi bili zaštićeni okrivljeni (što je suština pretpostavke nevinosti), već bi od kritika bili zaštićeni javni službenici, nemaju odgovore na neka pitanja.

Šta ćemo s pretpostavkom nevinosti kada policija pusti snimke privođenja pojedinih, ponekad i javnih osoba, kao najvećih kriminalaca, a brojni mediji ih prenesu. Policija u zatvor?

Šta je s pretpostavkom nevinosti kada tadašnji premijer proziva „najvećeg dilera droge“ za koga kasnije sud presudi da nema dokaza ni da je dvojicu geodeta podstrekivao na zloupotrebu službenog položaja u slučaju međe na parceli?

Nijedan od brojnih primera u kojima vlast koja ima faktičku moć da utiče na sudove za Jugoslava Tintora nije bila okidač da predloži zakon za ućutkivanje, ali je reagovao posle argumentovanih ukazivanja na očigledne propuste u predmetu koji se tiče ubistva novinara.

Nijedan od primera neprofesionalnog izveštavanja i kršenja pretpostavke nevinosti („Monstrum se na sudu brani ćutanjem“) nije izazvao njegovu reakciju, već su mu zasmetali upravo oni novinari koji rade baš ono što im je i dužnost – ukazuju na moguć uticaj i zloupotrebe države u procesu suđenja.

Zakon nalaže da su presude javne, ne zato da bi o njima svi ćutali, i da bi bile razlog za strahovladu, već upravo zato da bi sudije bile svesne da su njihove odluke pred sudom javnosti. Javnost je sud sudijama.

S druge strane, jedno su kritike funkcionera koji i objektivno imaju moć i koje se realno mogu smatrati pritiscima, a drugo kritike medija čija je jedina snaga – snaga argumenata. Ko bi drugi mogao da spreči da vlast preko svojih mreža utiče na odluke?

Ukoliko je iznošenje argumenata razlog za zatvor – novinari Insajdera se odmah prijavljuju. Ne želimo da budemo među onima koji će ćutnjom pristati na uvođenje verbalnog delikta. A ako je inicijativa Tintorovih advokata samo probni balon – neće proći.

Ućutkivanje javnosti nikako ne bi bilo u skladu s deklarativnim zalaganjem vlasti za uspostavljanje pravne države. To bi bilo previše za državu u kojoj je, čak i ako je suditi po himni „Bože, pravde“, pravda ono za čime se najviše žudi.

Izvor: Insajder