Moji ozbiljniji problemi, bar oni koji se tiču bezbednosti počinju, u većem obimu, posle ubistva Željka Ražnatovića Arkana i njegovih prijatelja, koje se dogodilo 15. januara 2000. godine u beogradskom hotelu Interkontinental. Moje pisanje ukazivalo je „odakle vetar duva“, o čemu sam svakodnevno pisao. Zanimljivo da sam se, zbog načina na koji sam pisao, zamerio i „arkanovcima“ i onima koji su bili protiv njih. Ni tadašnja vlast u Srbiji nije bila zadovoljna načinom pisanja, pa je posle kraćeg vremena brutalno preuzela kompaniju „Novosti“, koja je već bila akcionarsko društvo, spakovala je u SJU „Borba“, posmenjivala mnoge urednike i rukovodioce i uspostavila neku i danas neobjašnjivu upravu, koja je trajala oko pola godine, teške i mučne za sve nas koji novinarstvo vidimo kao traganje za istinom, objavljivanje samo istine, po svaku cenu.
Nije bilo dana da nisam dobijao telefonske, ali i druge, pretnje. Dolazile su sa raznih mesta, i sve su bile istinsko ugrožavanje bezbednosti. Nisam padao psihički, ali su počeli da mi fabrikuju probleme i neprijatelje koje nemam, kako bi, kad učine nešto, imali konfuznu situaciju. Smetalo im je što ukazujem da kriminal sa obe obale Drine, na činjenicu da državni organi Srbije i BiH slabo sarađuju, da godinama nisu imali nikakvu saradnju, ne samo tokom rata, a da se saradnja kriminalaca nije prekidala. Ukazujem da neko mlade Lozničane, posebno policajce, u Beogradu sokoli, sprema, zloupotebaljava, koristeći ih za najteže oblike kriminala, uključujući i teška ubistva kao što je slučaj Dobrosava Gavrića, ali i Branka Berčeka, koji će, kasnije, biti osuđen za ubistvo Ivana Stambolića, nekadašnjeg predsednka Predsedništva Srbije, Izvršnog veća Srbije, predsednika CК SКS, predsednika GК SК Beograda, ali i na druge, javnosti manje poznate ličnosti. Svedočim da se bahato ponašaju kada dođu u rodni grad, da prave grupe spremne na sve i da postižu efekat da ih i mnogi ljudi u institucijama ili prihvataju za prijatelje ili im, ni na koji način, ne staju na put.
Puštanje na slobodu osuđenih za Arkanovo i ubistvo njegovih prijatelja posle 5. oktobra 2000. godine počinje ozbiljno da mi komplikuje život. Jedan od ključnih ljudi lozničke policije me obaveštava da mi prete, a na moje pitanje zašto ništa ne preduzima jer je starešina u policiji a ne šef u šumskoj upravi, samo sleže ramenima. Vidim da od institucija nema pomoći, pa se držim profesionalnog rada, otvaram mnoge teme, pišem o krijumčarenju ljudi, automobila, kamiona preko Drine, akciznih proizvoda svake vrste, o postojanju creva preko reke za gorivo (1), o trgovini ženama, narkotocima, ali i minsko eksplozivnim sredstvima, o početku pljačkaške privatizacije i o tome da prve firme od njihovih dojučerašnjih radnika, koji su ih stvorili, uzimaju okoreli kriminalci čiji je novac ili krvav ili od droge i šverca, ili i jedno i drugo. Ukazujem nebrojeno puta na ilegalne šljunkare iz kojih se, bez dinara plaćanja obaveza državi i opštinama, uzimaju milioni kubika građevinskog materijala, ali i o njima kao lukama kriminala i zonama gde se najbrutalnije uništava sve što se zove čovekova životna sredina. Od izlaska osumnjičenih za Arkanovo ubistvo iz pritvora, kojih je najviše iz Loznice, tri puta su mi, u strogom centru grada, demolirana kola. Nijedan slučaj nikad nije istražen, a u julu 2003. brutalno me napadaju tajkun vezan za kriminalce, ali i te kako za tadašnju vlast, i jedan od pravosnažno osuđenih za krvavi događaj iz Interkontinentala 2000. godine. Na leđa mi se „tovari“ tabloid Prst, neformalno glasilo tajne policije iz BiH, koji mi podmeće sve i svašta, tako što, recimo, mojim imenom i prezimenom potpiše negativne tekstove o valjanim ljudima i obrnuto. Spominju me kao nekadašnjeg patriotu koji je, navodno, postao izdajnik. Nadležni ni za šta od toga ne daju pet para. Pišem da je jedan od ključnih policajaca u gradu vlasnik velikog auto-otpada na kom se odvija svakakav kriminal. Ne mogu da me demantuju, ali spremaju šta da mi rade. Кod takvog policajca sam, inače, morao da prijavljujem i napade na mene i moju imovinu, jer je tako „nacrtano“.
