Vukašin Obradović: Poremetili ste mi planove

Neposredno uoči gašenja Vranjskih, rekli ste da, posle 23 godine, nemate više ni snage ni volje za opiranje pritiscima na dnevnom nivou, od „bunarenja“ raznih inspekcija, do političkih saplitanja. Dan posle gašenja odlučili ste se za fajt, na svoj način, jer ne želite da budete ikebana ili lovački trofej koji će vlast okačiti na rever. Šta Vas je prelomilo u tom smeru?

– Moj protest je trebalo da se okonča, barem sam sa tom idejom krenuo u sve to, upozorenjem, skretanjem pažnje javnosti na to šta se dešava Vranjskim, ali ne samo nama. Posle toga, želeo sam da jednostavno zaćutim jer, zaista, nisam imao više snage ni za kakav vid nastavka onog što su novinari  Vranjskih radili 23 godine. Reakcije i podrška koleginica i kolega, udruženja novinara, mog NUNS-a, nevladinog sektora, pojedinaca, sve ono što se zbivalo u tih 24 sata, „poremetili“ su mi planove. Nisam, moram da priznam, očekivao takvu situaciju. Ta solidarnost je, zapravo, bila prelomni momenat da promenim prvobitnu odluku i da, još jednom, koliko je to u mojoj moći, pomognem u toj borbi za slobodu medija i odbranu, pre svega, našeg dostojanstva.

Prošlo je gotovo nedelju dana od kad ste predali zahteve direktorki Poreske uprave u Vranju. Ima li odgovora ima makar naznaka da će biti ga biti skorije?

Ne, još nema odgovora ni bilo kakve reakcije iz Poreske uprave. Inspektori su nastavili sa kontrolom ali ni taj izveštaj još nije gotov.

Za vreme štrajka glađu, mediji su operisali informacijom da ćete neke svoje zahteve ispostaviti i na adresu Nemanjina 11. Je li u pitanju dezinformacija ili ste odustali od tih zahteva?

– Možda nisam bio najprecizniji, ali očekujem da jedna od posledica mog protesta bude da, pre svega, novinarska udruženja, medijske asocijacije, nevladine organizacije koje se bave ljudskim pravima, zainteresovani pojedinci, formulišu zajedno jasne zahteve Vladi Srbije, odnosno Ministarstvu kulture i informisanja, sa ciljem da se stane na put daljem uništavanju slobodnih medija. Očekujem da se to i desi jer vlast mora da preuzme odgovornost za ono što se dešava na medijskoj sceni, odnosno, mi moramo da ih nateramo da to učine.

Da li Vam se, od kad ste stupili u štrajk, do danas, obratio bilo ko iz opštinskih organa vlasti?

Ne, a i zašto bi? Pa, oni su dobrim delom i inicirali sve ovo što se dešava Vranjskim.

Da li Vas je, zvanično ili nezvanično, kontaktirao bilo ko iz vrha vlasti?!

Zvanično – niko. Bio je, doduše, jedan kratak telefonski razgovor koji nisam siguran kako da okarakterišem. Sama forma nije ni važna jer od tog poziva nije bilo nikakvog efekta uprkos izrečenom obećanju.

Kako razumete saopštenje Vlade Srbije: podršku štrajku glađu, koketiranje sa činjenicama, kao pismeni sastav nekog neukog ali nadmenog bota ili nešto četvrto?

– Od pobrojanog sve po malo, ali ponajviše kao još jedan dokaz da se u odnosu vlasti ne nazire namera da se bilo šta promeni prema onom delu medija i novinara koji nisu pod kontrolom vlasti.

Premijerka je otišla korak dalje: uz hešteg #DostaLicemerja na Tviteru Vas je faktički prozvala – licemerom. Imate racionalno objašnjenje za to?

– Imam ja, ipak, razumevanja za predsednicu Vlade. Pravi, istinski predsednik Vlade, ujedno i ministar informisanja, bio je tih dana u Njujorku, zauzet važnijim poslovima, i ona je bila primorana da se snalazi u situaciji kojoj očigledno nije dorasla, pa joj se verovatno učinilo da bi bilo najzgodnije i po nju najbezbolnije da primeni oprobanu naprednjačku recepturu u odnosu prema medijima: poluistine, etiketianje, uvrede, pretvaranje novinara u političke protivnike.

Na dan kad ste započeli štrajk glađu, premijerka je boravila u Vranju i na pitanje da prokomentariše slučaj Vranjskih rekla je da nema dovoljno informacija. Da li je moguće da su joj sutradan prosleđene selektirane informacije?

– Inspektori su odmah, nakon njene izjave, tokom kontrole, zatražili podatke koje je upravo predsednica Vlade iskoristila. Naravno, uz falsifikovanu interpretaciju realnog stanja kada su u pitanju sredstva koje su dobijale Vranjske od Republike i lokalne samouprave.

Da li taj (ili ta) ko je informisao primijerku namerno sakrio definicije „projektno sufinansiranje“ ili „javni interes“ i namerno zaboravio da joj predoči cifre koje se tiču onih medija koji podržavaju vladajuću stranku u Vranju?

– To za njih nije bilo važno u tom trenutku. Cilj je bio da se ovim brojkama prikrije činjenica da se projektno sufinansiranje pretvorilo u način prelivanja para građana Srbije u podobne medije, a da je javni interes pretvoren u partijski.

Jeste li očekivali ovakvu reakciju kolega i javnosti?

– Ne, moram da priznam. Imao sam utisak, pre ovih događaja, da je kod novinara, barem onih koji svih ovih godina i decenija atakuju na vetrenjače, nepovratno izgubljena energija u svakodnevnom mrcvarenju, ponižavanju, pritiscima, pretnjama. Na sreću, prevario sam se.

Da li je izostala podrška od nekog u kog ste verovali?

– Možda i jeste, ali pored svih onih koji su stali u odbranu Vranjskih nemam nameru ni moralno pravo da razmišljam o njima.

Možda je ovo pitanje valjalo postaviti na početku: kako se osećate i imate li snage a onda i volje za dalje razgrtanje mraka nad Srbijom.

– Mnogo sam o tome razmišljao poslednjih dana i preispitivao se. Moram da priznam da se osećam umornim i dobrano istrošenim od svih iskušenja kroz koja se prolazilo svih ovih godina, kao uostalom i mnoge koleginice i kolege. I baš zbog toga, radi svega što smo do sada radili, čini mi se nemam prava sada da odustanem. Biću tu koliko god budem imao snage, ali očekujem da ovu bitku nastave naše mlađe koleginice i kolege. I siguran sam da će tako i biti.  Bio sam najsrećniji, neka mi oproste ostali, kad sam u prvim redovima protesta #StojimUzVranjske video divne devojke i mladiće iz CINS-a, KRIK-a, BIRN-a i drugih medija.

Još samo ovo: da baš morate sutra da glasate za jednog, ko bi to bio: Slobodan Milošević, Tomislav Nikolić ili Vučić?

– Mislim da sam već odgovorio na to pitanje.