Vlast niti zna šta je novinarstvo, niti čemu služi sloboda govora i informisanja

Reagujući na činjenicu da u agendi za posetu delegacije Evropske federacije novinara (EFJ) nije bilo Aleksandra Vučića, njegova savetnica za medije Suzana Vasiljević obratila se 9. januara javnostiž, NUNS-u i samom EFJ-u.

Ogorčena zbog izostavljanja njenog šefa (kako ga i sama zove), iznela je niz poluistina, spinova i konstrukcija, a usput upitala:

„Da li me to navodi na zaključak da misija EFN-a ne dolazi u Srbiju kako bi utvrdila činjenično stanje? Da li je njihova misija, zapravo, ista kao misija NUNS-a? Da li EFN dolazi da promoviše političku agendu grupe koja sebe naziva ‘nezavisnim’ medijskim udruženjem?“

[povezaneprice]

Nije ništa novo da se NUNS, a sve češće i Grupa za slobodu medija označavaju kao grupe s političkim ciljevima. Na to se, što bi se reklo, već oguglalo. Novitet je, međutim, to što takva optužba stiže od osobe koja je u predsedničkom kabinetu nadležna upravo za komunikaciju sa SVIM medijima i novinarima, i koja je, kao takva, u obavezi da ih ravnopravno tretira.

Zahvaljujući savetnici Vasiljević, početak nove godine protekao je sasvim u skladu s trendovima iz prethodne. Jer, tokom čitave 2017, a posebno u njenoj drugoj polovini, novinari su bili omiljena meta kako najviših državnih funkcionera, tako i lokalnih naprednjačkih šerifa.

Premijerka nije fikus

Uprkos oštroj konkurenciji, apsolutna šampionka za prethodnu godinu ipak je premijerka Ana Brnabić, čije su antologijske izjave o medijima prilično prodrmale ionako uzdrmanu medijsku scenu. Do tada uglavnom nema kada su u pitanju novinari, Ana Brnabić je 10. oktobra pred Evropskim parlamentom rekla da u Srbiji nema istraživačkog novinarstva.

Pošto je vrlo zgodno zaboravila da dolazi iz zemlje čiji su istraživački novinari baš tokom prošle godine dobili sva najveća međunarodna priznanja za svoj rad, nastavila je:

„Odnosno, sada ima nedostatka istraživačkog novinarstva, ali ne zato što to guši vlada, već ga nema jer nema objektivnog novinarstva u Srbiji, odnosno jako je malo objektivnih novinara.“

Reakcije na ovu izjavu bile su vrlo burne, ali je svakako najznačajniji efekat bio poziv premijerki da se tim povodom sastane s predstavnicima Grupe za slobodu medija. Do sastanka će, posle niza peripetija, doći tek mesec dana kasnije, da bi se – zasad – čitava stvar završila premijerkinim odgovorom na zahteve Grupe, kao i ocenom Grupe da su njene tvrdnje „odraz nerazumevanja ili nespremnosti Vlade Srbije da se suoči sa teškom situacijom u kojoj se nalaze novinari i mediji i činjenicom da se ona konstantno pogoršava“.

Kada reči izgovori onaj u čijim je rukama moć, one dobijaju na težini. Da ne pominjemo činjenicu da posao funkcionera nije da vređaju bilo koga, da posao novinara jeste da pišu kritično pre svega o funkcionerima, a da je dužnost države da novinare zaštiti od svih koji ih sprečavaju u tome

Nažalost, premijerka ni u međuvremenu nije ćutala. Umesto da pusti da se stvari smire, ili da se makar obavesti o elementarnim činjenicama u vezi s novinarskom profesijom, ona je nespretno pokušavala da objasni šta su za nju objektivni, a šta istraživački novinari.