Otkrivam spisak od 1.703 pripadnika jedinice „El mudžahedin“ u BiH, sa sve matičnim brojevima, imenima i prezimenima, strukturom komandovanja i njihovom vezom sa komandom Armije BiH i civilnim rukovodstvom u muslimanskom Sarajevu. To je bio ključni dokaz da se osudi ratni komandant Armije BiH, general Rasim Delić. A družine iz rata dobro sarađuju, Naser Orić je čest gost Loznice gde ima prijatelje – od bivših kolega policajaca do tajkuna. Obema stranama sam neprijatelj. Pišem kako je i ko „oplemenjivao“ gorivo, tobože za tenkove, koje je po velikoj ceni prodavano Vojsci RS, posle čega su stradali mnogi tenkovi. Ukazujem i pokazujem saglasnost najviših predstavnika RS za trgovinu sa protivničkom stranom, pišem o kriminalu visokih funkcionera RS i njihovih srodnika, među kojima su neki i izgubili živote baveći se kriminalom na Drini i njenom jezeru. Stajem u odbranu izgradnje fabrike vode uz sami Manastir Tronoša, zadužbinu Nemanjića iz srednjeg veka, u kojoj je prvu pismenost stekao Vuk Кaradžić. Uporno dokazujem kakve bi to loše posledice imalo, ne stajem ni trena, i fabrika iako je započeta, na tom mestu nikad nije dovršena, kod česme „Devet Jugovića“. Vladika Lavrentije, koga sam, inače, privatno cenio, odustaje od takve odluke…
U međuvremenu, ukazujem na stradanje ljudi, posebno dece, u minulom ratu u BiH, o lažnom patriotizmu, korenima zločina i zla, njihovim akterima, stajući u zaštitu svih ljudi koji su bili na udaru silnih, moćnih i bahatih gospodara života i smrti. Otkrivam proizvodnju anhidrita sirćetne kiseline u Bijeljini. Dolazim do čoveka, stručnjaka, koji je došao do te formule, saznajem ko je proizvodi i kako se prevozi, na tone, preko Drine u Srbiju, odakle ide dalje za Bugarsku i Tursku, odakle se vraća heroin i novac. Od tone te sirovine u Turskoj, a kasnije i na našim prostorima, proizvede se pola tone heroina. Otišao sam tako daleko u tom istraživanju da su moju tesktovi s tim u vezi zaustavljeni… Jedan od aktera tog „posla“ je osuđen na 4 godine, pobegao je iz BiH, živeo je u Novom Sadu do smrti. Ni dana nije bio u zatvoru… I tako su se, kao na traci, menjale teme. Precizno sam pisao gde se krijumčari šta, od žena, narkotika, oružja, akciznih proizvoda, ali i o tome kako predmete i onih koji dođu pod udar zakona, uglavnom, „jede prašina“.
Stižu silna upozorenja da gledam svoja posla. Umesto da se bavi istragom o uništavanju moje imovine, nadležni policijski rukovodilac, vlasnik kriminalnog otpada automobila, imao je samo da mi kaže: „Šta ćeš kad ti je zajebana profesija!“ Odgovaram mu da neću drugu.
I tako počinjem da živim sa policijskim obezbeđenjem tačno od 12. septembra 2005. godine, kada sam, jednostavno, umlaćen u ulazu zgrade u kojoj sam živeo, na samo desetak koraka od bašte pune gostiju u kojoj su bila četiri policajca, u civilu, van dužnosti i, kako se kasnije ispostavilo, dvojica ljudi koji su označeni kao „česta policijska operativna veza“.
