Žaljenje

Razmišljam danas o tome dok slušam snimak iskaza prvooptuženog Dragoljuba Simonovića, bivšeg predsednika opštine Grocka, u slučaju paljenja kuće novinara Milana Jovanovića, koji je očigledno snimio sam svoju završnu reč, a potom je podelio sa svojim obožavaocima i medijima koji ga podržavaju. Verujem da sudsko veće lako može da ustanovi kako je nastao ovaj snimak i dokaže da je ovaj novi prekršaj napravio prvooptuženi.

Vest da je zapaljena kuća novinara Milana Jovanovića došla je pre više od dve godine u trenutku u kojem su se „lomila koplja“ unutar Stalne radne grupe za bezbednost novinara. Predstavnici novinarskih udruženja i inače su bili rezervisani prema ovakvom načinu organizovanja, uključivanja u rešavanje pitanja bezbednosti novinara. Hitno su zatraženi vanredni sastanci, pojašnjenja i sa druge strane platforma za objašenje pozicije novinara i medija. Kada su se rasčistile pozicije i stavovi, poverenje se konstituisalo.

Ovo je slučaj u kojem se stvorio konsenzus o potrebi da se utvrdi istina i sankcije. Ostalo je ono između. Mogućnosti opstrukcije, širok prostor za odbranu, koji je opravdano postavljen široko kako bi se zaštitila prava optuženih. A onda je krenula zloupotreba te stvorene širine, te vrednosti koju svi treba da čuvamo i jačamo, a ovde je zloupotrebljena na način koji će proizvesti korak unazad.

***

Za žaljenje je što je trebalo da prođe više od dve godine od paljenja kuće Milana Jovanovića da bi na samom kraju suđenja neko iz odbrane izrazio žaljenje. Naivno sam pomislio da se desio neki kopernikanski obrt, prosvetljenje i da su Milan i Jela konačno tretirani od strane advokata i optuženih kao ljudi koji su tuđom namerom i čistom slučajnošću izbegli smrt.

Umesto toga, advokatski pir se nastavio i sva je sreća da će na sledećem ročištu zakazanom za 23. februar sudija Slavko Žugić izreći prvostepenu presudu. Mučno je čitati a kamoli slušati advokatske bravure kojima se relativizuje odgovornost sa ciljem da se još malo povredi i izvređa Milan Jovanović. I tu postoje granice i crvene linije tako da me ne čudi što je sve rezultiralo tužbom Jovanovića za klevetu protiv advokata Ivice Vukovića, branioca optuženog Dragoljuba Simonovića, koji je na kraju pribegao tvrdnji da je Jovanović u noći kada mu je zapaljena kuća lično pucao na napadača.

Zastrašujuće besmisleno i opasno je tako nešto i pomisliti, a kamoli izgovoriti. Čak i ako ste advokat koji pokušava sve da učini za svog klijenta. Ponavljam, drago mi je što je okončan glavni pretres i iznete završne reči u ovom postupku. Tužilac traži osam, šest i pet godina zatvora za optužene a odbrana njihovo oslobođanje.

Tužilac svoje navode pojačava utiskom da je fizički napad na Željka Matorčevića, glavnog urednika portala Žig info, bila samo uvertira za paljenje kuće Milana Jovanovića, koje je usledilo nakon toga.

Mora do kraja biti iskorišćena svaka mogućnost da se reši i slučaj prebijanja Željka Matorčevića, jer će tek tada biti potpuno jasna slika nasilja prema Milanu Jovanoviću.

Radna grupa za zaštitu i bezbednost novinara mora ponovo proći kroz nerešene slučajeve-simbole ugrožavanja bezbednosti novinara, i koliko god je moguće razjasniti ih, podvući crtu… Pokušaj atentata na Dejana Anastasijevića jedan je od najtežih i najpoznatijih nerešenih slučajeva.

U svakom slučaju, raduje me što je prethodnih dana sudnica konačno bila puna. Nadam se će tako biti i kada bude bila izricana prvostpena presuda.

Čekamo 23. februar.