„Zabole me za zakon ili gubi se odavde da te više ne vidimo”

Pošto je učinio sve što je od njega traženo, kolega Lukač se pozvao na članove 66. i 67. Zakona o policiji, tražeći od policajaca da se legitimišu i navedu razlog za zaustavljanje i pretres. Uzvraćeno mu je da ih „zabole za zakon“. Pomenuta „bol” anonimnog policajca ima svoju simboliku jer je delimična refleksija stanja u domenu bezbednosti i zaštite novinara. Pritom, Davor Lukač nije neiskusan i konfliktan i veoma je upućen u tematiku odbrane i unutrašnjih poslova.

Donekle imam razumevanje za tenzije tokom složenih policijskih operacija, ali moramo biti svesni da postoje procedure koje ne mogu biti prepuštene samovolji pojedinih organa vlasti  koji umišljaju da im je baš sve dozvoljeno. U takvim prilkama, uvek se setim koleginica i kolega iz manjih sredina na koje atakuju dok rade svoj posao, a nisu Davor Lukač, novinar i snimatelj televizije N1 i novinarska ekipa agencije Tanjug, kojima se to dogodilo u centru prestonice. Deeskalaciji je pomogao gest Višeg javnog tužilaštva u Beogradu koje je dalo nalog policiji i osnovnim javnim tužilaštvima da odrede zadržavanje do 48 sati svima koji bi eventualno izvršili napad na novinare koji izveštavaju sa manifestacija u Beogradu. Pohvalno je što je zamenik javnog tužioca naložio kontakt tački u Prvom osnovnom javnom tužilaštvu, da u skladu sa saznanjima iz medija, formira predmete u vezi svakog napada na novinare kako bi se utvrdile lokacije i ispitale sve okolnosti napada. Svi oštećeni su pozvani u tužilaštvo radi davanja izjave, prikupljanja obaveštenja i pribavljanja video zapisa.

Definisane procedure na koje ukazuje tužilaštvo jedna su od tekovina dosadašnjeg rada Stalne radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara. Urađeno je mnogo toga što se ne ističe u prvi plan zbog različitih agendi. Imam razumevanje za ocenu kolege da smo od Radne grupe „možda malo više očekivali”. Samo bih tome dodao da sam svih ovih godina lično očekivao malo manje saplitanja, opstrukcije, primese političke agende i malo više međusobne solidarnosti u svim dosadašnjim fazama borbe koju smo vodili i vodimo i dalje.

Razumljivo je da zbunjujuće, difuzne i neusaglašene poruke u vezi sa bezbednošću medijskih radnika odvraćaju koleginice i kolege u lokalu koji nemaju dovoljno poverenja u institute na kojima radimo, želeći da im iskreno pomognemo. Svestan sam njihove ugroženosti i nepoverenja koje postoji, delimično i zbog postupaka tužilaštva i pravosudnih organa. Sa druge strane, znam koliko je bilo kontraproduktivno opstruirati izmene i dopune Krivičnog zakonika koje bi sigurno predupredile odbacivanje brojnih krivičnih prijava.

U izveštaju platforme „Sloboda medija – brz odgovor“ koji su sačinili Evropska federacija novinara, Međunarodni institut za štampu i Evropski centar za slobodu medija, od 311 zabeležnih slučajeva kršenja slobode medija u prvoj polovini godine u Evropi, u Srbiji je notirano 19 upozoravajućih informacija o napadima na novinare i medijske kuće. Da li je to malo ili mnogo treba da sudimo prema činjenici da je istraživanjem obuhvaćeno 29 država. Koliki god da je broj, za mene je to dovoljan motiv za nastavak angažmana u ovoj oblasti. Uostalom, brzu reakciju policije u Kovinu i zaštitu Slobodana Dukića, kolege-dopisnika portala Pančevo Si Ti, smatram jednom od tekovina našeg zalaganja i proaktivnog stava unutar Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara. Dok god je tako, ima smisla ovo što radimo.

Ipak, neophodno je da sve zainteresovane strane, Republičko javno tužilaštvo (RJT), MUP i novinarska udruženja ulože dodatni napor da se maksimalno smanji broj incidenata, pretnji i napada na novinare, naročito za vreme demonstracija, eruptivnih protesta, nesreća, u svim slučajevima u kojima je važno zadovoljiti potrebe javnosti da bude obaveštena, zaštite javnog interesa i zaštite novinara.