U intervjuu za RTS 13. decembra reći će: „Mi u ovom trenutku imamo razne takozvane istraživačke medije koji kako god hoće bez ikakve odgovornosti i bez toga da njih neko pozove na odgovornost kopaju po imovini funkcionera, što je u potpunosti ‘okej’ i pošto to nije u skladu sa zakonima, oni sami u skladu sa svojim željama određuju šta je bliža, a šta dalja porodica.“

Samo nekoliko dana kasnije, 17. decembra, u intervjuu za Blic pokušava da objasni svoje objašnjenje:

„Mislim da postoje neki novinari koji sebe zovu istraživačkim, ali za koje lično mislim da nisu istraživački, već takozvani istraživački novinari. Ne kažem da u Srbiji ne postoje istraživački novinari i mediji, ali nisu svi koji se tako zovu to i zaista. Mislim da su čist senzacionalizam obučen u odelo istraživačkog novinara. Mogu i da vam dam nekoliko primera i dokaza zašto nisu, ali ne bih dalje ulazila u tu polemiku.“

Saga o objektivnom novinarstvu nastavljena je u novogodišnjim intervjuima, sada samo malo obogaćena pričom o polarizaciji društva i medija.

„Jedan deo novinara u Srbiji misli da nema slobode medija. Ja želim i njih da čujem, ali u toj grupi nisu samo mediji nego i nevladine organizacije, a nije, recimo, UNS. I oni nisu moji neprijatelji. Mediji su veoma važni za reforme i ne možemo daleko stići kao polarizovano društvo u kome je sve crno ili belo“, objasnila je u intervjuu za Nedeljnik.

Imajući u vidu iznenadno obraćanje Suzane Vasiljević i insistiranje da se s delegacijom EFJ sretne i Vučić, lako bi se moglo zaključiti da se Ana Brnabić nije baš pokazala u disciplinovanju medija i da će to breme ubuduće, kao i do sada, na svojim plećima nositi predsednik Srbije.

Nehigijena jednog ministra

Na spisku onih koji su blatili medije obično se pojavljuju ista imena, ali 2017. godine istaklo se i jedno novo – ministar Branko Ružić, koji se do sada nije isticao na ovu temu, zablistao je nakon sastanka predstavnika Grupe za slobodu medija s premijerkom. Iako je dogovor učesnika bio da se ne oglašavaju do zvaničnog saopštenja, Ružić je odmah prokomentarisao zahteve Grupe za gašenje pravno već ugašene agencije Tanjug. Kvaziduhovito, a u stilu upeglanih spin doktora vladajuće koalicije, potpuno menjajući kontekst i diskreditujući Grupu, Ružić je prokomentarisao: „Ti zahtevi su isti kao da se traži da se zatvori Koka-kola da bi se Pepsi radovao“.

Sukob Gorana Vesića s novinarkom N1 Majom Nikolić školski je primer verbalnog nasilja nad novinarima

Umesto da posle toga zaćuti (i da je pristojan, od bruke više nikada javno ne progovori), Ružić je iskoristio i priliku da prokomentariše nastup Grupe za slobodu medija u Tirani, gde su njeni članovi pred predstavnicima EU upozorili na gušenje prava na slobodu govora:

„Ja nikada neću kritikovati bilo kog novinara, ma iz kog udruženja ili medija da dolazi, ali pokušaj da se država Srbija na taj način predstavi u inostranstvu nije pitak. Čak nije ni higijenski.“

Zahvaljujući višemesečnoj gužvi na medijskoj sceni, ova Ružićeva izjava prošla je skoro nezapaženo, iako bi na nekakvoj rang-listi najskandaloznijih verovatno zauzela visoko mesto. Jer, šta zapravo znači „nehigijenski“ i „nije pitko“? Da bi trebalo da se očisti? Ili ukloni? Ako je ministar na to mislio, a verovatno jeste – ta je izjava otvorena pretnja svima koji su bili u Tirani.

