Za media: Zbog pitanja vrednog 8,6 miliona dinara koje uporno postavljamo MKI, izloženi smo uvredama, pritiscima i neosnovanim tužbama sudu

Odgovor na ovo pitanje vredi tačno 8,6 miliona dinara, koliko je i odobreno za projekte Essentisa i GFC-a, produkcija koje su pobedile na prošlogodišnjem Konkursa MKI za televizije. Problem je u tome što smo u dosadašnjem jednogodišnjem istraživanju zloupotreba u MKI prilikom dodele sredstava navedenim produkcijama i njihovim projektima, nedvosmisleno utvrdili da su finansijski i narativni izveštaji najblaže rečeno neispravni i da svedoče o “ispumpavanju” novca preko preduzetničkih firmi koje su višestruko uvećavale račune ili naplaćivale nepostojeće usluge.

Prema zakonom propisanoj proceduri u takvim situacijama MKI bi morala da odbije finansijske i narativne izveštaje i da zatraži od GFC-a i Essentisa da odobrene iznose koji ukupno iznose 8,6 miliona dinara, vrate u budžet Republike Srbije. Ukoliko su ipak, stručne službe Ministarstva utvrdile da su izveštaji valjani, to je kraj svih konkursnih procedura i novac je opravdan, ali je onda odgovornost za veoma očigledne nepravilnosti, preuzelo Ministarstvo kulture i informisanja.

To su jedine dve mogućnosti koje proističu iz našeg pitanja, ali očigledno da nijedna od njih ne odgovara ministru Vladanu Vukosavljeviću i državnom sekretaru Aleksandru Gajoviću koji su izabrali da ceo slučaj probaju da zataškaju, a na naše pitanje da ne odgovore. Tu dolazimo do ključnog problema jer mi nemamo nameru da odustanemo o čemu svedoči činjenica da smo, od 27. februara do danas, čak pet puta to pitanje postavili press službi Ministarstva kulture, ali i državnom sekretaru Aleksandru Gajoviću u javnoj polemici koju je sa nama

Zanimljivo je da je tim povodom, državni sekretar Gajović čak i objavio Saopštenje za javnost, ali na postavljeno pitanje nije odgovorio, već je uvredama na račun naše medijske kuće i novinara Dušana Vojvodića, pokušao da nas diskredituje i da nam ospori pravo da pitamo kako je potrošeno 8,6 miliona dinara javnog novca namenjenog ostvarivanju javnog interesa?!

Međutim da bismo došli do finalnog pitanja od 8,6 miliona dinara, u prethodnih godinu dana istraživanja, morali smo da saznamo odgovore na mnoga druga pitanja.

Kako su produkcije Essentis i GFC pobedile na prošlogodišnjem Konkursu MKI?

Produkcije GFC i Essentis su na prošlogodišnjem Konkursu MKI aplicirale sa falsifikovanim projektnim aplikacijama u kojima su navele tuđe reference, lažne podatke o broju zaposlenih, tehničkoj opremljenosti…. To smo utvrdili uvidom u njihove projektne aplikacije koje smo dobili od MKI po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

To je bio povod da se otvorenim pismom ministru Vukosavljeviću i međunarodnim organizacijama obrati nagrađivani dokumentarista Boško Savković, čiji su filmovi i međunarodne nagrade lažno predstavljene u projektnoj aplikaciji kao nagrade produkcije GFC. Savkovića su podržala i udruženja novinara, tražeći od Ministarstva da poništi sporni Konkurs.

Umesto da kako propisi nalažu odgovorni spreče zloupotrebu javnog novca, državni sekretar Aleksandar Gajović je na press konferenciji održanoj 12. jula 2018. godine, ali i u Saopštenju za javnost naveo “Da reference nisu deo konkursne dokumentacije i da Komisija nije imala obavezu da ih pogleda”.

