We don‘t need no degradation

Pretpostavljam da postoji razlog što nikom od iskusnijih kolega ne pada na pamet da mu priđe, ali se zalećem:

„Dobar dan, ja sam Olja Bećković“. Pruža mi ruku i čašćava me prvom senzacionalnom izjavom: „Ja sam Slobodan Milošević“.

“Da li ste raspoloženi da date izjavu za Studio B“? „Vrlo rado, ali nekom drugom prilikom“. Druga ekskluziva!

(Ta prilika se nije ukazala, ali ostaje činjenica da je „Utisak nedelje“ nesmetano emitovan i da su u tom programu narednih godina učestvovali gotovo svi visoki funkcioneri SPS-a.)

„Da li biste razgovarali sa Ratkom Mladićem“? „Da li biste iskoristili priliku za ekskluzivnu priču sa Legijom“?…, pamtim dugogodišnje debate među novinarima na slične teme. Ne sećam da se ikada vodila diskusija da li novinar treba ili ne treba da prihvati poziv da razgovara sa Predsednikom Srbije.

Podrazumevalo se da se takva prilika ne propušta. Naravno da je javnost najčešće bila nezadovoljna kako su novinari koristili te prilike i da se danima pričalo šta bi ga ko oštrije pitao. Ipak, nikome nije padalo na pamet da im zameri zašto uopšte razgovaraju s Koštunicom, Tadićem ili Nikolićem. Kako se desilo da je u Srbiji 2018. godine glavno pitanje „ Da li je moguće da je pristao da priča sa Vučićem“?

Evo jedne prečice u potrazi za odgovorom. Ukucajte na Gugl pretraživač „Vojislav Koštunica ponizio novinare“… Menjajte imena predsednika po hronološkom redu, a zadržite poslednje dve reči: „ponizio novinare“. Dovoljno je da se zadržite na prvim stranicama i otkrićete da takvih primera pre Aleksandra Vučića nije bilo. Uočićete i nešto još strašnije – ne mogu se prebrojati vesti koje počinju rečima: Aleksandar Vučić PONIZIO… ovog i onog. „Poniženje“ – to je reč Vučićevog doba, a u nju staju i „postistina“ i „lažna vest“ kao sinonimi.

Degradirajuće je da me neko podseća da su u vreme Miloševića novinari ubijani, nije reč o tome. Ne pada mi na pamet da se oduševljavam što je Milan Ćulibrk izašao živ iz televizijskog studija u koji je pozvan da razgovara s Predsednikom.

Ne verujem ni da je u vreme Josipa Broza Tita organizovano neko slično javno saslušanje urednika novina. Tri sata je trajalo suđenje NIN-u, pokazivanje naslovnih strana na kojima piše da je Vučić ovo i ono, rečju – autokrata, sve s namerom da se dokaže koliko je to daleko od istine i da Ćulibrk prokune dan kada se rodio, a kamoli veče kad se u taj studio uputio. (Zanimljivo da je izostala naslovnica na kojoj Rada Trajković kaže: Vučić je mafiji predao Srbe na Kosovu?!)

Kad Milan počne pitanje: “Nije mi namera da…“, taj Predsednik o kome se laže da je nesposoban za dijalog uskače: “Jeste vam namera, ali ajde…“. Ćulibrk kaže: „Muči me podatak…, ovaj spremno uskače: “Ma ne muči vas ništa, nego vi hoćete…“. Kada Mića pita, ono što se pitaju „miće“ i „miće“: „Kako vi kao predsednik svih građana vodite kampanju SNS za gradske izbore?“, taj Predsednik o kome se izmišlja da neretko obmanjuje, odgovara: “Pojavio sam se jednom… u stvari četiri puta“.

Kada ga ekonomista Milan Ćulibrk podseti da je obećavao kako će otpustiti 80 odsto menadžera javnih preduzeća, stiže mu odgovor na nivou viceva iz vojske: „Tačno, pa smenio sam 20 odsto!“.

Da je urednik NIN-a napustio taj studio u desetom minutu, kao što ga je molilo najmanje 10 odsto gledalaca, bila bi propuštena prilika da Predsednik Srbije svojim ponašanjem opravda svaku naslovnu stranu najstarijeg srpskog nedeljnika.

To ne umanjuje naše zajedničko poniženje. U velikoj je zabludi svako ko misli da je izuzet jer nije gledao. Pljuvačka je i u vašoj sobi.