Država bi da odluči ko je novinar

Što se ministara tiče, blesnula je na trenutak samo još ministarka Jadranka Joksimović tvrdnjom da Evropski parlament ne pominje manjak slobode medija u Srbiji (što suštinski nije tačno), da je medijska situacija u Srbiji bolja nego u nekim zemljama EU (što, i da je tačno, ne znači ništa), kao i da neka novinarska udruženja imaju različite „političke i ekonomske interese“ (što je već izlizana konstrukcija).

Pred republičkim poslanicima ona je 26. oktobra još istakla i da „medijska strategija treba da odgovori prvo koja je definicija novinara i istraživačkog novinarstva i da je važno da predstavnici medijskih udruženja učestvuju u toj raspravi, da ne budu blogeri i tviteraši sutra stavljeni u kontekst novinarske profesije“.

Iako izjava ministarske Joksimović po stepenu bezobrazluka i osionosti ne može da se meri s Ružićevom, ona je dugoročno daleko opasnija od nje i predstavlja ozbiljnu pretnju ne pojedinačnim novinarima, već struci u celini: jer, ko je taj ko će odlučiti ko su novinari vredni novinarskog statusa? Ko će vršiti selekciju i odvajati prave od nepravih novinara? I šta će se događati s onima za koje bi tamo neko državno ili paradržavno telo odlučilo da su „polunovinari“? Isto je i s istraživačkim novinarstvom. Gde je to, s kojim ciljem i kako uopšte država odlučivala ko je novinar istraživač, a ko analitičar?

Kako se zaštititi od zaštitnika?

Na tragu ministarkinog nastupa, krajem godine oglasio se i zaštitnik građana Zoran Pašalić.

Iako izjava ministarke Joksimović po stepenu bezobrazluka i osionosti ne može da se meri s Ružićevom, ona je dugoročno daleko opasnija od nje i predstavlja ozbiljnu pretnju ne pojedinačnim novinarima, već struci u celini

Iz opširnog intervjua, kao naslov je izvučena baš glavna Pašalićeva poruka – da „mora postojati potpuno nezavisna medijska organizacija“. Grubo diskreditujući sva postojeća medijska udruženja (kao zavisna?), zaštitnik je između redova najavio i veću državnu kontrolu nad načinom finansiranja medija: „Inicijativa se odnosi na to da mora postojati jedna potpuno nezavisna medijska organizacija, u čijem formiranju ključnu ulogu moraju imati novinarska udruženja. Preduslovi za tako nešto su promena zakonskog okvira, posebno onog koji se tiče bezbednosti i pritisaka na novinare, kao i modela finansiranja.“

Svakom ko iole prati događanja na ovdašnjoj medijskoj sceni, ovakva izjava može samo da „upali sve lampice“: ako ni zbog čega drugog, ono zbog činjenice da je potekla od funkcionera kojem uređenje medijskog prostora uopšte nije u opisu posla i koji bi – ako se uopšte bavi medijima – trebalo da bude fokusiran samo i isključivo na unapređenje prava slobode govora i izveštavanja, a nikako na formiranje novih udruženja (kakva god ona bila).

Narkomanski polufabrikati

Kada su u pitanju lokalni „šerifi“, ubedljivi šampion svakako je Goran Vesić, gradski menadžer Beograda. Upamćen je njegov sukob s novinarkom N1 Majom Nikolić koji se odigrao 12. oktobra i koji je školski primer verbalnog nasilja nad novinarima. Na potpitanje novinarke o gradskom budžetu, Vesić joj je rekao da ga „ne prekida“ jer na to „nema pravo“. „Ako hoćete da se raspravljate, učlanite se u stranku i onda se kandidujte“, rekao je Vesić. Koleginica Nikolić mu je na to rekla da „nećemo da se vređamo“, da bi joj on odgovorio: „Ne, hoćemo! Jer Vi mene vređate. Ne možete tako da se ponašate!“

Kvaziduhovito, a u stilu upeglanih spin doktora vladajuće koalicije, potpuno menjajući kontekst i diskreditujući Grupu, Ružić je prokomentarisao: „Ti zahtevi su isti kao da se traži da se zatvori Koka-kola da bi se Pepsi radovao“

Za razliku od državnih funkcionera koji su svoje uvrede i pretnje formalno ublažili i postavili ih u poziciju „između redova“, lokalni moćnici i stranačke službe informisanja su se u tom smislu razularile.