Ova tvrdnja državnog sekretara Aleksandra Gajovića je u suprotnosti sa tekstom Konkursa u kome su navedeni kriterijumi za ocenu projeka i među kojima su reference aplikanta (tačka 1. Stav 3.). Način ocenjivanja projekata je definisan i Pravilnikom o sufinansiranju projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja (član 18.) gde su takođe navedene reference aplikanta kao obavezni kriterijum. Na ovaj način je državni sekretar Aleksandar Gajović svesno obmanuo javnost, kako bi zaštitio nelegitimne interese firme GFC, što je i tema našeg istraživanja.

Nakon toga su dva novinarska udrženja UNS i NUNS napisala pismo ministru Vukosavljeviću u kome su naveli nesporne činjenice iz aplikacionih dokumenata GFC-a i Essentisa i još jedanput zatražile da Ministarstvo preispita spornu dodelu sredstava. Ministar se ubrzo oglasio u izjavi datoj agenciji Beta u kojoj je rekao da je osnovao komisiju da utvrdi da li je bilo nepravilnosti i da ne želi ništa da prejudicira, ali da je njegov kolegijum već zaključio da nepravilnosti nije bilo!?

Dakle ne želeći da prejudicira on je prejudicirao, pa se ne treba čuditi što se navedena komisija nikada nije oglasila. Međutim ministar Vukosavljević se nije zaustavio samo na tome već je u svojim javnim nastupima nastavio da iznosi neistinu da „reference nisu kriterijum za ocenjivanje projekata“. Tako je prilikom gostovanja na N1 tu tvrdnju ponovio bar desetak puta da bi na kraju seksističkom izjavom uvredio novinarku Minju Miletić koja je insistirala na odgovoru.

Već tada, u julu prošle godine, bilo nam je jasno da ministar Vukosavljević i državni sekretar Gajović, zapravo pokušavaju da prikriju nezakonite radnje na Konkursu MKI, a ne da ih spreče. Zbog toga smo nastavili da pratimo i način realizacije spornih projekata.

Kako su Essentis i GFC realizovali svoje projekte?

Kada je reč o projektu Essentisa „Srbija – 100 godina nakon Soluna“, za čiju realizaciju je odbreno 4,9 miliona dinara, što je najveći iznos dodeljen nekom medijskom projektu na Kunkursu MKI ikada, utvrdili smo sledeće:

• Da je produkcija Essentis pokušala da lažno informiše javnost kroz više tekstova o snimanju dokumentarnog filma „Srbija – 100 godina nakon Soluna“ u režiji Ivana Živkovića, koji je bio i naveden u projektnoj aplikaciji. Osim najava objavljivanih u dnevnoj štampi da je Živković započeo snimanje, objavljeno je i da je snimanje završeno uz prikladni intervju sa rediteljem Živkovićem… Međutim, početkom septembra 2018. godine se ispostavilo da je sve bila neistina i da Živković nije učestvovao u snimanju filma, što je i potvrdio u izjavi za našu medijsku kuću.
• Krajem decembra 2018. godine se ispostavilo, da nije u pitanju dokumentarni film već četiri emisije, koje će biti emitovane na RTS-u. Međutim, ni to se nije dogodilo jer je RTS odbio da emituje prvu emisiju iz serijala „Srbija – 100 godina nakon Soluna“. O kakvom se sadržaju radi svedoči i činjenica da je zbog pokušaja da emituje prvu epizodu serijala „Srbija – 100 godina nakon Soluna“ sa RTS-a otpušten Aleksandar Đorđević, izvršni direktor programske podrške.
• Serijal je konačno emitovan u decembru i januaru u ponoćnim i pretponoćnim terminima RTV Vojvodine. Njegovo prikazivanje bi ostalo neprimećeno jer je zabeležio gledanost od 0,1% što je na nivou statističke greške, ali mi smo uspeli da taj sadržaj snimimo i uradimo analizu. Ispostavilo se da je Serijal „Srbija – 100 godina nakon Soluna“ u svakom smislu amaterski urađen, da nije igrano – dokumentarne strukture (kao što je navedeno u projektu) i da ima puno materijalnih grešaka od kojih je svakako najveća ona u kojoj je umanjen broj žrtava u logoru Jasenovac. Nakon što smo to objavili reagovao je NUNS, ali se oglasio se i ministar Vukosavljević koji je rekao „Nedopustivo je svako pojednostavljivanje i manipulisanje brojem žrtava bez navođenja izvora i rezervi, i to predstavlja grubo kršenje moralnog kodeksa “.

