Vladimir Mitrić: Bez policijske zaštite život bi mi bio ugrožen

„Odlukom Redakcije ‘Večernjih novosti’ povereno mi je i izveštavanje iz Šapca, Koceljeve, Vladimiraca i Bogatića. U Šapcu imam i  kancelariju, u sedištu Dopisništva koje vodim. Mnogi od onih kojima je smetao i kojima smeta moj način pisanja, odavno su javno govorili da samo čekaju da mi bude ukinuto obezbeđenje. Dužan sam da Vam napišem, kažem, predočim da bez policijske zaštite, moj život bi bio sto posto ugrožen“, naveo je Mitrić u pismu Tužilaštvu.

Kako je rekao za UNS, policijsku zaštitu dobio je 2005. godine na neodređeno vreme, odnosno do donošenja odluke o prekidu obezbeđivanja. Povremeno, navodi, dobije informaciju da nadležni planiraju prekid zaštite i to ga duboko uznemirava jer se ne oseća bezbedno. Zbog toga oseća obavezu da redovno obaveštava i podseća Tužilaštvo na svoj slučaj i potrebu da uz sebe ima policijsku zaštitu.

„U uslovima dok je policija uz mene, teško da nekome padne na pamet da me napadne. Svih ovih godina imao sam sreće da saznam kada su kriminalni krugovi, sa nekim neodgovornim pojediniocima iz vlasti, radili na ukidanju mera. Motivi su im bili jasni, da me ‘discilinuju’ kao novinara. To su ti krugovi koji su stali iza najbrutalnijeg napada na mene, posle fizičkih napada i tri demoliranja mojih kola, koje policija nikada nije rasvetila, a sa dva slučaja se uopšte nije bavila, mada su uredno prijavljeni“, istakao je Mitrić u pismu Tužilaštvu.

„Fizički sam napadnut 12. septembra 2005. godine, bukvalno na kućnom pragu kao moj redakcijski kolega iz Jagodine Milan Pantić čije ubistvo nikad nije rasvetljeno. Imao sam samo sreće, u odnosu na kolegu Pantića, jer sam se na vreme okrenuo i tako se spasao udarca u potiljak bejzbol palicom, koja je bila umotana u tkaninu svetlo zelene boje, a potom da rukama štitim glavu po svaku cenu, pri čemu sam dobio silne udarce i po nogama i rukama, a je jedna ruka mi je polomljena“, piše Mitrić.

On kaže da je tema za njega previše bolna, naročito „kad očekujete istragu i hapšenje napadača koji je na vas atakovao samo što pišete, kao novinar, istinu, a najnadležniji za to, pred dvojicom policajaca koji su to napisali i potpisali, jednostavno kaže, misleći na mene: ‘Što nije poginuo’.“

„Policija, kao što je njen bivši komandir u Loznici rekao na sudu, nije htela da izađe na moje pozive na mesto napada… Napad na mene je okvalifikovan kao nanošenje teške telesne povrede, a ne ubistvo u pokušaju, kako su i sudski veštaci ukazivali. Dva puta, pred Osnovnim sudom, moj napadač, inače u to doba vođa sektora policije na Novom Beogradu, osuđen je na šest meseci, dakle ispod zakonskog minimuma. Napadač je, posle višegodišnjeg suđenja, osuđen na godinu dana, presudom Apelacionog suda u Beogradu. Uporedo sa ovim postupkom osuđen je, novčanom kaznom, i zbog uvrede koju mi je uputio na suđenju za napad na mene. Nikad nije pokazao nameru da se prizna dela, da se pokaje. Nikad. Javno sam ga pozivao da kaže ko ga je poslao da me ubije ili načini najtežim invalidom, a da ću sve da mu oprostim, ali nije prihvatio. Činio sam to i na sudu, ali nije vredelo. Dosuđene iznose za troškove meni za suđenje i naknadu kazne nikada nije platio. Izigrava propise, tako što fiktivno odjavljuje i prijavljuje adrese, a imao je dovoljno vremena da sve dragocenosti prevede na druge. U vreme bivšeg rukovodstva Osnovnog suda u Loznici označen je kao čovek koji je u nemaštini, a svako ko ga poznaje zna da to nema nikakve veze sa istinom. Preko jednog tabloida poručio je da ‘mene i predsednika sudskog veća iz Apelacionog suda u Beogradu nikada neće zaboraviti’“, piše Mitrić Tužilaštvu.

On je u pismu zaključio da je pozadina napada ostala nerazjašnjenja, a da bez toga nema govora o njegovoj sigurnosti  bez policijske zaštite.