Višepartijski izbori, jednopartijski mediji: TV tribine istomišljenika i opsenarski trikovi tabloida

Da li su mogući višepartijski izbori uz jednopartijske medije? Može li se, drugim rečima, govoriti o podjednakim uslovima za sve učesnike izbora u Beogradu ako se ciframa i procentima – nečim, dakle, što po svojoj empirijskoj prirodi isključuje bilo kakvu pristrasnost – lako može dokazati da su vlasti medijsku scenu gotovo monopolisale, da su je praktično učinile jednopartijskom, o čemu, najzad, svedoči svima vidljiva činjenica da su političkoj unisonosti među većim nacionalnim medijima odoleli samo jedan list i jedna televizijska mreža.

Na svim ostalim – otvoreno ili prikriveno režimskim medijima – opozicija ili ne postoji ili se predstavlja isključivo u izopačenom vidu.

[povezaneprice]

Tam-tam bubnjevi i dimni signali

Imajući u vidu da je dostupnost informacija jedno od osnovnih svojstava medijskih sloboda, kako se uopšte može govoriti o njima ako su kanali komunikacija, maltene isključivo, otvoreni jedino za dodvoričko povlađivanje vlastima? Kako će, tada, opozicija da dospe do birača? Da li, možda, tam-tam bubnjevima ili, kako su to činili domorodački narodi, oblačićima dima?

Pošto se politički interes najdelotvornije predstavlja u medijama, bilo bi normalno da svi učesnici izbora imaju u njima isti status.

O svakome se, dakle, ko je kritičan prema vlastima može svašta reći, čak i kada to protivreči ne samo istini već i zdravom razumu

Pa, da li je tako? Naravno da nije, za šta postoji obilje primera, počev od predstavljanja kandidata. Politika, tako, nije odolela da u nedeljnom broju – ko zna koji put već – sa ushićenjem zaključi kako su na listi SNS-a sve sami „ugledni lekari, dekani, umetnici i sportisti“. Dan pre toga u istom listu gradski menadžer (iako to nije u opisu njegovog radnog mesta) sa još više zanosa takođe piše o „drim timu“ vladajuće stranke.

List koji sebe tako rado predstavlja kao glasilo „pristojne Srbije“ morao bi da bude umereniji u pohvalama iz najmanje dva razloga: najpre zato što i među kandidatima opozicije vajda ima „uglednih lekara, dekana, umetnika i sportista“, ali i zbog toga što se ne može znati da li će se oni koji se danas tako lako priklanjaju vlastima jednoga dana time ponositi ili zbog toga stideti.

Televizije sa nacionalnom frekvencijom takođe se svojski trude da zatru makar privid kakve-takve ravnoteže. U tu svrhu su uvele jedinstvene u svetu „tribine istomišljenika“ (svakodnevno na Pinku) čiji učesnici se nadmeću u tome ko će više hvaliti vlasti, a ocrnjivati opoziciju. Imajući u vidu da na tim – tobože debatnim i polemičkim – „tribinama“ gostuju jedni te isti „analitičari“ i „političari“, pitamo se kako im nije palo na pamet da ih jednostavno provuku kroz kopir-mašinu. Niko, najzad, ne bi primetio da su na ekranu, i po govoru i po izgledu, samo kopije.

Pomeranje težišta vesti ka – apsurdu

Koliko i „tribinama istomišljenika“, režimski mediji su se izveštili i u pomeranju (bolje reći iščašenju) težišta vesti. Svaki događaj se, drugim rečima, koristi da se – nezavisno od povoda, otvaranja novog pogona, na primer – onako uzgred, ocrni opozicija.

Ako se, ni uz najveću velikodušnost, napadi na političke protivnike ne mogu svrstati u nastojanja da se pridobiju nove investicije – kako tada da ih knjižimo? Kao ulaganje u budućnost ili kao izbornu kampanju koja ne samo da praktično traje od dolaska SNS-a na vlast već je, imajući u vidu učestalo pojavljivanje predsednika u medijima, svakodnevno prisutna sa nesmanjenim intenzitetom?

Imajući u vidu da na tim „tribinama istomišljenika“ na Pinku gostuju jedni te isti „analitičari“ i „političari“, pitamo se kako im nije palo na pamet da ih jednostavno provuku kroz kopir-mašinu

Pomeranje težišta je, naravno, samo sitnica u odnosu na opsenarske trikove tabloida koji prepravljaju ne samo događaj već i ličnosti koje u njemu učestvuju.

List Alo je tako, pribegavajući do sada neviđenoj duhovnoj akrobatici, bolje reći cirkuskim veštinama, vladiku Amfilohija proglasio „Milovim vladikom“ koji „radi protiv Srbije“ iako je poznato da se prvosveštenik i gospodar Crne Gore već godinama ne podnose.

O svakome se, dakle, ko je kritičan prema vlastima može svašta reći, čak i kada to protivreči ne samo istini već i zdravom razumu.

Predsednik i za to ima rešenje:

„Svako“, kaže on, „može slobodno da govori što god hoće, što ne znači da bilo kome, pa ni sebi, mogu da uskratim pravo na odgovor.“

To je svakako za pohvalu pod uslovom da se to pravo odnosi i na opoziciju i, što je možda još važnije, da ima gde da se obznani.