Što se tiče realizacije projekta produkcije GFC „Čuvari slobodnog neba – druga sezona“, tu su stvari bile mnogo jednostavnije jer je taj serijal prikazan u RTS-ovoj emisiji „Dozvolite“, koja je dostupna i na youtube kanalu, pa smo bez mnogo muke došli do tog medijskog sadržaja iz čije analize smo utvrdili da je realizovana samo jedna trećina projekta, odnosno da su epizode Serijala „Čuvari slobodnog neba – druga sezona“,  realizovane u trajanju od 10 minuta, a da je u projektnoj aplikaciji navedeno polusatno trajanje svake od epizoda.

Da nije u pitanju slučajna greška ili sticaj okolnosti potvrđuje činjenica da emisija „Dozvolite“ traje 30 minuta, pa nije ni bilo moguće da epizode projekta „Čuvari slobodnog neba – druga sezona“, traju 30 minuta. To je moralo da bude poznato i menadžmentu GFC-a jer je ova produkcija i 2017. godine realizovala isti serijal u okviru emisiji „Dozvolite“, koji je takođe sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture, ali tada im je odobren gotovo duplo manji iznos od 2 miliona dinara. Iz toga zaključujemo da je GFC u svojoj projektnoj aplikaciji svesno naveo trajanje koje ne može da realizuje, a u nameri da uveća troškove produkcije, odnosno iznos sredstava za koji aplicira, što im je i uspelo jer im je za isti projekat 2018. godine odobren iznod od 3,7 miliona dinara.

Nakon što smo utvrdili značajna odstupanja u realizaciji projekata produkcija Essentis i GFC u odnosu na ono što je navedeno u aplikacionim prijavama, pažnju nam je skrenuo i kvalitet  realizovanih medijskih sadržaja, na osnovu koga smo posumnjali da astronomski iznos od 8,6 miliona dinara nije u potpunosti utrošen na realizaciju ovih projekata. Na to je ukazivala činjenica da su oba serijala producirana samo od izjava sagovornika i arhivskog materijala, a troškovi proizvodnje takvog sadržaja, prema našoj proceni, su mogli da budu najviše deseti deo odobrenih iznosa.

Međutim, da bismo potvrdili ovu sumnju morali smo da sačekamo da Essentis i GFC do kraja januara ove godine, Ministarstvu kuture i informisanja, predaju završne narativne i finansijske izveštaje. Krajem februara smo te izveštaje zatražili od Ministarstva i dobili ih u skladu sa Zakonom o pristupu informacijama od javnog značaja.

Kako su Essentis i GFC opravdali svoje projekte?

Prvo što smo primetili je da su budžeti GFC-a i Essentisa samo polovično „opravdani“, odnosno da nema pravdanja sopstvenog učešća aplikanta, koje je prema propozicijama Konkursa moralo da iznosi minimalno 50% budžeta. Iz toga smo zaključili da Ministarstvo kulture i informisanja nije su-finasiralo projekte GFC-a i Essentisa, već ih je finansiralo u potpunosti, što je u suprotnosti sa Zakonom o javnom informisanju i medijima. Dalja analiza narativnih i finansijskih izveštaja Essentisa i GFC-a je donela nova iznenađenja, jer se ispostavilo da je lakše pronaći nepravilno opravdane budžetske stavke nego pravilno. Jednostavno rečeno, najveći deo sredstava oba projekta je potrošen nenamenskim isplatama fiktivnih ili višestruko uvećanih računa desetak preduzetničkih agencija, preko kojih je „opran“ veći deo novca dodeljenog na konkursu…

Najviše novca je „oprano“ preko firme „MN studio design Beograd“ preduzetnika Miloša Nikolića. Ovoj firmi su Essentis i GFC isplatile za razne „usluge“ ukupno 2,9 miliona dinara, od toga GFC 1,3 miliona, a Essentis 1,6 miliona dinara. Inače firma „MN studio design Beograd“ je registrovana 7. jula 2018. godine, odmah nakon što su GFC-u i Essentis-u odobreni projekti. Posebno je zanimljivo to što je Miloš Nikolić, vlasnik novosnovane firme, do 2. jula 2018. godine radio u produkciji GFC i to kao “Programer informacionog sistema”?!