Reagujući na pisanje KRIK-a o stanu Aleksandra Vulina, njegov Pokret socijalista je urednika Stevana Dojčinovića označio kao narkomana koji mrzi svakog ko se bori za Srbiju. Mesec dana kasnije tvrdiće da to nije tačno i da su samo napisali kako traže da se „tvorci pojedinih dezinformacija podvrgnu testu na opijate“.

Posebna su priča lokalni odbori SNS-a, s pripadajućim informativnim službama. Nakon optužbi uprave gradskog vodovoda da im je novinar Vranjskih pretio, lokalni SNS se u avgustu 2017. oglasio saopštenjem u kojem je novinare nazvao „polufabrikatima soroševskih fondova“, „ideolozima žutih patkica“, reketašima i „fondovskom gospodom“ na koju bi i „Gebels bio ponosan“.

Dva meseca kasnije isti odbor je opozicione stranke i novinare Vranjskih optužio, ni manje ni više, nego za – „ponovno uništavanje i pljačkanje naše države“.

Jedan je velemajstor

Naravno, kada je u pitanju ponižavanje i vređanje novinara, Aleksandar Vučić je i dalje bez premca – vrlo verovatno zahvaljujući činjenici da se najčešće pojavljuje u medijima i da ima i najviše kontakata s njima. Tokom 2017. godine on, istina, nije lansirao neku inovativnu uvredu, ali je svakako „osvežio“ i usavršio već poznate forme svojih napada – i dalje nisu mogla da mu se postavljaju pitanja, i dalje je plasirao konstrukcije, i dalje je svaku novinarsku rečenicu tumačio kao nešto što je usmereno protiv njega.

Imajući u vidu iznenadno obraćanje Suzane Vasiljević i insistiranje da se s delegacijom EFJ sretne i Vučić, lako bi se moglo zaključiti da se Ana Brnabić nije baš pokazala u disciplinovanju medija i da će to breme ubuduće, kao i do sada, na svojim plećima nositi predsednik Srbije

Kao svojevrsni „best of“ izdvajaju se možda dva trenutka. Prvi, kada je odgovarajući na pitanja novinarke Insajdera rekao da se zalaže da mediji budu slobodni i da oni to jesu: „Vidim da ste vi apsolutno slobodni, niti vas ko dira… Nego se vi izgleda zalažete da su neslobodni oni koji misle drugačije od vas… Svako ima pravo da misli kako hoće, da objavljuje šta hoće. U Srbiji su društvene mreže bez ikakvih restrikcija.“

Osim toga, pamti se i sukob s novinarkama N1 i Istinomera u Nišu, kojima je posle niza uobičajenih kvalifikacija („oni koje podržava vaš medij“, „vaši kandidati“, „ovim vašima ne ide dobro“), na pitanje zašto stalno etiketira i ponižava novinare, odgovorio:

„Vi mene ponižavate prekidanjem stalno, i želite da napravite slučaj. Došli ste iz Beograda da biste to uradili, neće vam to poći za rukom.“

Imajući u vidu ekonomske, političke i bezbednosne pritiske na novinare i medije, imajući u vidu prebijanja, pretnje, praćenja i obijanja stanova – reklo bi se da sve ovo i nije toliko važno. Jer, reči ponekad zaista nisu bitne. Međutim, kada reči izgovori onaj u čijim je rukama moć, one dobijaju na težini. Da ne pominjemo činjenicu da posao funkcionera nije da vređaju bilo koga, da posao novinara jeste da pišu kritično pre svega o funkcionerima, a da je dužnost države da novinare zaštiti od svih koji ih sprečavaju u tome.

Draga Suzana, ovde su se karte malo pomešale.