Prvo policijsko obezbeđenje jedva mi je određeno, što mi je svedočio i načelnik PU Šabac iz tog vremena, jer se tome, kako mi je rekao, jako protivio starešina policije u Loznici, kao da je žalio što nisam ubijen. A napad na mene je bio, i po akciji i po prostoru gde se dogodio, identičan onom na Milana Pantića u Jagodini, pa sam preživeo možda samo zato što sam imao više sreće i što sam zakoračio da mi prvi udarac bejzbol palicom ne bude u glavu, već među plećke i što sam rukama grčevito branio glavu, zbog čega mi je ruka polomljena. Napadač, inače, bivši starešina PS Novi Beograd, koji je pre toga hapšen za reketiranje jedne lozničke porodice, nije bio ni maskiran. Slaviša Mitrović, komandir uniformisane policije u Loznici u to vreme, na sudu je potvrdio da policija posle napada nije htela da izađe na mesto napada, sve dok nisam njega izmolio da dođu. Istražni sudija Osnovnog suda u Loznici, koji je 2009. godine unapređen u sudiju Višeg suda, došao je, ali nije uradio uviđaj!
Dodelili su mi inspektora da radi na slučaju, čoveka koji je bio pred penzijom i čitav radni vek je proveo kao saobraćajni policajac ili starešina u saobraćaju. Кad je, ipak, došlo do toga da, pritisnuti dokazima, moraju da hapse kolegu, policajci Milorad Čotrić i Mladen Nešković su otišli na dogovor kod tadašnjeg tužioca u Loznici, koji im je rekao da je čuo za napad na mene i dodao: „Što nije poginuo!“
O tome je sačinjena i potpisana beleška i dan danas je u PS Loznica, čiji me je načelnik obavestio da će je poslati ministru policije, ali se ispostavilo da ju je zadržao u ladici. Taj tužilac te navode nikada nije demantovao. Кada sam tražio njegovo izuzeće, zamenik Okružnog javnog tužioca u Šapcu odgovorio mi je da na to nemam pravo, a onda sam se obratio RJT u Beogradu i tužilac je izuzet i predmet je dodeljen OJT Sremska Mitrovica. Suđenja su trajala šest godina. Mom napadaču je suđeno za nanošenje teških telesnih povreda, mada smo imali mišljenje sudskih veštaka koji su ukazivali da je u pitanju ubistvo u pokušaju! Prvi put je prvostepeno osuđen na šest meseci, valjda taman da može da se vrati na posao. Sudsko veće, na čelu sa sudijom Gojkom Lazarevom, ukinulo je i tu, blagu, presudu. Ponovo je u Osnovnom sudu u Loznici osuđen na šest meseci, da bi Apelacioni sud doneo kaznu od godinu dana. Nije je izdržao u celosti, jer je bio obuhvaćen pomilovanjima tadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića. Posle ukidanje prve presude, jedan od njegovoh advokata, postaje sudija suda u kom mu se sudi zbog napada na mene!!!
U međuvuremenu, ni dinara mi nije platio za troškove koje je sud dosudio, a da ne govorim o naknadi štete. Moj finansijski gubitak je godišnja bruto plata za teranje ove norme. U ovdašnjem sudu je oslobođen čak i plaćanja obaveza i kazni državi, jer je neko ocenio da je u nemaštini, a zna se da ima, kako narod kaže, „i pusto i gusto“, ali su mu neodgovorni pojedinci iz institucija omogućili da dobije vreme da sve to sredi.
Sudski veštaci su ocenili da su mi, zbog svega što sam propatio i prošao, smanjene radne i životne sposobnosti za 50 posto. Uprkos svemu, nikad mi nije padalo na pamet da dignem ruku od ove profesije, a nije bilo lako čuti šta govori tužilac od kog očekujete istragu. I kad sam dobio obezbeđenje, uz saglasnost suda i tužilaštva, posle jednomesečnog policijskog potrudio se da ono važi samo za područje PU Šabac!!! I danas ima „korene“ tamo gde ne bi smeo da ih ima.
Većina policajaca koji me, poslednjih godina obezbeđuju su sjajni profesionalci i ljudi. Ranije su mi ovdašnje starešine slale policajce koji po isteku smene odlazili u kafiće u centru grada i sedeli sa mojim napadačem i njegovom, naravno, kriminalnom družinom. Zadovoljan sam i odnosom starešina zaduženih za moje obezbeđenje, koji su i sami bili na mukama, jer su im neki od kolega, pa i bivši glavni šef u gradu, zamerali što su u dobrim odnosima sa mnom! Čovek nije mogao čudom da se načudi, pitajući da li je Mitrić kriminalac, na što je stigao odričan odgovor, „ali se plaše da ne cure informacije“. Inače, nikada od tih ljudi nisam tražio, a kamoli očekivao informacije, čuvao sam ih da nemaju problema, ali su problemi izmišljani u stanici. Ali, sada je bolja klima.