Ispostavilo se da je programer i novopečeni preduzetnik Miloš Nikolić, ubrzo postao “najsvestraniji” medijski profesionalac u Srbiji, jer je za samo nekoliko meseci obavio   lepezu različitih “usluga” iz oblasti produkcije i kinematografije: snimanje, produkcija, iznajmljivanje filmske kamere, postprodukcija, specijalni efekti… Osim što je za projekte Essentisa  i GFC-a pružio navedene “usluge”, Miloš Nikolić je u milionskom iznosu plaćen i kao: osoblje angažovano na projektu, drugo osoblje angažovano na projektu, član projektnog tima…

Analizom finansijskih izveštaja GFC-a i Essentisa može se zaključiti da su “usluge” Miloša Nikolića bile presudne za realizaciju njihovih projekata, ali na odjavnim špicama nema Miloša Nikolića, niti se iz sadržaja emisija može videti da su usluge koje je on naplaćivao zaista i realizovane. Nakon ovog “više nego uspešnog izleta” u TV produkciju, Miloš Nikolić se vratio osnovnom zanimanju, što se može videti iz njegovog profesionalnog profila sa “linkedina”, gde se predstavlja kao web dizajner, bez ijedne informacije da je učestvovao u relizaciji nekog medijskog ili filmskog sadržaja…

Pažnju nam je skrenula i firma “Produkcija Đura Mornar“ Beograd, vlasnika Vladimira Đurića. U slučaju ove firme stvari su još zanimljivije jer Vladimir Đurić, poznatiji kao Đura Mornar, je 100% vlasnik Essentisa, pa se u ovom slučaju pojavljuje i kao naručilac usluga i kao pružalac usluga. Jednostavno rečeno poslovao je sam sa sobom u iznosu od 800.000 dinara, dok je GFC poslovao sa Đurom Mornarom u iznosu od 90.000 dinara, što je ukupno 890.000 dinara.

Priču o poslovanju Đure Mornara još zanimljivijom čini i činjenica da je njegova preduzetnička firma bila u stanju mirovanja od 1.5.2015. godine sve do 26.10.2018. godine. Nakon što je prekinuo trogodišnje mirovanje svoje Agencije, Đura Mornar je promenio i delatnost pa je umesto izdavaštvom rešio da se bavi TV produkcijom.  Kada se tome dodaju i činjenice da je Đura Mornar tokom 2018. godine, kao medijski stručnjak na predlog Ministarstva kulture bio i član jedne od komisija za dodelu sredstava medijskim projektima, kao i da je nakon toga postao i vlasnik produkcije Essentis, koja je pobedila na Konkursu MKI za televizije, stvari postaju mnogo jasnije…

Osim ove dve firme u finansijskim izveštajima se nalazi još desetak preduzetničkih firmi koje su na sličan način „poslovale” sa Essentisom i GFC-om, pa smo tako zabeležili i dupla pravdanja, poslovanje sa firmama koje su u statusu mirovanja, isplate honorara bez obračuna poreza i doprinosa, kao i na mnogo mesta očigledna prekoračenja budžetskih tački ili “pravdanje” bez adekvatne finansijske dokumentacije…

Analizom finansijskih i narativnih izveštaja Essentisa i GFC-a smo utvrdili i da su za “ispumpavanje” novca uglavnom korišćene iste firme “peračice”. Kada se tome doda i činjenica da su aplikacioni formulari Essentisa i GFC-a na više mesta identični (iako je reč o različitim projektima), kao i da je u formularima naveden isti broj telefona koji je registrovan kao broj marketinga lista Srpska ekonomija čiji je izdavač GFC, onda postaje jasno da iza obe firme stoji ista „ekipa“. Inače, obe produkcije su pre dobijanja rekordnih iznosa na Konkursu MKI, bile potpuno nepoznate javnosti.

