Zakon o informisanju iz 1998: Institucionalni zločin nad medijima i novinarima

Aleksandar Tijanić i Slavko Ćuruvija u praznoj redakciji Dnevnog telegrafa, dok predstavnici države plene imovinu (foto: Predrag Mitić)

Cilj Zakona o javnom informisanju, usvojenog 20. oktobra 1998. godine, bio je da po kratkom postupku finansijski ubije novine koje su pisale o suludoj zločinačkoj, ratnoj politici režima Slobodana Miloševića i otvoreno joj se suprotstavljale. Prvi su po Zakonu stradali Dnevni telegraf i Evropljanin, koje je uređivao i izdavao Slavko Ćuruvija, ubijen rukom režima nepunih šest meseci kasnije.

Paradoksalno, ali dosledno amoralno, taj zakon je nedavno na sudu izvučen kao argument za oslobađanje okrivljenih za ubistvo Ćuruvije.

Finansijska policija, u pratnji tridesetak policajaca, pleni celokupnu imovinu Dnevnog telegrafa i firme De-Te pres, kao i kompletan tiraž novina. Stolice se procenjuju na 50, stolovi na 70, a kompjuteri na 1.500 dinara. Iz stana Ivana Tadića odnet je kompletan nameštaj, ostao je samo krevetac za bebu

Koliko god se medijska zajednica na ovaj dan trudi da podseti na monstruozna dela režima koji je zakonom hteo da opravda delovanje protiv nezavisnih novinara i svojih građana, da nam se greške ne bi ponovile, pravo podsećanje na sraman Zakon o javnom informisanju iz 1998. godine dogodilo se 5. i 6. oktobra ove godine, na ponovljenom suđenju okrivljenima za ubistvo Ćuruvije.

Ljubav prema zločinima države

Zora Dobričanin Nikodinović, advokatica dvojice okrivljenih za Ćuruvijino ubistvo, tad je konstatovala da je „država zakonitim sredstvima rešila slučaj Ćuruvije i njegovih novina“. Po tumačenju advokatice, država se obračunala sa Ćuruvijom „institucionalno i zakonito“ pa nije imala motiv da ulazi dublje u zločin i brutalno ga likvidira.

Poseban elaborat bi zasluživalo njeno opasno poistovećivanje države sa vrhom tadašnjeg režima i njihovim streljačkim vodom iz Resora državne bezbednosti, kao i potreba da se danas na takav način, preko zloglasnog zakona, ulazi u reviziju istorije uz nedolične opaske da „država treba da se voli“.

Zakon o javnom informisanju iz 1998. godine kolokvijalno je nazivan „radikalskim“, „Šešeljevim“ ili „Vučićevim“, jer su vladajuću strukturu, pored Miloševićevog SPS-a i JUL-a (Jugoslovenska levica) njegove supruge Mirjane Marković, činili i radikali Vojislava Šešelja, a Aleksandar Vučić je, kao ministar informisanja, Zakon predložio Skupštini Srbije.

Vučić je uoči donošenja Zakona javno i pripretio Slavku Ćuruviji da će Dnevni telegraf biti zabranjen ako nastavi tako da piše.

OBRAČUN DRŽAVE SA ĆURUVIJOM: Uzeli mu novine i novac. Osudili ga na robiju. Ubili.

Zakon je usvojen po hitnom postupku. Za Zakon je glasalo 170 poslanika, pet ih je bilo protiv, dok su poslanici Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića napustili salu.

Tadašnji portparol SPS-a Ivica Dačić branio ga je rečima:

„Ostaće upamćeno ko je odgovarao za izdaju zemlje, neki mediji mogu se slobodno nazvati kvislinškim.“

Zakonu, koji je inače napisan u tajnosti, prethodila je početkom oktobra 1998. godine Uredba Vlade Srbije kojom se medijima zabranjuje „širenje defetizma“.

Nosila je naziv Uredba o posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadima našoj zemlji i po njoj su nakratko bili zabranjeni dnevni listovi Danas, Dnevni telegraf i Naša Borba zbog „podrivanja odbrambene moći zemlje“.

Redakcije Danasa i Dnevnog telegrafa sudski izvršitelji su zapečatili 14. oktobra zbog „širenja straha, panike i defetizma“, a sutradan je privremena zabrana izdata i za redakciju Naše Borbe.

Pečaćenje prostorija Dnevnog telegrafa usred noći vodio je Miljkan Karličić, pomoćnik ministra Aleksandra Vučića. Skidanje državnih pečata usledilo je nakon dva–tri dana kad je prestala da važi takozvana NATO uredba.