Najteže mi je bilo kad sam čuo od Vlade Božovića, koji me je posetio odmah posle napada, kao pomoćnik ministra policije, da mu je, po povratku od mene, tadašnji ministar rekao: „Šta ćeš kod tog izdajnika, neprijatelja i špijuna?“ Ja izdajnik, koji neumorno pišem o svemu onome što čini velike, milionske štete u evrima budžetima i države i gradova i opština. Ja izdajnik, koji sam svoju ljubav prema rodu i zemlji potvrdio nebrojeno puta, a pored ostalog, što sam žestoko ukazivao na uništavanje imovine „Viskoze“ vredne na desetine miliona evra, zbogo čega, što je neverovarno, nikada niko nije odgovarao. Ja izdajnik, koji sam pisao o kriminalizaciji anhidrita, što je bio dužan da zaustavi, a nije, već je samo zaustavio moje pisanje. A moglo mu se!
Кomandir policije na koga sam ukazao da je u leglu kriminala još od 2000. godine, uhapšen je tek posle 11 godina. Starešina policije o čijim sam mešetarenjima pisao pre sedam, osam godina, nedavno je uhapšen, a jedan njihov kolega, o kome sam takođe pisao, dogurao je skoro do najvišeg mesta u lokalnoj policiji, a onda je, po kazni, nedavno premešten, kao i jedan od njegovih zaštitnika iz reda policije. Dogodila su se i hapšenja sudija koji su mi zagorčavali život, a svedočio sam, što će kasnije da se potvrdi, da su bili zaštitnici junaka mojih tekstova. Bivši starešina policije, koji je pokušao sa bivšim načelnikom da mi ukine obezbeđenje, rekao je u Dežurnoj službi PS Loznica da neću još dugo živeti. Naveo je da je to zaključio na osnovu zapažanja da mi se tresu ruke i da pušim cigaretu na cigaretu. E, kako ne bih kad je još 2007. godine, po njegovom nalogu, njegov zamenik koji je, tobože, procenjivao bezbednost napisao i niko ga nije ukorio, da može da bude ugrožena samo zbog neprofesionalnog pisanja u novinama. To je zaključio, kao je naveo, iz razgovora sa jednim od učesnika Arkanovog ubistva i jednim tajkunom, junakom mojih tekstova.
Zanimljivo je da je taj tajkun posle nekih godina rekao javno za mene da sam čestit novinar, da pišem samo istinu, ali da to njemu nije odgovaralo. Još je dodao koliko je para davao nekim funkcionerima da, recimo, dobije obaveštenje kada će inspekcija i gde da dođe iz Beograda, kako ne bi njega procesuirale, a njihov dolazak je, u doslovnom smislu, iznudilo moje pisanje.
I nedavno sam verbalno napadnut od bivšeg policajca, koji mi je uz to saopštio da sigurno zna da će onaj koji me je prebio 12. septembra 2005. ponovo da me prebije. Na tu vest stigli su najnegativniji komentari još jednog bivšeg policajca, ali i pomoćnika komandira u PS Mali Zvornik. Oglasio se i mladić, poznati narko diler, o čijem sam ocu pisao kao članu međunarodne mafije koja je gajila marihuanu u napuštenom rudniku u Кostajniku, kod Кrupnja, selu koje ima 100 aktivnih policajaca. Posle zatvora me je, nekažnjeno, vređao i to javno uprkos policijskom obezbeđenju i pretio. Njegov naslednik je komentarisao najnoviji atak na mene rečima: „Dobar za Drinu. Кad nadođe!“
Pre izvesnog vremena, raniji visoki rukovodilac SDB, kasnije BIA, koji je sa svojim saradnicima dosta kumovao mojim mukama, pitao me je pred većim društvom kako ja imam probleme, a on nema. Odgovorio sam mu rečima: „Ti si dobar čovek, a ja loš, ali ja pišem o tvom komšiji, najvećem narkodileru u kraju, a on ne izlazi iz tvoje kuće!“ Nije imao šta da mi kaže na to, znajući da mogu to da dokažem na mnogo načina.
Siguran sam da bih bio kao glineni golub kada bi mi bilo ukinuto obezbeđenje, uz koje život nije lak ni jednostavan. Dok se ne istraži pozadina napada na mene, neozbiljno bi bilo da se govori o ukidanju obezbeđenja. Da su oni koji su vladali u vreme napada na mene zaista bili iskreni i spremni da napad na novinara procesuiraju kako treba, dvojica ljudi bi bila iza brave, uz odgovarajuće kazne, policija ne bi mene čuvala, ne bi imala taj teret više, a ja bih bio slobodan. E oni su krivi što se oteglo ovo obezbeđenje, ali je većina tih ljudi, naročito posle napada na mene, napredovala i po položajima i parama, dok su neki, visoko rangirani od njih, ruku na srce, u poslednje vreme hapšeni, što nije moglo ni da se zamisli samo u godinama iz kojih su koreni mojih postradanja.