Primera radi Essentis je dan pre zaključenja spornog Konkursa, promenio svoju delatnost i registrovao se za proizvodnju medijskih sadržaja, ali do tada nije proizveo nijedan medijski sadržaj, nije imao zaposlene niti ikada od osnivanja isplatio nekome platu ili honorar!?

Što se tiče produkcije GFC, ona je i 2017. godine dobila sredstva na medijskom Konkursu MKI, prilažući i tom prilikom falsifikovane aplikacione formulare u kojima su isto kao i 2018. godine naveli tuđe nagrade i reference… Jedina razlika između dobijanja sredstava u 2017. godini i 2018. godini je u tome što je 2017. godine GFC-u dodeljen značajno manji iznos, koji nije skrenuo pažnju stručne javnosti.

Kako Ministarstvo kulture pokušava da zataška očigledne zloupotrebe?

Nakon što smo utvrdili očigledne nepravilnosti u narativnim i finansijskim izveštajima Essentisa i GFC-a, 27. februara ove godine smo press službi Ministarstva kulture i informisanja postavili pitanje: “da li su prihvaćeni narativni i finansijski izveštaji produkcija Essentis i GFC?”

Međutim, Ministarstvo nije odgovorilo na naše pitanje, pa smo desetak dana kasnije 7. marta 2019. godine pitanje ponovo postavili, ali ovog puta javno u tekstu: “Finansijski i narativni izveštaji firmi Essentis i GFC predati Ministarstvu kulture su školski primer korupcije i pranja novca”. U tom tekstu smo objavili analizu, samo dela mnogobrojnih nepravilnosti iz finansijskih i narativnih izveštaja GFC-a i Essentisa, podsećajući Ministarstvo da u ovom slučaju postoji opravdan interes javnosti…

Tekst je izazvao reakciju državnog sekretara Aleksandra Gajovića, koji nam se obratio uvredljivim Saopštenjem za javnost u kome nije odgovorio na pitanja o “sudbini”  finansijskih i narativnih izveštaja GFC-a i Essentisa koji su predati Ministarstvu, već je u kafansko-pijačnom maniru izneo niz uvreda i kleveta na račun naše medijske kuće i novinara Dušana Vojvodića. Naravno, odgovorili smo državnom sekretaru Gajoviću i u tom odgovoru  koji su preneli i portali UNS-a i NUNS-a, smo ponovo, treći put, postavili isto pitanje o izveštajima GFC-a i Essentisa.

Tužba sudu umesto odgovora Ministarstva kulture i informisanja

Krajem aprila ove godine, stigla nam je neka vrsta “odgovora” na pitanje koje smo uporno postavljali, ali ne od Ministarstva kulture i informisanja, već direktorke GFC-a Danke Milošević, koja je podnela tužbu protiv naše medijske kuće i dvoje novinara zbog kako navodi „povrede časti i ugleda“ u tekstovima u kojima smo objavili rezultate analize finansijskih izveštaja koje su GFC i Essentis predali Ministarstvu. Tužbu je direktorka GFC-a podnela i protiv Boška Savkovića, nagrađivanog dokumentariste i producenta čije međunarodne nagrade je GFC prikazao kao svoje u projektnoj aplikaciji.

Napominjemo da su o ovom slučaju izveštavali mnogobrojni uticajniji mediji od Za medije poput: Danasa, Novosti, N1, Insajdera, Blica, Radija Slobodna Evropa, UNS-a… Čudno je da Danka Milošević nije podnela tužbe protiv svih medija koji su objavljivali informacije o falsifikovanoj projektnoj dokumntaciji GFC-a, već samo protiv Za medije, lokalnog internet portala iz Zaječara. Verujemo da se objašnjenje krije u činjenici da je upravo Za media ovu priču započela i da je kontuinirano istražuje duže od godinu dana, postavljajući pitanja na koja, ni Danka Milošević, a ni Ministarstvo kulture, ne žele da odgovaraju.

