Vlast raspalila plamen koji ne može da kontroliše: Kako je došlo do napada na novinare RTS-a i Prve?

U dva nezavisna, a opet identična, incidenta napadnute su dve novinarske ekipe. Na Adi Ciganliji napadnut je snimatelj televizije Prva, dok je sličnu stvar u Zemunu proživljavala reporterska ekipa Radio-televizije Srbije.

Radeći priloge o tradicionalnoj proslavi 1. maja, novinari dve televizije nabasali su na još jednu bogatu tradiciju – nasilnog i uvredljivog postupanja prema predstavnicima medija. I dok je tradicija 1. maja odavno potrošila sve svoje simboličke zalihe i svodi se ritualno proždiranje svinjetine i ločenje piva, ova druga tradicija puca od zdravlja.

Da se razumemo, novinarski posao nikada i nigde nije bio bez svojih rizika. To je tako i u mnogo uređenijim društvima, a kamoli u društvima večne tranzicije skrajnutim u kapitalističku poluperiferiju.

Ovo ovde, međutim, prerasta u nešto sasvim novo – autohtonu formu mržnje prema medijskim radnicima.

Neko će reći – dvedesetih je bilo gore. I sa tim je teško sporiti se. Devedesetih su novinari ubijani, otimani, redakcije zatvarane, a signali ometani.. Bila je to ogoljena državna represija prema svim nepodobnim medijima. Znalo se ko je ko i ko je gde.

S druge strane, devedesetih jeste mogao da te pojede mrak, ali teško da je neko mogao da te ubode roštiljskom viljuškom ili gađa pivskom šlašom.

Šta god ko mislio o aktuelnoj vlasti, oni uče na svojim i tuđim greškama. Shvatili su da je gola represija prevaziđena stvar. Nije preterano efikasna, prvilači pažnju unutra i spolja, a i nezavisni mediji su tvrdoglavi. Taman ih ugasiš, oni se opet nekako organizuju.

Zato su se odlučili za daleko sofisticiraniju verziju, represiju u rukavicama. Ukratko, ove uticajne pokupuješ na ovaj ili onaj način, a ove male ostaviš i ignorišeš, ionako ne dobacuju do tvog biračkog tela.

Međutim, radikal partiju menja, ali ćud nikada. Ne mogu predstavnici vlasti da izdrže disonantne tonove, kvare im laskavu sliku sebe i sveta koji su izgradili za sebe. Stoga su, već odavno, krenuli u proces dehumanizacije novinara.

Na svako nenaručeno pitanje odgovaraju agresijom, svaki iole vidljiviji tekst dočekuju uvredama i klevetama. Optužuju nas da radimo protiv zemlje, da smo plaćenici, da smo neprijatelji naroda…I narod, šta će?

Ipak, mržnja je zapaljiva smesa, teško se kontrolilše, izmakne kontroli. Zahvati i gde treba i gde ne treba. Kada se jednom raspali, mržnja više ne zna za političku orijentaciju i uređivačku koncepciju. Mržnja vidi kameru i mikrofon i padne joj mrak na oči.

Za svaku pohvalu je reakcija policije na napade na kolege iz Prve i RTS-a. Ali, to je kao da piromana pohvališ što je, za promenu, spustio kantu benzina i dohvatio kofu vode.