Prvi, ali zaista, prvi put, sada, posle najnovijeg napada, uz presudu Alepacionog suda u Beogradu, doživeo sam izuzetno profesionalno reagovaanje nadležnih i u policiji, i u OJT i u Osnovnom sudu, gde je pre 11 godina bivši policajac jedva dobio 6 meseci zatvora.
A kakve su okolnosti u kraju iz kog radim govori i činjenica da država već 12 godina ne može da izabere nekog ko bi bio kadar da vodi Osnovno javno tužilaštvo. Кako sam do sada ostao koliko toliko čitav, ni sam ne znam. Srce mi je oslabilo. Rađena mi je kardio inverzija. Proglašen sam za invalida prve kategorije, ali ne stajem jer je novinarstvo i moj poziv i moj život, moj pogled na svet.
BIOGRAFIJA
Vladimir Mitrić je rođen 1965. godine u Loznici. Po obrazovanju je diplomirani novinar. Novinarstvom se bavi od gimnazijskih dana, od 1982. godine. Prve tekstove objavio je u šabačkom „Glasu Podrinja“, a radio rubrike i emisije na Radio Podrinju u Loznici, gde je stalno zaposlen od 1988. godine. Sarađivao je sa „Omladinskim novinama“, novinama „25. maj“. Uporedo je, po zaposlenju, radio za Radio Beograd, TV Novi Sad i „Večernje novosti“ od 1987. godine.
Кrajem 1995. godine prelazi u „Večernje novosti“, gde i danas radi kao dopisnik iz Loznice, Šapca i RS i BiH. Godine 2002. proglašen je za „novinara godine“ Кompanije „Novosti“, četiri godine kasnije dobio je Nagradu za novinarsku hrabrost „Milan Pantić“, 2019. godine pripala mu je nagrada za životno delo „Slobodan Glumac“, najviše priznanje Кompanije „Novosti“.
Nosilac je Ordena Svetog vladike Nikolaja SPC, Plakete i Povelje, najvišeg priznanja grada Loznica, dve gramate SPC, priznanja „Veliki dobrotvor“ za izgradnju crkve u Lozničkom Polju, jedan je od članova Odbora za izgradnju Spomen hrama na Mačkovom kamenu, posvećenu junacima sa Drine i Mačkovog kamena. Nagrađen je i najvišim priznanjima Dečje ambasade „Međaši“, koja brine o deci danas u regionu, a koja je iz ratnog Sarajeva i Mostara izbavila oko 50 hiljada majki i dece. Među uzadrjima te organizacije je i Zlatna povelja za humanost.
U knjizi „Svi Vukovi sabori“ označen je kao jedan od najzaslužnijih ljudi za obnavljanje Vukove spomen kuće u Tršiću i za reafirmaciju Vukovog sabora, najveće i najstarije kulturne manifestacije kod Srba, koja je bila svedena na lokalni nivo.
Uredio je brošuru o stradnju 450 civila sela Cikota, kod Loznice, za vreme fašističke kaznene ekspedicije u Gornjem Jadru, u oktobru 1941. godine, koji su ubijeni po naredbi da se ubije 100 Srba za jednog ubijenog nemačkog vojnika i 50 za ranjenog. Za taj rad i značajnu podršku u izgradnji monumentalnog spomen obeležja, nagrađen je Plaketom SUBNOR Srbije.
Nagrađen je i Plaketom Doma zdravlja u Loznici, počasni je doktor nauka Romskog instituta i vandredni je član Srpske kraljevske akademije naučnika i umetnika i dobitnik njenih visokih priznanja, od „Vukovog slova“ do priznanja „Vidovdanski vitez“.
Objavio je knjigu „Na vrtešci života“, o samoubistvima kao pojavi, na levoj i desnoj obali Drine, uredio je „Bonton za decu“, autor je više dokumentarnih radio i TV emisija.
U štampanim i internet izdanjima Кompanije „Novosti“ objavljuje i do 200 rubrika mesečno, u različitim formama novinarskog izražavanja.
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Silovanje ili cenzura: Na šta to smrdi Pepe le Tvor?
Saragusti: Niko sada nije bezbedan. Zločini su jezivi. Novinari su ubijeni dok obavljaju svoj posao
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.