Upravo zbog toga smo 3. maja, odmah nakon dobijanja tužbe od g-đe Danke Milošević, ponovo postavili pitanje Ministarstvu kulture i informisanja o sudbini spornih izveštaja GFC-a i Essentisa. Tom prilikom smo ponovo podsetili nadležne u Ministarstvu da je njihova obaveza da odgovore na pitanje, ali ni posle četvrtog pokušaja nismo dobili nikakav odgovor Ministarstva kulture i informisanja…

Zašto ćute ministar Vladan Vukosavljević i državni sekretar Aleksandar Gajović?

Analizirajući postupke ministra Vukosavljevića i državnog sekretara Gajovića u ovom slučaju, utvrdili smo da su sve njihove javne reakcije, objašnjenja, zaključci kolegijuma i Saopštenja, po pravilu bili neistiniti i da su imali  cilj zataškavanja zloupotreba prilikom sprovođenja konkursnih procedura. Najočigledniji primer toga je tvrdnja “da reference nisu kriterijum za ocenjivanje projekta” koju je tandem Vukosavljević – Gajović više desetina puta javno izrekao.

Te neistine su jedino poslužile Danki Milošević da u svojim neosnovanim tužbama nevešto dokazuje “da nije bilo nepravilnosti u aplikaciji GFC-a” pozivajući se na Saopštenja za javnost Ministarstva kulture i informisanja. Verujući da se nesporne činjenice i materijalni dokazi, ne mogu anulirati očiglednim lažima pa makar ih u Saopštenjima za javnost navodio državni organ, očekujemo početak tog sudskog spora…

O ulozi ministra Vukosavljevića u ovom slučaju govori i “slučajnost” da je u isto vreme kada je Danka Milošević podnela tužbe sudu, ministar Vukosavljević prvi put od kada obavlja tu funkciju “zavredeo” naslovnu stranu nekog časopisa i to ne bilo kog časopisa već “Srpske ekonomije”, koji izdaje GFC, čija je direktorka Danka Milošević. Baš je čudna koincidencija da se ministar odlučio da svoj PR bilduje u novini čiji se izdavač (GFC) u više desetina medijskih objava, dovodi u vezu sa falsifikovanjem projektne dokumentacije na Konkursu koji je realizovalo njegovo ministarstvo!?

Ovakva situacija nas dovodi u iskušenje da zaključimo da iza cele nezakonite akcije zapravo stoji tandem Vukosavljević – Gajović, ali ta akcija nije završena dok ne budu zvanično prihvaćeni narativni i finansijski izveštaji Essentisa i GFC-a. Upravo zbog toga tako uporno insistiramo na odgovoru na pitanje sa početka ovog teksta i upravo zbog toga odgovor na to pitanje vredi tačno 8,6 miliona dinara javnog novca.

P. S.

Ukoliko ni posle ovog teksta ne dobijemo odgovor na pitanje od 8,6 miliona dinara, bićemo slobodni da sami izvedemo zaključke o ulozi ministra Vukosavljevića i državnog sekretara Gajovića u proneveri javnog novca. To ćemo objaviti u Prvom delu dokumentarnog filma “Novinarski odgovor”, koji će ovaj slučaj prikazati kao paradigmu uspostavljenog sistema, koji temeljno razara novinarsku profesiju i uništava ono malo nezavisnih medija što je u Srbiji ostalo.

Drugi deo filma “Novinarski odgovor” pratiće sudske sporove koji se vode protiv naše medijske kuće i dvoje novinara, kao i protiv Boška Savkovića, višestruko nagrađivanog dokumentariste koji je javno podigao glas u nameri da spreči krađu svojih referenci koje je sticao decenijama osvajajući nagrade na najprestižnijim evropskim festivalima…

Uređivački kolegijum Za media