Evropljanin, 19. 10. 98: Iako je izašao dan pre usvajanja ZoI, Evropljanin je kažnjen zbog teksta Ćuruvije i Tijanića „Šta je sledeće Miloševiću“

Novinari i opozicija tretirani kao „unutrašnji neprijatelji“

Napadi na nezavisne medije i novinare bili su kontinuirani i krunisani su Zakonom o javnom informisanju. Na primer, u junu te godine, u Resoru državne bezbednosti formirana je grupa operativaca čiji će posao biti analiza sadržaja medija. Grupu je koordinisao Stevan Basta, pomoćnik načelnika Trećeg odeljenja Beogradskog centra Resora državne bezbednosti, zaduženog za unutrašnje neprijatelje (opozicioni lideri, novinari i poznati protivnici režima).

Suština Zakona o javnom informisanju iz 1998. godine bila je u apsurdno visokim kaznama za urednike i izdavače medija koje bi i u današnjim uslovima predstavljale nepremostivu prepreku. Svaka je iznosila, preračunato na sadašnji kurs, nekoliko stotina hiljada evra.

Paradoksalno, prva rečenica u Zakonu o javnom informisanju glasila je: „Javno informisanje je slobodno“, ali je već sledeća bila njeno negiranje i ukazivala je na cilj zakona: „O povredama slobode javnog informisanja odlučuje sud po hitnom postupku“

Kazne je trebalo platiti u roku od 24 sata na osnovu presude prekršajnog suda, u suprotnom je pretila plenidba imovine. Sud je, takođe, bio vezan kratkim rokom i bio je dužan da u roku od 24 sata po prijavi zakaže suđenje. Tužioci su, uglavnom, tvrdili da su im pisanjem medija povređena patriotska osećanja, kao i da se njime „narušava ustavni poredak zemlje“.

U samom startu su tužioci bili iz redova onog što danas zovemo GONGO organizacijama, odnosno iz udruženja građana, koja su kao prazna i lažna školjka služila da bi napadi i optužbe režima odzvanjali jače.

Kasnije su Zakon masovno koristili režimski funkcioneri, ali i opozicione stranke. Ukinut je posle petooktobarskih promena, tačnije 14. februara, nakon formiranja nove Vlade Srbije, posle izbora 2001. godine.

Nova vlada je donela odluku da se mediji koji su kažnjeni po ovom zakonu obeštete i da im se vrati novac koji je plaćen po prekim presudama, ali to nikada nije do kraja ispunjeno, a potpuno je presahlo u vreme Borisa Tadića 2008. godine.

Paradoksalno, prva rečenica u Zakonu o javnom informisanju glasila je „Javno informisanje je slobodno“, ali je već sledeća bila njeno negiranje i ukazivala je na cilj Zakona: „O povredama slobode javnog informisanja odlučuje sud po hitnom postupku.“

Novinarska udruženja su u bilans Zakona zabeležila ne samo gašenje dnevnih novina Dnevnog telegrafa i Naše Borbe, te nedeljnika Evropljanin, već i da je 250 novinara pozivano na informativne razgovore, a pet ih je bilo u zatvoru. Jedan novinar, samo zato što je na prozor svoje redakcije stavio „free media“, osuđen je na godinu dana.

Kažnjeno je dvadesetak medija, neki, poput Glasa, Blica i Dnevnog telegrafa, i po nekoliko puta.

Nisu bili pošteđeni ni lokalni mediji, čija je mreža, za razliku od danas, bila veoma razvijena po unutrašnjosti. Stradali su Glas iz Kragujevca, Vranjske, Čačanski glas, novopazarski Parlament, Prava čoveka iz Leskovca, Pančevac, Kikindske novine, mediji na Kosovu Koha ditore, Gazeta Šćiptare, Kosova sot.

Bizaran je podatak da je po Zakonu o javnom informisanju kažnjen crnogorski nedeljnik Monitor, čiji su novinari za optužnicu saznali preko radija. Pošto je nedeljnik bio van domašaja srpskih sudskih izvršitelja, zaplenjen im je kompletan tiraž na granici.

Plenidba imovine: Odnosili sve iz kuće

Nedeljnik Evropljanin danas je najpoznatiji i najilustrativniji primer brutalnosti sa kojom se režim obrušio na nezavisne medije uz pomoć Zakona o javnom informisanju. Bio je prva žrtva Zakona, iako je tekst zbog koga je kažnjen objavljen pre njegovog usvajanja.

Evropljanin je 19. oktobra objavio čuveno pismo Slavka Ćuruvije i Aleksandra Tijanića predsedniku države Slobodanu Miloševiću: „Hapšenje Srbije. Šta je sledeće Miloševiću?“.

Trebalo je platiti današnjih nekoliko stotina hiljada evra u roku od 24 sata na osnovu presude prekršajnog suda. U suprotnom je pretila plenidba imovine. Sud je bio dužan da u roku od 24 sata po prijavi zakaže suđenje

Dva dana nakon usvajanja Zakona, izvesni Milorad Radević, predsednik Patriotskog saveza Beograda, podneo je prijavu protiv vlasnika Evropljanina Slavka Ćuruvije, glavnog urednika Dragana Bujoševića i izvršnog direktora Ivana Tadića zbog tekstova koji pozivaju na „nasilno rušenja ustavnog poretka i narušavanje teritorijalne celovitosti i nezavisnosti Republike Srbije i SR Jugoslavije“.

Već 23. oktobra sudija za prekršaje Mirko Đorđević kažnjava izdavača, preduzeće De-Te pres, i Ćuruviju sa po 800.000 dinara, što je i najviša kazna propisana Zakonom, a Bujoševića i Tadića sa po 400.000 dinara (danas oko 260.000 dolara).

Finansijska policija, u pratnji tridesetak policajaca, 26. oktobra pleni celokupnu imovinu Dnevnog telegrafa i firme De-Te pres, kao i kompletan tiraž novina. Stolice se procenjuju na 50, stolovi na 70, a kompjuteri na 1.500 dinara.

Iz stana Ivana Tadića odnet je kompletan nameštaj, ostao je samo krevetac za bebu. Ostatak kazne Tadić, Bujošević i Ćuruvija plaćali su tako što im je država svakog meseca skidala trećinu prihoda sa bankarskih računa.

Nastavak napada na novinare drugim sredstvima

Nezahvalno je upoređivati današnju situaciju sa medijima i vreme dok je Zakon o javnom informisanju bio na snazi, ali neka poređenja i zaključci se sami nameću, pre svega zato što na vlasti imamo protagoniste iz devedesetih godina.

DT sa lisicama: Reklama iz oktobra 1998.

Poređenje nameće i činjenica da ubistvo Slavka Ćuruvije, iako rasvetljeno, do danas nije dobilo sudski epilog, dok se brutalni obračun sa njegovim novinama i izdavačkom kućom preko Zakona o javnom informisanju u sudnici pominje kao legitiman, institucionalni alibi koji treba da ukloni sumnju da se režim i oružjem obračunao sa Ćuruvijom i oduzeo mu život.

I danas se u Srbiji novinari proglašavaju za izdajnike, kvislinge i neprijatelje opasne po bezbednost predsednika Aleksandra Vučića. Doduše, to se ne radi pred prekim sudovima kao tada, već „samo“ kroz izjave visokih državnih zvaničnika i medija koji im terciraju. I kroz brutalne kampanje po režimskim medijima.

Nema onih drakonskih novčanih kazni protiv medija, ali se zloupotrebljava finansijska policija koja pokušava da ih disciplinuje, kao u slučaju niških Južnih vesti. Ili, kao u slučaju Vranjskih novina, dovodi do njihovog gašenja.

Ukida im se novac od reklamiranja velikih kompanija i javnih preduzeća za koje važi nepisana zabrana reklamiranja u „neposlušnim“ medijima. Poznat je slučaj dnevnih novina Kurir kojima je Telekom iznenada povukao sve reklame tokom kratkog perioda 2015. godine, kada su odbijali poslušnost.

Reklame, medijska sponzorstva i projektno sufinansiranje rezervisani su gotovo u potpunosti za medije bliske režimu.

Kad se uporedi broj nezavisnih medija, naročito na lokalu, devedesetih i danas, posle privatizacije i uz projektno sufinansiranje, skor za nezavisne medije ide u prilog mračnim devedesetim.

Rezultati upoređivanja su takvi da bi mogli da posluže svakom savremenom autokrati kao priručnik za uspešnije mere gušenja slobode informisanja od drakonskih, javnih i vidljivih mera koje su preduzimane u vreme Zakona o javnom informisanju iz 1998.

Nije ni čudo da ga je sam Aleksandar Vučić, nakon povratka na vlast, jednom prilikom nazvao „glupim“.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Zaštita prava na slobodu izražavanja u pravosudnom sistemu Srbije“, koji sprovodi Slavko Ćuruvija fondacija, a finansira Evropska unija. Stavovi izrečeni u ovom tekstu predstavljaju stavove autora i ne odslikavaju stavove EU.